Nedavno je naša Crkva odlučila da preduzme mere u svom domenu protiv medicinskih radnika koji vrše abortuse. Sa svoje strane lekari se pravdaju time da jedan broj žena iz zdravstvenih razloga mora da bude podvrgnut prevremenom prekidu trudnoće. Pritom "zaboravljaju" da kažu kako je broj ovakvih slučajeva praktično zanemarljiv. Upozorenja da abortusima svake godine u Srbiji bude uništeno toliko nerođene dece koliko stanovnika ima, recimo Valjevo, krajnje su alarmantna i traže da se nešto hitno preduzme.

Većina žena, nažalost, ubijanju sopstvenog deteta (a to nije ništa drugo do ubistvo, bez obzira što plod nije do kraja razvijen), pristupa zato što ne želi da rađa i to iz sebičnih razloga, jer neće obaveze koje iziskuje podizanje deteta, a one sigurno nisu male.

Danas su žene, neka mi bude dozvoljeno da kažem, u dobroj meri razmažene i nisu baš spremne na preteranu žrtvu. To naročito važi za one koje imaju materijalnu osnovu za život i samim tim sve uslove za podizanje više dece.

Nekad su žene živele u izuzetno teškim uslovima i pri tome su morale mnogo da rade. Ipak, rađale su dok god su biološki mogle. Daću vam primer iz mog kraja, jugozapadne Srbije, a tako je bilo i drugim krajevima. Sve do Drugog svetskog rata, žene su na svet donosile od šestoro, pa čak do petnaestoro dece.

Najčešće između osmoro i dvanaestoro. Nikad nisu imale trudničko odsustvo ni bilo kakvu poštedu od svakodnevnih poslova. Nikad se nisu odmarale, jer je bilo sramota da žena sedi ili leži. Porađale se se često kopajući na njivi, čuvajući stoku negde u planini ili šumi, u štali muzući krave, plasteći seno ili radeći neki drugi posao.

Jednom rečju, rađale bi tamo gde bi se zatekle i nikad nisu taj čas čekale u krevetu. U to vreme su posle venčanja žene živele sa svojim muževima u novoizgrađenim kolibama koje se nikad nisu grejale, jer nisu imale šporet.

Iako u drugom stanju, one su u tim prostorijama stanovale i zimi kada je temperatura bila i do 20 stepeni ispod nule. Inače, porađale su se bez lekara, uz pomoć drugih žena ili same, ako se u blizini ne bi zatekao niko.

Sav posao oko podizanja dece obavljale su same. Tada nije bilo struje, naravno ni električnog šporeta, bojlera ili veš mašina. Nije bilo kupatila, a po vodu se išlo nekad i par kilometara daleko. Voda se donosila u kacama ili mešinama, na leđima ili na glavi, što nije bilo lako. Svaka kap se čuvala. Pralo se na ruke, u primitivnim drvenim koritima ili u najbližoj reci ili potoku. Tako i leti i zimi.

Pored toga radile su sve druge redovne kućne i poljske poslove, koji su po pravilu bili vrlo naporni. Od njih se očekivalo da neprekidno rade bez i najmanjeg predaha, "jer su zato i dovedene u kuću". Ustajale bi u 4 izjutra, a legale oko ponoći. U proseku su spavale 4-5 sati. Zato se, nažalost, dešavalo da ih ovako premorene, dok doje decu, prevari san pa zaspe i pri tom dojkom uguše bebu.

U odnosu na to vreme, danas žene ni približno nemaju obaveza, život je neuporedivo lakši, sve je na dugme, a imaju i pomoć sa svih strana, pa opet neće da rađaju. Razlog što danas ima malo nerođene dece u Srbiji je ipak u ženama i njihovim novim "shvatanjima", a ne u uslovima života.

Dragan Antonijević,
Beograd

 

Bolje je biti protivnik naroda Srbije nego neistomišljenik srpske vlasti. Koliko je to istinito najlepše se može videti iz slučaja tri australijska špijuna (koji su radili za Kanadu) i robijanja g. Nenada Ristića, glavnog i odgovornog urednika TV Soko.

Pomenuti špijuni uhvaćeni su za vreme prošlogodišnjeg bombardovanja Srbije i osuđeni na višegodišnje kazne zatvora, ali su već posle 7, odnosno 9 meseci, pomilovani i pušteni.

G. Ristić je aprila 1999. godine osuđen zbog daleko bezazlenijeg, ali za naše vlasti, takođe, ozbiljnog razloga. On je "izazivao uznemirenje građana" time što je na prozor svoje televizije nalepio plakat koji se vlastima nije dopao. Osuđen je na godinu dana zatvora.

I pošto je predsednik Republike Srbije (koji očigledno ima poteškoća s kuvarima i krojačima) "vešto" izvrdao da usliši Ristićevu molbu za pomilovanje, time što je istu poslao sudu na "rešavanje" (!), osuđenik je "oduvao" gotovo čitavu kaznu. Pušten je "zbog dobrog vladanja uslovno", posle 11 meseci i 6 dana.

Poruka iz ova dva slučaja jeste nedvosmislena: bolje vam je da budete strani špijun (svakako i mnogo isplativije) nego običan neistomišljenik i kritičar srpske vlasti.

Vojislav Stanojčić,
Beograd

Slušao sam vašu pozdravnu besedu na jubileju našeg Studija B.

Između ostalog ste rekli: da će uskoro valjda doći dan za srećnu i slobodnu Srbiju. Očekivao sam da ćete skromno reći i pošteniju.

Znate, ja to vidim ovako: sreća je individualna kategorija, nećemo analizirati dalje, razumemo se.

Što se tiče slobode, mislim da smo na granici, odnosno, da smo preslobodni, osim naravno, onih što su prosuli sirće na Terazije - i ovde se razumemo.

Ono što niste spomenuli:
Pošteno
Ja mislim da smo tu tanki.
Šta Vi mislite?

S poštovanjem,

Jovan - Ivan Kitevski,
Beograd

U mesari nekoliko kupaca. Zadnji u redu penzioner. Ispred njega mlađi čovek elegantno obučen: kožna jakna, ispod košulje upadljivo viri žuti lanac, moderne pantalone i cipele. Dolazi na red opisani gospodin.

- Izvolite - obraća mu se prodavac.
- Tri kilograma teletine bez kostiju.
- Tri kilograma i šesto grama, može li?
- Može, dajte mi još četiri štapa čajne kobasice i pola pogače kačkavalja.
- Želite još nešto?
- Ne. Koliko košta?
- 770 dinara.

Gospodin vadi svežanj stotinarki i plaća. Uzima kese s robom i odlazi. Ispred mesare ulazi u "audi 100".

Dolazi na red penzioner. Na njemu olinjali kačket, vojnička jakna (vetrovka), izbledeli džemper, iznošene pantalone i deformisane cipele.
- Izvolite - kaže prodavac.
- Dajete li na odloženo plaćanje.
- Da, na 10 dana za sumu preko 100 dinara.
- Dajte mi jedno manje pile, pola kilograma svinjskih rebara i jednu paštetu u crevu.
- Želite li još nešto?
- Ne. Koliko to košta?
- 108 dinara. Napišite ček na 110 dinara, a datum ne pišite.
- Može li na 150 dinara.
- Ne, mi ne unovčavamo čekove.
- Nemojte, molim vas, da ček pustite ranije da ne bih otišao u minus.
- To ne brinite.

Vide Vukić, penzioner
Niš

Lepo je napisana pohvala i podrška Zoranu i njegovom advokatu Dušanu Peroviću, ali to nije dovoljno. Ova podrška mi liči na vojskovođu koji komanduje vojnicima: "Napred vojnici!", umesto da komanda glasi: "Za mnom vojnici!"

Lako je g. Slavku Miliću da iz prikrajka prati vruće događaje, ali previše imamo Slavka, a premalo Zorana. Vreme je da se prekine sa pasivnim ćutološkim podrškama od raznih čekalica i kolebljivaca koji očekuju da drugi za njih završavaju poslove. Znači, nedostaju konkretni lični primeri.

Daleko bi bilo vrednije, iskrenije i efektnije da je g. Slavko Milić napisao: "Pridružujem se Zoranovoj hrabrosti i danas sam i ja zbog uvrede podneo tužbu protiv prvog čoveka SRJ".

Zbog takvih pasivnih ponašanja, kao što je ponašanje S. Milića i njemu sličnih, protestni mitinzi nisu masovniji, jer lakše je i lepše gledati TV prenos, slušati radio ili čitati novine, nego biti akter u zbivanjima. Zato savetujem g. Miliću i sličnima, da izađu iz svojih školjki i primerom pokažu svoj patriotizam.

Dr Mladen Nikolajević,
Beograd

Uvaženi gospodine uredniče, molim Vas da sledeći tekst objavite u rubrici "Reagovanja". Već smo navikli da nas televizija maltretira na različite načine: ne pridržavanje objavljenog programa, kašnjenje sa početkom pojedinih emisija itd.

Ono što se dogodilo, međutim, na TV Politika 3. aprila 2000. godine može se okarakterisati kao potpuno nepoštovanje gledalaca (da ne upotrebim neku težu reč). U 21 čas je počeo film "Devojka koja je imala sve". U 22 časa film je prekinut bez reči objašnjenja ili izvinjenja da bismo čitav sat gledali prvo kratke vesti, a zatim reklame.

U 23 časa počela je emisija "Dan", a zatim je sledila emisija "Meč lopta". Do 24 časa smo sedeli kraj malih ekrana, gledali emisije koje nas ni malo ne interesuju i očekivali nastavak filma. Kako do toga nije došlo ni do 24 časa, odustali smo.

Urednici pojedinih emisija bi trebalo da imaju na umu da većina gledalaca svoje obaveze podešava i usklađuje sa televizijskim programom, pa već izmena ili kašnjenje programa remeti sve planove i izaziva negodovanje.

Slučaj koji sam opisala prelazi sve granice korektnosti i dobrog ukusa. Umesto prijatno provedene večeri, imali smo mnogo nerviranja i dva izgubljena sata oteta od rada ili odmora.

U ime veće grupe gledalaca koje je veoma pogodila ova bezobzirnost TV Politika,

Dr Jovanka Mitrović,
Beograd

 

Čitam u "Glasu" opravdane kritike što, po svemu i svačemu, penzioneri drže čak i savezne najistaknutije funkcije: gđa Borka Vučić je sa 74 godine savezni ministar, a u isto vreme čelnik najmoćnije državne banke, dok je izvesni g. Bora Vukićević, čovek sa preko sedamdeset leta na čelnoj pravosudnoj funkciji..., dok istovremeno takoreći njihovi sinovi i kćeri, pedesetogodišnjaci, spas od nezaposlenosti ili šikaniranja traže i nalaze u prevremenim tobože "invalidskim" penzijama.

Kao čovek koji je podosta godina bivao po svetu, a vratio se kao iskreni rodoljub, pitam se: zar ti isti, nema sumnje još uvek sposobni i kvalitetni ljudi, ne bi mogli da svoje znanje, pamet, a i patriotske pobude ispolje u volonterskom radu za otadžbinu, već moraju da budu sudije - predsednici Vrhovnog suda ili savezni ministri?

Ne znamo da li je g. Vukićević imao prilike da upozna humanizam i rodoljublje upravo istaknutih ljudi zapadne Evrope, pa i SAD? Za gđu Vučić znamo da je duže boravila u SAD i da verovatno zna da upravo ljudi njenih godina, pa i znatno mlađi, umesto da se guraju u vlasti, stavljaju se na raspolaganje ili humanitarnim organizacijama ili, pak, nevladinim civilnim "gardama".

U SR Nemačkoj, čak i najistaknutiji inženjeri i privrednici, kada odu u zasluženu penziju, nude nerazvijenim zemljama svoju pomoć za simboličnu nadoknadu: dve kutije cigareta, hranu i hotelski smeštaj dnevno...

U NR Kini sam lično upoznao nekada vodeće "kamiondžije" iz SR Nemačke, koji su, za samo nekoliko meseci, bukvalno udvostručili i obim, a i kvalitet u jednoj fabrici kamiona i to po "ceni" od po 5 dolara, smeštaj i hranu dnevno!

Nisam pravni stručnjak, ali ne sumnjam da je g. Vukićević odličan jurist, nit gđa Vučić bankar. Ne sumnjam ni da su mnogi naši lekari možda među vodećim svetskim znalcima svog posla, što važi i za gospodu profesore na našim univerzitetima.

Ali se, "iskvareni" Zapadom, pitam: zar oni svoj patriotizam ne vide u volontersko, hajde i paušalnom radu u savetovalištima ili savetima opština, gradova, Republike, većih firmi, banaka, pa i g. Miloševića? Mi, na primer, osećamo u čemu je "caka": valjda zbog odnosa Srbije i Crne Gore g. Milošević niti može, niti sme, da pokrene pitanje izbora vrhovnog sudije Jugoslavije, pa zato drži g. Vukićevića.

Pošto nema previše poverenja u mnoge, to isto važi i za gđu Vučić. Zbog razloga "Imanja poverenja", čak je i operska diva Radmila Bakočević vraćena iz penzije na mesto rektora Univerziteta umetnosti, a krug "predsednikovih ljudi" okreće se bez obzira na starost - važno je njegovo lično poverenje. Samo - da li je to dobro i za njega i posebno za prosperitet Srbije?

Sasvim na kraju - za upravo te "nezamenljive": mislite, gospodo, da oni koji zbog vas odlaze u prevremene penzije ili inostranstvo možda su baš Srbiji mogli mnogo, mnogo da pruže. A odlaze ili su otišli jer upravo vi niste shvatili šta je vaša želja za vlašću, a šta interes Srbije i trenutne politike.

Jedna slovenačka narodna poslovica lepo nas podseća: "Ko do dvadesete nije lep, a do tridesete pametan ili pedesete bogat - nema šta više da traži".

Vi sa sedamdesetak godina, izvinite, ipak ne izgledate ni mladoliki ni više dopadljivi, pamet ste, verujemo, već dokazali, a pošto smo mi sve siromašniji i siromašniji - dozvolite neka se i neki drugi, mlađi, pokažu na delu! A vi ih, onako roditeljski, savetujte...

Dr Strahinja Marković,
7440 Nurtingen,
Nemačka