GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


Činjenice

Nismo janičari, već sirotinja raja

Na kongresu svoje partije, predsednik SRJ Slobodan Milošević nazvao nas je janičarima, NATO slugama, lopovima i izdajnicima. Zato javno pitam predsednika Miloševića sledeće:

1. Zašto mi je za pet godina od odlaska u penziju s 40 godina radnog staža realna vrednost penzije pala za pet puta?

2. Po njegovoj ideji 1989. dao sam zajam za preporod Srbije u iznosu od tadašnjih 15 miliona dinara. To je tada iznosilo moja dva mesečna dohotka. Rok za isplatu poslednjeg kupona bio je 30. juni 1999. Do sada nisam naplatio nijedan kupon. Pitam predsednika Miloševića, u kojoj banci da realizujem obveznice ovog zajma?

3. Šta je s mojom deviznom štednjom? Na knjižici piše da država garantuje ulog. Kada mogu raspolagati svojim novcem?

4. Već godinu dana od mizerne penzije odbija mi se mesečno dnevnica za tzv. solidarnost. Želim da znam za šta se troše ta sredstva i kada ću ja dobiti deo tog kolača, jer od sadašnje penzije ne mogu da živim?

5. Plaćam taksu na električno brojilo za izdržavanje Televizije Srbije koju ne gledam, jer mi ne prenose istinu već laži i ulepšavaju stvarnost. Zašto plaćam robu koju ne koristim, niti mi je potrebna?

6. Nisam ja za ovih deset godina bio na vlasti pa nisam ni mogao uticati na raspad države, egzodus Srba i drugih naroda. Nisam uticao na politički, ekonomski i moralni pad ove države. Milošević i njegova partija imale su neograničenu vlast i radili su kako su radili.

Iz navedenih pitanja i činjenica, lako je zaključiti ko nam je kriv? Zato tvrdim da mi nismo janičari - mi smo sirotinja raja.

Milovan V. Ivanović,
Beograd


Hvalospev

Mili Bože, na svemu ti hvala

Ćuj ovo, ba! Drug Mesud Adžemović, tajnik JUL-a, reče onomad, da smo kažnjeni zarad toga što smo "stali na put imperijalnoj nameri Amerike da dođe do Kavkaza" - i osta živ. Ne da smo velka sila, nego što ima da ti pričam!...

I fala mu do neba što mi je to objasnio, jer sam ja, neuk i budalast, sve vreme mislio da smo kažnjeni zbog takih ko što je on. I njemu sličnih. E, sad znam, ali mi đavo i dalje ne da mira, jerbo se jednako pitam: dokle ćemo mi druge da štitimo, a kad ćemo sami sebe da zaštitimo, ili - ne daj Bože - da nas neko drugi štiti!?

Pred očima mi izlazi 1389. godina, kada je vlastoljubivi knez (car?) Lazar, izišo s društvom ritera pred daleko nadmoćniju osmanlijsku silu, pa smo mi, Srbi, svojim sužanjstvom štitili Zapad od nasrtanja raznih sultana, kao što smo to činili i 300 godina kasnije, kada smo se vamo doselili (na drugu stranu Save i Dunava), pod čestitim Arsenijem Čarnojevićem, pa postadosmo "Vojna Krajina". Da bi Zapad mogo u miru da se razvija i da cveta, mi smo 500 godina robovali, pa smo tom cilju služili i onda kada je obnovljena srpska država na Berlinskom kongresu.

Onda smo devetsto četrnaeste uvučeni u strašni rat, opet štiteći neke zapadne zemlje, a kad je buknuo Veliki oktobar, mi smo bili rampa protiv prodora komunizma na ove prostore. Četres prve jope smo i štitili od Itlera, i pritom izgubili milijun života.

E, onda smo malo okrenuli ćurak, pa smo, jedno vreme, štitili Kobine interese na ovim prostorima, al je on previše teo, pa smo jope uzeli da štitimo Zapad. I tu je mogo da bude kraj te zaštitničke priče, jer se Ante Marković dosetio da je došo zeman da malo mislimo i o nama samima. Al đavo ne spava! Jok! Evo, mi sad, zahvaljujući drugu Adžemoviću, uzesmo da štitimo velkog međeda, da ne bi strado od kvarnih Amera. Jerbo, mi smo sila - kojoj niko ništa ne može! Nije važno kolko će naši ljudi da strada pri tome. Nije važno što smo goli i bosi, što nas svi "mrze", važno je da JUL i oni drugi ostanu na vlasti, pa mogu da štite dvesta milijuna Rusa i milijardu Kineza... da o ostalima, ugroženima, i ne govorimo!

Jer, mi smo oduvek branili druge. Ceo svet, ba! Mili Bože, kad ćemo, najzad, i nas same da odbranimo od zla?!

Stevan Babić,
Novi Sad


Osuda

Ni Gestapo to nije činio

(Hapšenje Krajišnika na varvarski i necivilizovan način)

Hapšenje i način hapšenja Momčila Krajišnika, visokog funkcionera RS, predstavlja, bez presedana, varvarski i necivilizovani čin jedne supersile i ispoljavanje njene nadmoći nad malim narodom, na pragu 21. veka. Srbe hapse kao drumske razbojnike i zloglasne svetske teroriste za kojima su raspisane poternice, na način koji su Amerikanci radili pre dvesta godina tražeći svoje mesto pod suncem novog kontinenta.

Srbi su doživeli da im hapse čoveka koji je opštepoznata ličnost, bivši član Predsedništva BiH, koji je zajedno s Izetbegovićem i Zupcem išao na sve pregovore s predstavnicima istih tih sila koje ga danas hapse, i čovek koji je bio u zvaničnoj delegaciji u Dejtonu 1995. godine. Ovakav način hapšenja otklanja i poslednju sumnju o prirodi Haškog tribunala opredeljujući ga isključivo kao natovsko, odnosno američko sredstvo pritiska i zavođenja reda u svetu. Pitamo se da li je to pravni sistem koji treba da se uvede posredstvom Amerike kao velesile?

Amerikanci se ponašaju na isti način kao i njihovi preci koji su kao pogorelci došli na novi kontinent uništivši 10 miliona Indijanaca, s malim brojem još zadržanih po rezervatima, kao i 30 miliona Crnaca koje su kao roblje dovodili iz Afrike. Sigurno je da takav način ubeđivanja primenjuju i danas, u ekspanziji, ali na Starom kontinentu, na pragu Evrope. Potomci Amerikanaca koji su na takav način, putem genocida, stvarali svoju zemlju, žele danas, da primenom istih metoda, uvedu novi svetski poredak, a način sprovođenja se ne razlikuje od metoda koje je primenjivao Gestapo za vreme Drugog svetskog rata.

Ovakvim metodama uverava se svetska javnost da su Srbi krivci i prikrivaju se zločini prema srpskom narodu koji se sada izrazito primenjuju na prostoru Kosova i Metohije, u momentu kada je počelo da se menja mišljenje svetske javnosti o Srbima.

Pitamo se po kojem pravnom osnovu se sprovodi ovakav lov na Srbe, jer ni u jednom civilizovanom društvu ne postoje tajne optužnice. Kod ovakvog načina hapšenja postavlja se i pitanje da li bi naše ugledne i vodeće ličnosti, privedene kao divljač pred taj sud, trebalo uopšte da s istim kontaktiraju ili da izvrše opstrukciju, a svojim braniocima prepuste dalju komunikaciju s njim? Šta bi onda radile haške sudije i njihov naredbodavac Olbrajtova pred takvom opstrukcijom suda za koji mnogi ugledni svetski pravnici kažu da nije ni legitiman ni legalan.

Za večita vremena ostaće zabeleženo kako je samozvani svetski žandarm širio padž Americana u svetu na kraju 20. i početkom 21. veka.

Slavica Grahovac,
Beograd


Upozorenje

Prekobrojna peta armija

Davanje državljanstva za 40.000 Kineza shvata se prvenstveno kao pokušaj vlasti da nadoknadi gubitke u svom biračkom telu. Poznato je da je ogromna smrtnost starijih osoba posledica stresnih situacija za vreme NATO agresije, loše ishrane, nedostatka lekova i neadekvatnog lečenja. To je stvorilo situaciju da se gube sigurni glasači, a da oni što stasaju za glasanje više naginju opoziciji. Balans je postignut tako da se prime u državljanstvo Kinezi stari između od 20 do 30 godina. Oni će prvenstveno ojačati biračko telo, najslabije partije u vladajućoj koaliciji. Njihov značaj u predstojećim glasanjima ne treba ni zanemariti, ali ni potceniti, pogotovo ako broj pridošlica bude rastao.

Značaj ovih novih sugrađana može opasno da poraste ako vlast izgubi izbore i ne bude želela da preda vlast opoziciji. Tada se od 40.000 vojno sposobnih Kineza može formirati armija od 30.000-35.000 ljudi i za koju se tačno zna na kojoj bi bila strani. Stvar s prve četiri (tri vojne i jednom policijskom) jeste jasna: brojno stanje, naoružanje, bojeva sposobnost pokazana u ratu s najjačim zemljama sveta, ali i velika nepoznanica. U slučaju krize na kojoj će biti strani? Procene su ipak da će biti na strani koja pobedi glasovima građana. Tu dileme nadam se da nema. Zbog sumnje u rezultate izbora, možda se može neko dosetiti da Kineze iskoristi za svoje ciljeve.

Nadam se da nam se neće dogoditi Tjen An Men na Trgu slobode!

Ljubo Jerinić,
Beograd


Mišljenje

Braćo Kinezi, u kam udarilo

Ironičan napis jednog saradnika "Glasa" o tome da bismo umesto srpskih "rodoljuba", koji srpske teritorije od Karlovca i Karlobaga pa do Prizrena žele da odbrane ne mičući se iz Beograda, najbolje očuvali naseljavanjem Kineza kojih inače ima ionako previše u njihovoj Kini, nagnao me je kao ekonomistu na razmišljanje o jednoj drugoj, ekonomskoj demagogiji vladajuće garniture: da li se uopšte isplati ekonomsko povezivanje sa svetskim džinom, što je već svakako Kina?

Šta mi, zapravo, i po kojoj ceni možemo da ponudimo Kini, zemlji od koje nas deli više od 15.000 kilometara i koja ima radnih ruku, a prema broju stanovnika (1,2 milijarde) verovatno i pameti neuporedivo više od naše malene balkanske zemljice? Hranu najverovatnije ne, jer bar se u ekonomiji zna da visoki transportni troškovi u relativno jevtinoj a i kabastoj robi istu čine nekonjunkturnom. To isto važi za naš tekstil, a kada su u pitanju proizvodi mašinogradnje, to praktično znači da bi se konkurentnost domaćoj kineskoj mašinogradnji, opet zbog transportnih troškova, morala da traži u niskoj ceni rada naših radnika ili, pak, visokoj tehnološkoj produktivnosti - što je, u prvom slučaju, takav "učinak" da naš radnik treba manje da zarađuje od kineskog, a u drugom da imamo visoko automatizovanu proizvodnu tehnologiju…

Masovan izvoz u predaleku Kinu, dakle, najveći učinak može da ima samo na planu političkog marketinga! Srpska (i jugoslovenska) privreda prirodno su upućeni na zemlje Evrope, pri čemu prednost ima izvoz hrane, voća, povrća, a umnogome i Rusije - tim pre jer su mogućne kompenzacije za energiju, sirovine, pa i industrijske proizvode. Velika i mnogoljudna i, kao što rekosmo, predaleka Kina, može, dabome, da dozvoli sebi luksuz i da kupuje od nas i van ekonomskih rezona - zarad političkog patronata i pomoći, kao što je to bio slučaj sa Albanijom, da se njoj potreban i pogodan sistem održi u Jugoslaviji.

Zar treba podsećati da je bivši SSSR u vreme hladnog rata imao i te kako dampinške cene za zemlje SEV i posebno Kubu, a da je neposredno posle Titove smrti upravo Kina sa blizu 1/5 milijardi dolara i većom količinom nafte sprečila potpuno bankrotstvo SFRJ kao velikog dužnika Zapada? Dakle, sve bajke o ekonomskoj logici većeg obima tobožnje "trgovine" s Kinom, priča su za malu decu i tekuća politička potreba, a ne zdrava pamet i opravdana nada. Jer, u zemlji koja poput Kine skoro svake godine postaje brojnija za bar pet-šest Jugoslavija, i kojoj je "cena" rada još vrlo, vrlo niska, retko koji evropski radnik, pa čak i jugoslovenski koji sada prodaje svoj rad za svega oko 70 DEM mesečno, može da vidi bilo kakvu perspektivu! Samo je to istina, a sve drugo je - politika…

Ali, pošto više Srba svakodnevno umire nego što se rađa, možda predlog za uvoz Kineza radi popune sve praznijih srpskih teritorija, i na taj način držanje kakve-takve ravnoteže sa agresivnim šiptarsko-muslimanskim natalitetom i nije stvar ironična nego - konstruktivna. Na tome bi naš ambasador Unković, koji je inače ekonomist, zaista mogao da više poradi pošto su i njegove "srpske zemlje" oko Dubrovnika uveliko zaposeli Hrvati i muslimani, a njih je ipak mnogo, mnogo manje nego naših prijatelja Kineza.

Hristivoje Kostić, dipl. ekonomista
Kragujevac



     


FastCounter by LinkExchange