[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS JAVNOSTI” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Petak, 31. mart 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]
 

rubrike

politika

društvo

ekonomija

svet

hronika

reportaža

kultura

sport

feljton

intervju

slobodno vreme

 

video galerija

[an error occurred while processing this directive]


Glavni meni:
 -vesti dana
 -arhiva
 -vaša pisma
 -istorijat
 -redakcija
 -kontakt Kako da koristim ovaj sajt? Pošaljite nam pismo... Vesti dana Arhiva Vaša pisma Istorijat našeg lista Redakcija Stupite u kontakt sa nama


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA


30. Mar 2000 18:06 (GMT+01:00)

Momo Kapor o pamćenju, lepom pitanju, strastima i smrti

Još nisam bio mrtav i beo

Moji motori rade podjednako - i na ljubav i na mržnju. Svaki pisac mora da bude na strani svog naroda, pa makar taj narod i ne bio u pravu: držim se tog pravila, jer smatram da je moj narod i te kako u pravu

Momo Kapor je slikar, novinar, pisac bestselera biblioteke "Hit" zagrebačkog "Znanja". Jedan je od retkih pisaca koji je imao sreću da proputuje svet, vidi sve njegove lepote i zla, a nakon toga tvrdi da je ovde, u Srbiji, najlepše, najbolje... Svestan je činjenice mu mnogi ne veruju, i zbog toga malo razočaran podseća na "bludnu" majku koja svojoj kćeri govori "da su svi muškarci isti, da uvek hoće samo jedno".

Njegov roman "Lep dan za umiranje" izazvao je, nakon dodele NIN-ove nagrade, mnoge književne kritičare da se izjasne ne samo o romanu koji je napisao, već i da, kako je to običaj u Srbiji, kažu nešto više i o "ideološkom liku i ženi" autora. Momo Kapor nije ove godine dobio nagradu koju je želeo, ali je zato dobio nagradu "Todor - Toša Manojlović" u Zrenjaninu.

Vaš roman "Lep dan za umiranje" proglašen je za "knjigu opasnu po život".
- Sam život je takođe opasan po život!

U toku rata svađala sam se s američkim pilotima i s Vama zato što ste mi jednom rekli "da je rat prirodna pojava"... Da li su to stvarno bili lepi dani za umiranje?
- Suviše lepo pitanje da bih ga kvario odgovorom.

Napisali ste već novi roman?
- To je "Čuvar adrese", završna knjiga "Sarajevske trilogije" koju sam radio poslednjih deset godina. U ovom trenutku za taj projekat zainteresovalo se više izdavača. To je, inače, prva trilogija u istoriji tog nesrećnog grada u kojem sam rođen i u koji mi je već više od četvrt veka zabranjen ulazak. Najpre su me gonili komunisti, a zatim islamisti. Vraćam im ljubavlju za taj grad, jer on će se pamtiti po meni, ne po njima.

Da li se i dalje osećate kao Oliver Tvist srpske književnosti? Ponovo niste dobili NIN-ovu nagradu.
- Slagao bih vas kada bih vam rekao da nisam želeo tu nagradu. Ali bih vas još više slagao kada bih vam rekao da se čitavog života nisam pripremao da ne dobijem nagrade i da me takve stvari ne pogađaju... Sudeći po poslednjim prikazima mojih knjiga, počeće i da biju po ulicama, a važno je da još ne biju.

Nekada su Vas strasno voleli, sada Vas neki strasno mrze...
- Više sam zahvalan onima koji me mrze, nego onima koji me vole. Ovi prvi pomažu mi da ostanem u odličnoj formi, dok me ovi drugi uljuljkuju u osećanju da sam navodno uspešan. Moji motori rade podjednako i na ljubav i na mržnju.

Ideološku? Zašto u srpskoj književnosti ima toliko ideologije?
- Znate, jedanput sam pitao jednog umnog starog pisca zbog čega su gotovo svi pisci u našoj istoriji bili istovremeno i narodni tribuni, poslanici, ministri, a u naše vreme direktori i glavni urednici, da ne pominjem sva ostala unosna zanimanja. Odgovorio mi je da je to zbog toga što Srbi najbolje znaju koliko malo u Srbiji vredi sama umetnost. Pravi umetnici skapavali su od tuberkuloze i gladi, uglavnom kao korektori beogradskih štamparija, ili umirali po tavanima i podrumima.

Da li se nešto izmenilo?
- Danas su mnogi umetnici imućni. Poneki, čak, vrlo bogati. Cvrčak je pobedio vrednog mrava. Lafonten se zeznuo.

Da li je tačno da ste predloženi za člana Srpske akademije nauka i umetnosti?
- Nemam pojma... Ali, ja sam već akademik. Član sam Akademije umetnosti i nauka Republike Srpske. Po svojoj vokaciji, najviše bi mi odgovaralo da budem član vojne akademije.

Šta biste predavali na vojnoj akademiji? Kreativno pisanje?
- Ratno novinarstvo! Jedan sam, naime, od retkih ratnih reportera iz krajeva "s drugu stranu Drine" koji je još živ. Uz to, za vreme ovog poslednjeg rata pisao sam sve vreme u listu "Vojska", zvaničnom glasilu Vojske Jugoslavije. Za to vreme bio sam sigurno najprevođeniji srpski pisac, prevođeniji i od mog prijatelja Milorada Pavića, jer su taj list na 19 jezika prevodile generalštapske službe 19 zemalja koje su nas napale.

Rekli ste da se "proza trudi da bude ekstravagantna i nasilna" i da je "lepota kazivanja gotovo zaboravljena". Nalazite da je pisanje u "Vojsci" lepo kazivanje"?
- Ne znam da li ste možda čitali ratne reportaže Ernesta Hemingveja iz Prvog i Drugog svetskog rata... Ili knjige "Kaput" i "Kožu" Kurčija Malapartea, da ne pominjem Marloove reportaže iz španskog rata i Kine. Šta mislite, da li one zadovoljavaju najviši kriterijum u pisanju proze? Ne moram da idem toliko daleko da bih spominjao knjige Antoana de Sent Egziperija "Ratni pilot", a ovde imamo jednog rasnog proznog pisca, odličnog ratnog reportera koji se zove Nebojša Jevrić, koji je direktan naslednik Miodraga Bulatovića u prozi.

Da li ste Vi čitali "Uličnu revoluciju" Knuta Hamsuna? Ne plašite li se da će Vam čitaoci vraćati knjige?
- Bio sam na strani svog naroda... Ivo Andrić kome verujem napisao je da "svaki pisac mora da bude na strani svog naroda, pa makar taj narod i ne bio u pravu". Držim se tog pravila, jer smatram da je moj narod i te kako u pravu. To što me ne voli jedan deo Beograda, smatram čistim komplimentom.

U Srbiji, ako se prisetimo, one koje mnogo vole, skraćuju za glavu...
- To je ubistvo iz ljubavi! Što je svirepije, to je ljubav jača i intenzivnija!

Šta ako i Vama počnu da "iskazuju tako ljubav"?
- Ne bih im preporučio.

Zašto?
- Ima onih koji bi se osvetili i njihovoj deci. Ali, što kaže Rajko Petrov Nogo: "Osevapio bi se onaj ko bi me ubio".

Vi kao da volite smrt?
- Ne znam. Još nisam bio mrtav i beo.

Olivera Đurđević


vesti po rubrikama

^intervju

18:06h

Momo Kapor o pamćenju, strastima i smrti: Još nisam bio mrtav i beo

 



     


FastCounter by LinkExchange