GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


Upozorenje

Spasite nas od "glagolske rime"

("U znaku Rumuna i turskog marša", "Glas", 30. mart 2000)

Postaje sve očiglednije da je sve više kompromitujućih vrednosti u našem pevanju. Bilo bi zanimljivo kada bi se obradila i tekstualna analiza pesama koje se pevaju, ili konkretno, najezda "glagolske rime" (tj. gramatičke rime).

Srpska umetnička poezija je "glagolsku rimu" potpuno odbacila još od davnina, pre Vuka i Branka Radičevića. Kad se pogledaju stihovi naših velikih umetnika rimovanja, to je očigledno. Čak i u lirskoj narodnoj poeziji, onoj koja je kao najvrednija opstala, gotovo da je i nema. Ne znam kako stoje stvari s romskim, turskim ili drugim jezicima.

Mali razgovori tim povodom s našim pesnicima Stevanom Raičkovićem, Matijom Bećkovićem, Ljubom Simovićem i drugima, vrlo brzo bi razjasnili šta je prava vrednost u tom domenu. Zaista, spasvajte nas od glagolske rime.

Todor Pejović,
Beograd


Reagovanje

Penzije za mlade lavove

Vaš i naš "Glas" zaista preko rubrike koju poverava svojim čitaocima pokreće mnoga krucijalna pitanja našeg društvenog života. Jedno od njih je i pitanje našeg morala kada se radi o perspektivama naše omladine, a i starijih kategorija stanovništva.

Mislim, pre svega, na strahovitu hipokriziju, demagogiju, pa i svojevrstan nemoral upravo nas starijih kad su mlađe generacije u pitanju. Dve krajnje štetne stvari čak su i ozakonjene u poslednjim godinama: prvo, da i žene mogu listom da ostanu u radnom odnosu ne samo preko 35 godina radnog staža, nego i do 67 godina života, granice koja je od zakonskog "izuzetno" postala, bar za one koji su na funkcijama, na univerzitetima i, uopšte koji imaju lak a dobro plaćen posao, pravilo! Vaš čitalac je naveo primer Borke Vučić, koja je i to po za nju najpovoljnijoj verziji uveliko prevalila 70 godina (ima, međutim, njenih vršnjaka koji tvrde da joj je i svih 76!) i Bora Vukićevića, nažalost predsednika Vrhovnog suda SRJ, koji, eto, prvi nije ispoštovao čak ni taj gornji zakonski limit: do 67 godina.

Primera zatvaranja mogućnosti mlađima da se i dokažu i pokažu, odnosno s jedne strane teškog ličnog egoizma a s druge nedostatka poverenja prema novim ljudima, ima na našu nesreću - previše. Dok jedna složena zajednica, do juče velesila - Rusija bira "mlađanog" Putina (45 godina) i to na predlog 67-godišnjeg Jeljcina, koji se dobrovoljno povlači, Klinton je tek pre godinu-dve napunio i to u drugom mandatu u Beloj kući 50 godina, na Zapadu brojni nobelovci jedva da su zakoračili u četrdesete godine, a pobednik u Zalivskom ratu Kolin Pauers odlazi s pedeset i nešto godina u dobrovoljnu penziju. Naša Srbija neguje svojevrsnu "geruziju", poveravajući na primer 66-godišnjem Draganu Tomiću ne samo NIS "Jugopetrol", nego i istovremeno i predsednikovanje Narodnom skupštinom, doskora partijom (SPS) Beograda, Upravnim odborom RTS i sl.

Šta se, međutim, događa s mladim "lavovima", što bi rekao E. Ston i, posebno, sa zrelim ali još uvek snažnim i afirmacije željnim "srednjacima"? Pritisnuti egzistencijalnim problemima, malim platama, a najčešće i zaustavljeni u karijeri, mnogi od njih odlaze u prevremene penzije, pa je Srbija danas verovatno država s neprimereno velikim brojem tobože "invalidskih" penzionera, retko kad starijih od 50-55 godina! Dok u Zapadnoj Evropi treba roditi "mečku" da bi se takva penzija ostvarila, mi gomilamo na grbaču zaposlenima, a i budućim generacijama, često "zdrave i prave" penzionere ispod 55 ili 60 godina života! Kolike su to štete, pre svega za penzioni fond, kada se zna da se na platice sve manjeg broja proizvodnih radnika okačilo na desetine, stotine, čak i hiljade mlađih penzionera MUP (sa svega 50-ak godina života, jer imaju beneficirani staž "tri za četiri godine"), Vojske Jugoslavije, propalih firmi, boraca i njihovih udovica - to se u ovoj državi čija je deviza "posle nas potop", izgleda, uopšte i ne misli.

Dr Bogdan Mileusnić,
Beograd


Upozorenje

Trošadžijska vlada

("Uprava i bez prava i bez para", "Glas", 20. mart 2000)

Kao bivši radnik (službenik) republičke uprave, sada hvala Bogu u penziji, stalno sam u kontaktu sa svojim bivšim kolegama. Stanje u ministarstvima i drugim organima Vlade Srbije jeste deprimirajuće: činovnici, među kojima i te kako ima uglednih stručnjaka i eksperata, osećaju se kao "poslednji", mnogi od njih bukvalno nemaju više zašta da kupe hranu, ali i izuzetno neraspoloženi prema svojim šefovima, koji se dovikuju mobilnim i špartaju skupim automobilima po Srbiji!

U republičkoj upravi, jer se po prirodi posla ipak više zna nego u drugim delatnostima, povećanje plata i Vojsci i policiji, a posebno u saveznim organima, kulminiralo je u nezadovoljstvu. Stariji činovnici kažu da će dva predsednika Vlade, prvo Radoman Božović a sada Mirko Marjanović, biti zapamćeni kao teški demagozi i uništavači uprave od koje, baš kao Ciganin od izgladnelog konja, traže da bude "moderna, visokostručna i efikasna"! S platicom od 1.000 (za srednju stručnu spremu), do najviše 2.000 (tzv. "savetnici ministra") i to za pozamašan broj godina službe, specijalizacije, doktorate, magistrature, stručnjaci republičke uprave, na primer, kad ispune uslove za penziju, ona zbog nekadašnjeg položaja uprave bude i do sto odsto veća od aktuelne plate!

Upravo u poslednjih desetak godina republička uprava dobila je ogromna i ovlašćenja, ali i obaveze: gotovo sve ono što su nekada radili regioni, zatim opštine i sizovi, kao raznorazni inspekcijski i drugi organi, natovareno je radi centralizacije upravljanja državom na pleća republičkim organima. Ko bi rekao, na primer, da čak i izbor direktora domova zdravlja, saveta, pa i školskih odbora u najzabitijim selima, "odrađuje" Republika? Sve to, naravno, rade upravo ti slabo plaćeni, a fakultetski obrazovani pravnici, ekonomisti, doktori, inženjeri…

Naše javljanje, odnosno dopuna prethodnog članka, nije dopuna kuknjave zašto poštonoša ili golobradi vodnik u vojsci ima gotovo dvostruko veću platu od pravnika ili inženjera sa dužim iskustvom u upravi; javljamo se zbog ogavne demagogije čelnika Vlade Srbije, jer su upravo oni daleko od onoga što drugima naturaju kao "nužnu meru stabilizacije" i "razumevanje situacije". Otkako je formirana Vlada "narodnog jedinstva" i razdeljene upravne funkcije koalicionim partnerima republička uprava je značajno poskupela, ali ne zato što su bednim činovnicima povećane plate, ili nešto slično, već zbog enormnog povećanja broja zamenika i pomoćnika ministara, kako bi svako imao "svog čoveka", a onda, naravno, i njihovih sekretarica, vozača, načelnika, i dr. Nekada je, recimo, gotovo svako ministarstvo imalo eventualno po jednog zamenika, većina pomoćnika nije imala pravo na sekretaricu, vozni park republičkih organa bio je preskroman, dok danas ministri se bukvalno "ne vade" čitav dan iz skupih automobila, po ministarstvima su i po tri zamenika, čak i načelnici imaju sekretarice…

Koliko ovakve "patriote" koštaju našu jadnu Srbijicu, kao i galantan odnos prema "nezamenjivim" kadrovima - to neka čitaoci "Glasa" sami zaključe!

Radonja Majstorović, dipl. pravnik u penziji,
Zemun


Predlog

Pokajanjem do posvećenja

Izdvaja se utisak da se svi nešto trudimo da dijagnostikujemo našu političku (opozicionu) scenu i arenu a niko ne preporučuje terapiju. A u vazduhu visi istina, koju niko u opoziciji neće (ne želi) da izusti zarad nekakvih hipotetičkih, maglovitih "viših" ciljeva, a koja je, istina, nesumnjiva: udružena opozicija, kao takva, ne postoji. Postoji organizacija grupa i stranaka sa istovetnim ili "istovetnim" ciljem. Nasuprot, narod jeste udružen opoziciono ali nažalost nema ispred sebe jaku organizaciju.

I još jasnije: gospoda Čović, D. Mihajlović, Perišić, Čanak… teško da se mogu nazvati i uvažiti kao glavni organizatori ili teško da će moći da privuku veći broj razočaranih socijalista - komunista (kojoj se ciljnoj grupi i obraća ova skupina "lidera") od onog broja koji će već nezadovoljan u takve veštačko ujedinjavanje da apstinira na izborima ili čak da glasa suprotno!

Kada g. Čović kaže da "ima saznanja iz pouzdanih izvora da će socijalisti da raspišu izbore, urade ovo ili ono, pre ili kasnije…" niko ne pita: koliko ga je koštalo to saznanje, čime ga je platio? I razlikuje li se političko težište od svakog drugog?

Dalje, koliko se stvarnih (ne oportunista i sitnokarijerista iz okružnih i opštinskih odbora) simpatizera, članova i glasača SPO zapita šta to Vuk D. traži u društvu g. Čanka, zagovornika vojvođanske republike i pandana Hašima Tačija? Zar obaveza da se bude protiv Miloševića potire programsku obavezu stranke ali i moralno opredeljenje za očuvanjem države kako u etničkom tako i u geografskim shvatanjima?

Samo letimičan pogled unazad (personalni sastav kontramitinga sa g. Nebojšom u prvom planu zatim g. Vuka…) navodi na misao da gotovo svi (čast izuzecima!) opozicioni "prvaci" kao i režim računa na srpsku genetsku amneziju ali i na rajinsku zatucanost. Jer, kada g. Đinđić kaže da "bi i sada razgovarao sa Miloševićem ako bi to rezultiralo političkom dobiti" on to zaista i misli. Naivni bi rekli: zar posle svega? Ne, on zaista računa na poslovičnu zaboravnost prosečnog srpskog građanina i njemu se i obraća.

Hrišćanstvo kaže: pokajanjem do posvećenja. Neka se, dakle, svi ti naši "lideri" suoče sa istinom i neka kažu: jesmo sa đavolom tikve sadili, ali više nećemo! Nikada! Na pojilo, drugovi i braćo, izvornoj tradiciji, izvornom patriotizmu, napokon monarhiji.

Do sada su "vođe" opozicije merile istinu prema pretnji koja je gušila i prema količini gluposti koja je nije razumela. Umesto suprotno. Na kraju jedno opažanje i jedna anticipacija: ako postoji nekakva većina (?) naroda za promenama, valjda bi neki sudija (valjda građanin) što osudi ovolike medije dosudio i poneku minimalnu kaznu ako već mora da osudi. Pa, valjda bi većina oficira - građana ustala protiv pogubne politike režima a ne samo kada ih isti najuri, itd. Dakle, ili ne postoji velika količina nezadovoljstva u narodu, ili onaj ko je zadužen da artikuliše nezadovoljstvo to ne radi dobro.

Rekao bih i da se materijalizuje jedan paradoks iz mog komšiluka: naime, jednog mog komšiju kad god upitamo šta ima novo, odgovara: sve po starom. Hvala na prostoru.

Miroslav Bogdanović,
Aleksandrovac


Predlog

O mostovima još ponešto

Još poodavno, u svom napisu "Beograd graditi smišljeno i s ljubavlju" ("Politika" 12. oktobar 1992), predložio sam - pored više drugih sugestija - da se vodi računa da novi beogradski mostovi budu lepši, i da služe i za pešake, a ne samo za automobile.

Za razliku od Budimpešte, Moskve, Pariza, Londona i drugih evropskih gradova na rekama, Beograd - i pored relativno brojnih - ne krase i lepi mostovi (jedini most koji koliko-toliko ima neki svoj lik i kao takav se najčešće pojavljuje na beogradskim razglednicama, je stari Savski most koji su Nemci još u toku Drugog svetskog rata preneli sa Tise kod Titela!).

Pored toga, beogradski mostovi ni u funkcionalnom smislu uglavnom nisu građeni kao gradski mostovi, već prvenstveno, kao železničke i automobilske saobraćajnice. Oni, u stvari, ne spajaju obale, već samo strane reka i na njima pešaci - osim nužnog prelaza na ponekom od njih - nemaju šta ni da traže. Štaviše, može se reći da su upravo i takvi mostovi doprineli da Beograd još ne "siđe" i ne zaživi na rekama, Savi, posebno.

Otuda, ove očigledne estetske i funkcionalne nedostatke ne bi trebalo ponoviti na projektima za nove mostove na Savi (ovo još više važi i za projekte obnove mostova u Novom Sadu).

Da bi se takve greške izbegle, predlažem da grupa projektanata i konstruktor, zajedno sa predstavnicima gradske vlasti, posete odgovarajuće evropske gradove i podrobno se upoznaju sa tehničkim, funkcionalnim i estetskim karakteristikama njihovih mostova. Na ovu ideju su me podstakle dve okolnosti: prvo, utisak o odsustvu širih graditeljskih pogled naših stručnjaka prilikom nedavnih rasprava o novim beogradskim i novosadskim mostovima, i drugo, bitno drugačije karakteristike većine mostova u pomenutim i drugim evropskim gradovima.

Naime, za razliku od beogradskih mostova, u ovim gradovima mostovi najčešće spajaju obale, a ne samo strane reka, većinom su rešetkastih čeličnih konstrukcija (iako ima i lepih betonskih), sa elegantnim lukovima u raznim varijantama i u najvećem broju slučajeva oslonjeni na svetlije obojene betonske stubove (neki put obložene kamenom). Ono što je u funkcionalno smislu još važnije, na tim mostovima često postoje široke staze za pešake i bicikliste, divne ograde i svetiljke i na njima život struji neprestano, što sve čini da takvi mostovi predstavljaju prave spone i ukrase tih gradova.

Na kraju, verujem da bi takve mostove i u tehničko smislu bilo jednostavnije graditi, održavati i - u slučaju rušenja - popravljati (u kontekstu novih iskustava sa bombardovanjem možda bi trebalo razmisliti i o izdvajanju metro-veze posebnim tunelom ispod Save).

Pri tome, određeni doprinos treba da pruži i šira javnost, uključujući i građane koji nisu u struci (u koje spada i autor ovog teksta), a kojima je stalo da Beograd bude lepši i uredniji i čija zapažanja i sugestije takođe treba uzeti u obzir jer su u pitanju građevine od javnog interesa i namene.

Blažo Krstajić,
Beograd



     


FastCounter by LinkExchange