[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS JAVNOSTI” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Četvrtak, 30. mart 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]
 

rubrike

politika

društvo

ekonomija

svet

hronika

reportaža

kultura

sport

feljton

intervju

slobodno vreme

 

video galerija

[an error occurred while processing this directive]


Glavni meni:
 -vesti dana
 -arhiva
 -vaša pisma
 -istorijat
 -redakcija
 -kontakt Kako da koristim ovaj sajt? Pošaljite nam pismo... Vesti dana Arhiva Vaša pisma Istorijat našeg lista Redakcija Stupite u kontakt sa nama


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA


29. Mar 2000 18:02 (GMT+01:00)

Branilsav Lainović Dugi, poslednji kum ravnice (9)

Beograd kao ružan san

"Uvek presrećan izlazim iz Beograda jer mi je glava čitava". Govorio mnogo i brzo, a "oči kao na ulju" objašnjavao stilom života

- Bio je odličan đak, mnogo je čitao, jurile su ga devojke. Sve znam o njemu - govorila je svojevremeno Leposava, majka Branislava Lainovića Dugog.

A otac Aleksa, koji je poginuo prošle godine u saobraćajnoj nesreći na putu s Kopaonika, govorio je da tako poslušnog sina kao što je Dugi nema niko.

- Branislav je po karakteru i temperamentu sličan pradedi Vukajlu. Kad su mu Turci ubili rođenog brata, s bratom od ujaka, mada su bili četrnaestogodišnjaci, napao je karaulu u selu Vinacka nadomak Berana i ubio komandira i jednog vojnika. Borio se u oba svetska rata i nosilac je Obilićevog krsta i Karađorđeve zvezde. Takav je bio i Branislavljev deda Petar, prvoborac - pričao je otac Aleksa.

Još kao četrnaestogodišnjak Dugi je redovno išao u crkvu. Mnogo godina kasnije govorio je da u crkvu ode ponekad, "obično kad je prazna i kad u njoj nema pozera".

- Ne mogu da poginem jer mene bog čuva - tvrdio je 1994. godine.

Na Detelinari, gde je proveo drugi deo detinjstva, u modi su bili tuče, kocka i alkohol. Pričao je da je odoleo samo alkoholu a, prema vlastitom priznanju prokockao je oko 10 miliona maraka.

Jedan od njegovih poroka bile su i žene.
- Veliki sam egzibicionista, posebno u seksu, što mogu da potvrde žene mnogih političara.

O izuzetnoj fizičkoj, ali i snazi volje Branislava Lainovića, govori i njegov medicinski karton. Posle atentata 21. decembra 1992. godine ispred kafea "Cepelin", i pored pet teških rana i velikog gubitka krvi, Dugi je bio potpuno svestan kad su ga dovezli na Urgentnu hirurgiju novosadske bolnice.

Odmah po kliničkom pregledu počeo je ortopedski deo operativnog zahvata koji je izveo dr Mita Brankov, uz asistenciju dr Đorđa Janjića i dr Miodraga Konstantinovića da bi, potom, puna tri sata dr Mikloš Fabri i dr Miodrag Konstantinović povezivali iskidane krvne sudove. Pri kraju operacije kroz posebni hirurški rez izvađen je jedan metak. Dugi se skoro potpuno oporavio posle samo četiri nedelje, ali je još neko vreme po skidanju spoljnog fiksatora morao na fizikalnu terapiju.

- Pancir nikad nisam nosio, niti ću. Jedina stvar koju bih voleo kod sebe da zaštitim su genitalije koje su toliko velike da im nijedan pancir ne bi odgovarao - rekao je svojevremeno.

Za sebe je govorio da je pošten i da je za to što se njegov posao nekad kosi sa zakonom upravo kriv zakon koji se nije uklapao u njegovo shvatanje života.

- Prosto mi je smešno kad čujem kako se hvale procentom rešenih kriminalnih dela i ubistava. Nijedno veliko ubistvo nisu rasvetlili, a odgovorno tvrdim i da neće. Rasvetlili su sve ono gde je muž ubio ženu, komšija komšiju, ili krava pastira. A ubistva onih koji su predstavljali nešto s ove ili one strane zakona ili, čak, pripadnika policije, niti su rešili, a baš se izgleda i ne trude da ih reše. Da se slučajno ne bi povukao i neki rep od njihovih šefova - rekao je Gordani Jovanović 1997.

A 9. marta ove godine proveo je tri i po sata na informativnom razgovoru u novosadskoj policiji u vezi s trostrukim ubistvom u hotelu "Interkontinental". Potom je ispričao da su policajci bili korektni, ali i da je Novi Sad postao provincija u policijskom smislu, kao i u svemu ostalom, "jer je nalog da se pozove na informativni razgovor stigao iz Beograda". Posebno mu je smetalo što su policajci privodili i neke od njegovih radnika.

- Revoltiran sam što su mene, a pogotovo moje radnike, saslušavali u vezi s Arkanovim ubistvom. Ne postoji nijedan razlog da u razgovoru sa mnom traže odgovor na pitanje ko ga je ubio... Uostalom, ako već misle da nešto znam što me nisu pitali za takođe ubijene Mandića i Garića? Zar su njihove smrti manje važne?

Dugi je tada takođe ustvrdio da su njegovog prijatelja Zorana Uskokovića Skoleta "neke novine bez ijednog razloga imenovale kao organizatora ubistva".

- Da ih je Skole tužio zbog klevete i nanete štete mogao je da ih zatvori, što bi se u svakoj normalnoj zemlji i dogodilo...

Pored politike, pozicije i opozicije, novine je smatrao najvećim zlom.

- Zakon o informisanju trebalo bi da bude mnogo stroži, ali ne da kažnjava one koji pišu istinu već one koji pišu neistinu i gluposti. Samo nesavestan čovek i marva od čoveka može da napiše tekstove koje su novinari potpisivali povodom ubistva u "Interkontinentalu". Takvi zaslužuju doživotnu robiju - rekao je nedavno.

Dugog, prema sopstvenom priznanju, Arkanovo ubistvo nije ni iznenadilo ni pogodilo "pa sam veoma kivan što su me pozvali na razgovor".

- Sramotno je što se o ubistvu ministra odbrane Pavla Bulatovića pisalo dva-tri dana, o ubistvima pukovnika policije ili inspektora tri reda, a o beogradskim kriminalcima izlaze feljtoni u kojima ih razni Bulići predstavljaju kao najveće srpske heroje kojima bi trebalo da se dive naša deca. To je najveća sramota i upravo zato sve ovo i govorim.

Tvrdio je da su za njega najveće svetinje porodica, prijatelji i Srbija. Poslednjih godina najviše vremena provodio je uz Dunav, u prelepoj vojvođanskoj kući sa slamnatim krovom na Kamenjaru ispred koje su, s obe strane prostranog parkinga, bili teniski i teren za basket.

Nekada je pored kreveta držao knjige Marija Puza, a poslednje što je pročitao bili su "Crveni horizonti" od bivšeg šefa Čaušeskuove "Sekuritatee", Mihaila Pačete. Spavao je u proseku po četiri sata, a za samo jedan sat znao je da obiđe i po dvadesetak lokala.

Govorio je mnogo i brzo, a to što ima "oči kao na ulju" objašnjavao je stilom života. Nadimak Lajavi dobio je zbog oštrog jezika, a na pitanje zašto ga zovu Dugi odgovarao je da je, "za razliku od raznih mečića i tigrića, maskota Srpske garde - piton".

- Uvek presrećan izlazim iz Beograda jer mi je glava čitava, s obzirom da je bezbednosna situacija u našoj prestonici "fenomenalna" - govorio je Dugi 1994. godine.

U jednom od poslednjih intervjua rekao je da ima nameru da živi kao kornjača s Galapagosa, najmanje 1.000 godina. Pre deset dana ubijen je na ulicama Beograda.

N. MIJUŠKOVIĆ
M. STAJIĆ

KRAJ


vesti po rubrikama

^feljton

18:02h

Branilsav Lainović Dugi, poslednji kum ravnice (9)

 



     


FastCounter by LinkExchange