GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


Nedoumica

Zbrka oko praznika

Prošlogodišnja proslava 29. novembra, kao državnog praznika, izazvala je mnoga osporavanja i komentare. O tome, pored ostalog, svedoče i više napisa na stupcima "Glasa javnosti". Bilo je tada i emocionalnih reagovanja, što očigledno nije najbolji način da se kod nas na zadovoljavajući način reši pitanje državnih praznika. Mada problem državnih praznika nije najvažnije pitanje državne politike, kod nas postoji opravdan interes i potreba da tom problemu bude posvećena pažnja cele naše javnosti, što bi bio dokaz da smo politički zreo i odgovoran narod.

Cilj ovog napisa nije predlaganje novih državnih praznika, ili apriorno osporavanje postojećih državnih praznika, već nastojanje da se utvrde načela na osnovu kojih bi bio vršen odabir određenih datuma koji treba da budu državni praznici. Evo predloga za takva načela:

1. Broj državnih praznika treba da bude što manji, čime bismo dokazali da smo radni, a ne praznujući narod.
2. Pošto je Srbija imala svoju državu pre više od hiljadu godina, izbor datuma državnih praznika treba da bude zasnovan na objektivnom vrednovanju cele naše prošlosti.
3. Odabrani datumi za državne praznike treba da budu najsimboličniji i najvredniji događaji naše prošlosti. Ovo se često kod nas zanemaruje, o čemu na primer svedoče predlozi da Vidovdan bude naš državni praznik. Taj primer ali i neki drugi primeri svedoče o nacionalnom mazohizmu i sklonosti da proslavljamo čak i nacionalne poraze.
4. Pošto smo država s ustavnim rešenjem da su verske zajednice odvojene od države, nema nikakvog principijelnog opravdanja da verski praznici budu u isto vreme i državni praznici. Ovo analogno treba da važi i za staleške odnosno klasne praznike, kao što je to slučaj s Prvim majem, koji je praznik jedne društvene klase, a ne države, odnosno, društva u celini.
5. Odabir određenih datuma kao državnih praznika treba da podstiče solidarnost u državi i narodu, a ne sukobe i raskole.

U svakom slučaju pravilan odabir datuma koji treba da budu državni praznici nezamisliv je bez aktivnog učešća cele naše javnosti, a naročito istoričara koji su najkompetentniji za vrednovanje istorijskih događaja i istorijskih ličnosti.

Aleksandar Bojović,
Beograd


Predlog

Dobro zdravlje gosn Jovu, ali da se ne ponovi

("Tavariš, razastri po koljektiv", "Glas" 19. mart 2000)

I ja se pridružujem zahtevu M. Novakovića iz Beograda da Jova Todorovića, na zlu sreću našu ministra srpske prosvete, ostavimo na miru i prepustimo zaboravu - tim pre što je čovek izgleda u odlasku. Tačna je opaska da "nije samo on kriv" za sve što se u prosveti i oko prosvete za njegovog mandata dogodilo: brljanje s ispitima, ekskurzijama, putovanjima (čak i njegovih najbližih saradnika pod sumnjivim okolnostima) u Japan, Meksiko, štrajkovi koji nam unakaziše školovanje dece, davanje raspusta na raspust, nerazumno ukidanje čak bilo kakvog prijemnog ispita, srozavanje nastavničkih plata samo na 60-70 maraka... Ali ni za Jova ne bi smela da se traži amnestija od lične, ljudske i moralne odgovornosti i to iz sledećih razloga:

- zato što se karijeristički uopšte uhvatio u prosvetarsko kolo iako je po struci i čitavom radnom iskustvu mašinac; s mesta ministra nije otišao čak ni onda kada su u njegovom ministarstvu ostale samo osnovne i srednje škole, s kojima on zaista nema nikakve stručne veze;

- zato što nijednog trenutka nije pokazao da je moralan s akademskim dostojanstvom (Jovo je profesor na FON-u), pa kad već ne može da reši probleme sam ponudi ostavku, a ne da se vadi na ministra finansija i Vladu čiji je član;

- zato što je bio prevelik poslušnik i što je, čak i i kada je želeo da "trenira strogoću", sam sebi posle skakao u usta: Jovo prvo i opravdano smeni s funkcije, čak i svoje najbliže saradnike, zamenike i pomoćnike (K. Lazović, V. Braunović i dr.), a zatim ih po naredbi odozgo čak vrati na još bolje položaje. Tako je Jovo postupao i kada su neposlušni direktori škola u pitanju, dok je prema nezaštićenim nastavnicima pokazivao veliku brutalnost nazivajući ih čak "mrgudima", optužujući ih da mrze decu, a u Kraljevu je za ubistvo direktora škole od strane učenika optužio - nastavnike...

- zato što je evidentno "mućkao" s ovogodišnjim testovima za prijemne ispite, prvo oduzimajući taj zamašan posao zvaničnom izdavaču Ministarstva prosvete "Prosvetnom pregledu", a drugo dozvoljavajući da štampar "nabije" enormnu cenu i, što je najstrašnije, štamparu koji izdaje njemu lično knjige!

Na kraju, "slučaj Jovo" zaista treba da nam bude opomena kako se ne bi više nikada dogodilo da pored (kažu) čak 104.000 pedagoga koji rade po našim školama i stotina (možda i hiljada) naučnika koji se bave profesionalno školstvom (učiteljski i nastavnički fakulteti) bilo koji mandatar Vlade Srbije ili kadrovik u vladajućim partijama naturaju jednoj tako osetljivoj oblasti, kao što je prosveta, nestručnjake.

Poželimo Jovu dobro zdravlje, ali i što brži zaborav, bar u prosveti, a mandatarima u Vladi i vladajućim partijama da će ipak najbolje biti i za njih i za prosvetu da školstvo vode školski ljudi, a inženjeri rade ono zašta su se i školovali!

Gordana Vujović-Basara, dipl. pedagog
Beograd


Apsurd

Besmisleni strahovi

Svi naši strahovi... Tragično je da su danas strahovi osnovna pokretačka snaga, osnovni usmeravajući impulsi, glavni ograničavajući činioci, jednom rečju, strahovi su naše - vjeruju.

Masa ljudi se plaši da će im neko, ovih dana ili možda sutra, zatražiti da plate zaostale račune za struju ili infostan... Neki drugi ljudi, ili ti isti, strahuju da će im smanjiti plate ili penzije, ili ih neće zadugo uopšte dobiti... Možda će neko narediti da naše preduzeće prestane da radi ili nestati repromaterijala za njegovu proizvodnju... Da neko ne smišlja neku reorganizaciju ili racionalizaciju proizvodnje u sledećem veku, dogodine?... Da neko ne planira novog rukovodioca ili ministra, koji će... Ko zna šta sve može da mu padne na pamet...

Plašimo se da će to malo dinara biti obezvređeno novim poskupljenjima, da će i ono malo mleka ili ulja prestati da kaplje izjutra... Plašimo se da će neko oterati učitelja naše dece, jer štrajkuje, i to baš kada je on uspeo da naše dete ili unuk prigrli školu i poželi da sazna što više...

Strah me je da moj sin ne naleti na neko loše društvo, neki "napor", neki "upor", neki "otpor", koje će uprkos strahovima da navuče bezbolsku palicu na njegovu mladu, misleću glavu... I ona, ta glava, puna je strahova za školu, za bezbednost po studentskim domovima, za slobodnu, visokostručnu fakultetsku nastavu, za neki budući posao... I taj, moj sin, plašeći se unapred za neki posao, plaši se velikog procenta nezaposlenih... Da, plaši se i tuđine, tuđinaca i njihovih fabrika i ulica... Plaši se da zakorači preko granica svoje domovine, otadžbine, rodne grude, postojbine... Koliko toplih reči, za sve ovo što nas okružuje - i plaši se! Kako da se ne plaši? Šta će biti, ako sve to što toplo zvuči postane hladno, odbojno, neprihvatljivo? Ne može se lako naći zamena za toliko topline. Jer, razumljivo je, u toj tuđini žive neki ljudi koji su sebi preči i važniji od mog sina...

Strahujete da ćete se razboleti i da neće biti baš tog leka koji vam je potreban?... Ne morate da se razbolite i ne mora da vam bude potreban hirurg, ali vi se ipak pitate da li će on imati sve što mu je potrebno za vašu eventualnu operaciju... Vi možete da se plašite i da će taj hirurg biti nervozan i nesređen, jer mu je životni standard opao za 3-4 puta, poslednjih godina i, naravno, pitanje je da li će pomoći Hipokratova zakletva kada njega pritisnu velike brige za porodicu, decu, uspeh na poslu... To bi već bio neracionalan strah i ja vam zameram, ali se vi bunite i tražite svoje pravo na strah...

Čudni su ti neracionalni, besmisleni strahovi, iz navike. Mogao bi neki psihijatar da se ozbiljno zabrine za sve nas, koji navikavamo da se plašimo. Kada malo razmislim, učini mi se da smo mi već svi kolektivno uleteli u psihozu straha, raznoraznih fobija. Eto, na primer, odjutros kupujemo novine i ja kažem komšiji da je "Glas" poskupio, pa pojeftinio, tek da nešto kažem. On me pogleda, ispod oka, odmeri me pronicljivo, pa će strogo: "Slušaj, komšija, nemoj da me navlačiš na politiku; ko zna ko nas sve sluša..." Ućutah, a i nešto mi pade na pamet: Da to neko ne vodi neki specijalni rat - strahovima?

Dr Nebojša Janovski,
Beograd


Upozorenje

Nije starešina već duhovnik

Dana 15. februara 2000. godine objavili ste članak pod naslovom "Nestaćemo ako se ne opametimo" o protosinđelu Arseniju. Izjava oca Arsenija o izbeglicama s Kosmeta kao i moralu Srba danas je sasvim na mestu i istina koju treba da sledimo, mada je ova istina više puta zadnjih godina ponavljana. Međutim, mene kao vernika iznenadila je konstatacije novinara Marjanovića, koji je u članku naveo da je protosinđel Arsenije starešina manastira Rajinovac u Begaljici.

Nedavno sam posetila ovaj manastir i uočila sam da je on ženski - sestrinski te da je u njemu ono vrlo pobožno, smerno i spremno da pomogne. Verujem da je novinar učinio nenamernu grešku koju bi trebalo zarad tako dobrog sestrinstva ispraviti jer u ženskom manastiru ne bi mogao starešina da bude protosinđel, već samo neka od monahinja toga manastira.

Zato vam predlažem da se ispravite i da u jednom od narednih brojeva označite tačno ko je starešina manastira Rajinovac.

Verica Micić,
Velika Plana

Otac Arsenije nije starešina manastira Rajinovac u Begaljici, već duhovnik. Starešina ovog ženskog manastira je sestra Minodora. Izvinjavamo se čitaocima zbog propusta.

Redakcija


Činjenica

I seljacima je voda do grla!

Poljoprivrednik sam koji s porodicom isključivo živi od zemljoradnje. S dva deteta na školovanju jedva sastavljamo kraj s krajem. Ima da se pojede i popije, a ako je rodna godina, nešto i pretekne da se obnovi garderoba i poneka stvar kupi za kuću, dok ostatak ide za reprodukcioni materijal i druge troškove.

Bilo bi dobro da ima nafte, đubriva i rezervnih delova za poljoprivredne mašine, da semenski materijal i zaštitna sredstva nisu preskupa, da ima radne snage, da se ne krade, prave štete i kada bi nas vreme poslužilo.

Neki kaldrmaši se prema nama odnose s potcenjivanjem, ljute se i prigovaraju da nemamo pravo da se žalimo na težak život, jer nismo aktivni u protestnim šetnjama koje se obično obavljaju u večernjim časovima. Mislim da nisu u pravu pošto mi objektivno ne možemo svako veče da dolazimo u grad, pre svega zbog neredovnog i skupog prevoza i niza drugih okolnosti, ali ćemo sutra na biračkim mestima glasati protiv lažnih obećanja režima, nemorala i bezizlaza u koji smo s njima upali.

Naš narod se teško odlučuje na radikalnije promene i to je razlog što smo deset godina nasedali na prazne priče i bajke o boljem životu, a tonuli smo sve dublje u blato. Izgubismo decu i obraz zbog ratova u koje smo ulazili bez izgleda da ih dobijemo. Znali su to oni što su nas u njih gurali.

Shvatili su mladi, pa i mi seljaci, da se režim održava na našoj muci, da sračunato izmišlja izdajnike i preti, da nas izigrava kada proglašava da smo najbolji, nepobediv i herojski narod, a za poraza svoje politike deli odlikovanja i činove!

Dosta je bilo bojnih pokliča i isturanja naše dece u prve redove (dok se njihova bave biznisom i zgrtanjem bogatstva), dosta je laži i obećanja. Jedva čekamo izbore da prekratimo ove muke i bedu i počnemo da živimo kao sav normalan svet.

Tiosav Mandić, zemljoradnik,
Počekovina kod Trstenika



     


FastCounter by LinkExchange