Radivoje Simić, mladi tenor Beogradske opere, preselio se ovog leta u Budimpeštu gde nastupa u Mađarskoj državnoj operi. Beogradskoj publici će se u subotu uveče predstaviti u ulozi Alfreda u "Travijati", 29. uz Galju Gorčevu nastupa kao Lenski u "Onjeginu" u Narodnom pozorištu, a na sceni "Madlenijanuma" dan kasnije peva sa grupom mladih pevača uz slavnu opersku divu Katju Ričareli.

Radivoje Simić se ozbiljnije okrenuo pevanju tek kada je diplomirao hemiju u Beogradu. Bio je član Hora "Branko Krsmanović", a prvi profesionalni angažman je ostvario u Horu RTB-a.

Kakva se poređenja nameću kad je reč o privatnim i državnim operama u Mađarskoj?
- Državna opera u Mađarskoj ne stoji sjajno, ali najviše posla imam u privatnoj kući "Inter operet" iza koje stoji jedan bogataš. Koncerti se organizuju tri puta nedeljno, a program je prilagođen turistima koji posećuju grad. To su popularne arije, čardaš... Taj posao je dobro plaćen i omogućuje mi da imam više vremena za pripremu ozbiljnih operskih rola.

Zašto ste zapostavili profesiju hemičara i zašto ima tako malo dobrih tenora?
- Ako budem imao velike krize kao pevač promeniću posao. Kriza tenora zaista postoji. Mađari imaju sjajne soprane, mecosoprane, nađe se poneki bas... u svakom slučaju da imaju bolje tenore ne bi me angažovali. Mnoge omiljene role neću, naravno, nikad otpevati jer ne pripadaju mom fahu.

Šta Vas inspiriše?
- Često me ponese nadahnuta klavirska saradnja, dobar orkestar koji sluša pevača, dirigent i kolege na sceni, a naročito akustika!

B. Lijeskić
foto: B. Pantelić