[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS JAVNOSTI” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Sreda, 22. mart 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]
 

rubrike

politika

društvo

ekonomija

svet

hronika

reportaža

kultura

sport

feljton

intervju

slobodno vreme

 

video galerija

[an error occurred while processing this directive]


Glavni meni:
 -vesti dana
 -arhiva
 -vaša pisma
 -istorijat
 -redakcija
 -kontakt Kako da koristim ovaj sajt? Pošaljite nam pismo... Vesti dana Arhiva Vaša pisma Istorijat našeg lista Redakcija Stupite u kontakt sa nama


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA


21. Mar 2000 16:22 (GMT+01:00)

Novinarka Bi-Bi-Si-ja Sju Lojd Roberts nedelju dana obilazila sirotišta po Rumuniji

Država prodaje decu

Malo je tako teških novinarskih zadataka kao što je obilazak sirotišta po Istočnoj Evropi. U Rusiji je na hiljade dece oduzeto roditeljima koji su proglašeni nepodobnim zbog alkoholizma, narkomanije, ili političkih uverenja. Na snazi je mišljenje da je u tim slučajevima država najbolji roditelj.

U Rumuniji možete naći isto toliko dece koju su roditelji ostavili na brigu državnim institucijama zbog toga što jednostavno nemaju sredstava da ih hrane.

Ulazim u "Cassia dei Copii", dom za napuštenu decu na severu Rumunije. Dočekuju me poznati miris mokraće, hladnoća i oskudno osvetljenje. Bezbroj malih lica s velikim iščekivanjima zure u mene. Za tili čas deca hrle u zagrljaj, podižu dušeke gde čuvaju svoje crteže i grozničavo mi ih donose da ih pogledam. Očajnički žude da ih nekome - bilo kome - poklone. Svi uglas viču: "Kako se zoveš, kako se zoveš?" Od šoka ne mogu da odgovorim.

Pomišljam: rasporedite me u ratnu zonu, samo me poštedite emocionalnih trauma susreta sa 100 dece koja traže majku. Potrebno mi je dosta vremena da pronađem negovateljicu - nije ni čudo, pošto samo tri brinu za oko 100 dece.

Pitam da li je istina da u nekim sirotištima u Rumuniji samo jedan odsto dece može da se podvede pod definiciju pravih siročića, a da su ostala ostavljena iz ekonomskih razloga.

"Ne znam", kaže direktorka, gledajući decu koja za nju očigledno nemaju identitet. "Njihova dokumenta su izgubljena, ali većinu niko nije posetio najmanje šest meseci." Prema rumunskom zakonu, to znači da su deca sada zvanično svojina države.

U toplom, čistom sedištu EU u Bukureštu, šef misije se hvata za glavu. Prošle godine Brisel je finansirao istragu koja je otkrila na hiljade neuhranjene dece u Rumuniji, zbog čega je hitno odobren program obezbeđenja hrane. Međutim, pokušaji da se vlasti ubede da preduzmu nešto suštinsko nailaze na gluvi zid, kaže šef misije. "Imamo posla sa industrijom čiji su proizvod deca. Takođe imamo posla sa industrijalizacijom materice", zlokobno zvuče njegove reči.

Da bih otkrila šta to zapravo znači krećem u obilazak sirotišta, predstavljajući se kao bogata potencijalna majka koja želi da usvoji rumunsko siroče. Ako se u Velikoj Britaniji legalno prijavite da želite da usvojite rumunsko siroče, potrebno je nekoliko meseci i drugi vam izaberu dete. Ako ste spremni da platite, onda možete odmah da kupite bebu, kao što sam ja učinila u gradiću udaljenom tri sata vožnje od Bukurešta.

U gradiću se priča da direktorka sirotišta, koja ima moćne prijatelje i policiji ne dozvoljava istragu, zgrće bogatstvo ovom trgovinom. Direktorka mi pokazuje 60 beba koje te nedelje ima u "radnji". Sve deluju čisto, ali ipak pokazuju pokrete tipične za hronično zapostavljenu decu. Daje mi da biram između tri bebe - Andreja, Nikua i Livija - za koje zna da će lako dobiti dozvolu od njihovih siromašnih roditelja. "Mogu i da falsifikujem potpise, ako treba", kaže. Pominje se iznos od 20.000 dolara i ona kaže da može da sredi da mi beba bude isporučena, sa svom neophodnom ispravnom dokumentacijom (kćerka joj je advokat) na moju adresu u Londonu.

U okolnim selima otkrivam mrežu koja pokreće ovu trgovinu. Gde god da se zaustavim, seljani mi prilaze i pitaju: "Jeste li došli da kupite bebu?" Saznajem za jedan bračni par koji je izgubio dvoje dece u sirotištu.

"Odveli smo ih tamo preko zime", objašnjava otac, "jer nismo imali od čega da ih prehranimo. Kada smo došli po njih rečeno nam je da ih nema." Suze mu se kotrljaju niz lice. Četvorogodišnji dečak koji je ostao kod kuće grčevito sa zabrinutošću steže oca dok on govori.

Posle toga odlazim da upoznam ženu koja liferuje "robu" za radnju sa bebama.
"Dala sam šestoro dece u sirotište, a zadržala dvoje", kaže ona. "Nemam nameru da zadržim ovo poslednje." Devetomesečnu bebu stavlja mi u krilo. "Možete ga uzeti ako hoćete".

"Za 11.000 dolara", spremno dodaje otac dečačića.

Vraćam sedmu bebu koja mi je ponuđena da je kupim za isto toliko dana provedenih u Rumuniji, mrmljam nekakvo izvinjenje i odlazim.

J. Pejčinović


vesti po rubrikama

^reportaža

15:08h

Nikola Kolja Čajkanović, prevodilac, o finesama svog posla

16:22h

U sirotištima po Rumuniji deca na prodaju

17:11h

Čudan pronalazak japanskog naučnika Koihiro Fuđita

   


     


FastCounter by LinkExchange