[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS JAVNOSTI” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Sreda, 22. mart 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]
 

rubrike

politika

društvo

ekonomija

svet

hronika

reportaža

kultura

sport

feljton

intervju

slobodno vreme

 

video galerija

[an error occurred while processing this directive]


Glavni meni:
 -vesti dana
 -arhiva
 -vaša pisma
 -istorijat
 -redakcija
 -kontakt Kako da koristim ovaj sajt? Pošaljite nam pismo... Vesti dana Arhiva Vaša pisma Istorijat našeg lista Redakcija Stupite u kontakt sa nama


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA


20. Mar 2000 15:04 (GMT+01:00)

Branislav Lainović - Dugi, poslednji kum ravnice

Talenat prgave naravi

Bio je dete nemirnog duha, dobar đak sa slabom iz vladanja. Imao šansu da sklopi profesionalni košarkaški ugovor u Nemačkoj

"Prirodna ravnoteža" Novog Sada, Branislav Lainović Dugi, rođen je 1955. godine u Savinom Selu ali rodnim mestom nadomak Vrbasa nije baš bio oduševljen.

- To, nekad najbogatije selo u centralnoj Bačkoj, bukvalno je unakaženo dolaskom Crnogoraca. Ali, u odnosu na susedno Bačko Dobro Polje bili smo Amerika. Kod nas su se ipak krečile kuće, nije bilo puno paljenja parketa, vezivanja koza kablom za struju... Nikad nismo hteli da se kačimo s dođošima. Oni su uvek za sobom imali tatu i mamu, odnosno vojsku i policiju, a iza nas nije stajao niko", pisao je svojevremeno Dugi. "Duplo" crnogorsko poreklo nije mu mnogo značilo.

- Doživljavam ga kao Darvinovu teoriju. Svi smo postali od majmuna, kaže Darvin, pa i mi Vojvođani, Crnogorci, Kinezi i Bušmani. Moji roditelji su Crnogorci jer su rođeni u Crnoj Gori, što mi nimalo ne smeta, čak mi možda i imponuje - rekao je Lainović pre tri godine.

Iako je reč oca Alekse, ortodoksnog komuniste, bila "najstarija", uticaj majke Leposave koja potiče iz četničke porodice, iz Vasojevića, bio je presudan da postane "zadrti mrzitelj komunista i svega što je u vezi s njima".

Dok nije otišao "preko", prema sopstvenom priznanju, živeo je normalno, odrastajući uz dva brata, Ranka i Žarka.

- Rođen sam u patrijarhalnoj familiji. Pred kevom i ćaletom opsovao sam jednom u životu. Ćale bi i sad mogao da me išamara. Kad bi krenuo na mene izmakao bi se da promaši, pa bi posle zbris'o - pričao je 1994. godine. U Savinom Selu kažu da je bio fin dečko i dobar đak, član dramske sekcije u OŠ Branko Radičević i igrao u predstavi "Nikoletina Bursać".

I brojni ožiljci od šrafcigera, noža..., obeležili su njegovu mladost.

- Mene ne može niko "face to face", već samo onako kurvanjski, s leđa - objašnjavao je. - Došli smo na Detelinaru kad sam imao 11 godina. Već tada sam počeo da se kurčim. Ali, nikad nisam bio osuđivan ni kažnjavan, nisam bio ni loš đak, osim što sam ponavljao drugi razred srednje škole zbog nekih smradova ovde.

Kao i svi klinci pedesetih maštao je o Zapadu, slušao priče o "jakim" momcima u gradu - Kečeru, Gavri...

- Prebacuju mi da stalno uz sebe vučem neke poltrončine i hohštaplere. Ja ih i ne primećujem. Imam prijatelje koje sam stekao u mladosti i njih se držim. Znam, neće me izneveriti. Kad je moj kum i treći brat Đorđe Ugarak imao 17, a ja 16 godina, Kečer je u gradu bio zakon. On je imao neku kombinaciju, ja sam tu zajebao nešto i, čujem, mene Kečer traži. Skupilo se oko mene stotinjak klinaca iz šora uz povike "Ma, ko je Kečer, zgazićemo ga". Poneli su sve što su imali, noževe, štangle, lance... Nismo prevalili ni 200 metara tek, ostadosmo moj kum i ja sami. Pomislih, šta je tu je. Srećom, Kečera tad nismo našli jer bih sigurno dobio batine - prisećao se Dugi.

Srednju elektrotehničku školu završio je vrlodobrim uspehom, mada je često imao jedinicu iz vladanja "zbog prebijanja omladinskih funkcionera".

Potom je upisao fakultet, ali je studije ubrzo napustio što zbog košarke, što zbog posla. Jedinu godinu radnog staža odradio je u DTD-u i novosadskoj Toplani, posle čega je otišao "preko".

Odmalena naklonjen košarci i atletici imao je, kaže, sve predispozicije da se bavi vrhunskim sportom. Ipak, nedostatak discipline uticao je da neredovno trenira. U skoku uvis predstavljao je svoju školu. Bio je član Atletskog kluba "Vojvodina", a na prvenstvu Novog Sada, 1971, bio je prvi.

U vojsci, predstavljajući bjelovarsku kasarnu, skakao je uvis na takmičenju armijskih oblasti. Vojni rok odslužio je u Somboru i Bjelovaru.

- Znaš, uvek sam imao tu sreću ili nesreću da budem vođa. To su verovatno shvatile i moje starešine i promovisale me u četnog starešinu. Najpre su Šiptari dovedeni u red, a onda svi ostali - govorio je Dugi.

Dok je bio četni starešina, pričali su njegovi drugovi, bilo je 30 odsto više potrepština - municije, ćebadi... "Vukao je sve kao hrčak. Kao najbolji u klasi bio je nagrađen", objašnjavali su.

Koševe na poljanama Limana zamenio je u 17. godini košarkaškim terenom KK "Železničar" koji ubrzo, kad ga je preuzeo "Naftagas", prerasta u KK "NAP". Iako je košarkom počeo da se bavi relativno kasno, sa samo osam centimetara slabijim odrazom od Dražena Dalipagića, važio je za perspektivnog košarkaša.

U 22. godini otišao je u nemački "Kromberg", nedaleko od Hamburga. Posle nekoliko probnih utakmica ponuđeno mu je stalno mesto u timu pod uslovom da u Jugoslaviji dobije potrebne dozvole. Registracija za "Kromberg" je izostala jer, prema tadašnjim propisima, nije imao dovoljno godina te mu ispisnica nije uručena.

Ipak, nastavio je da na probnim utakmicama igra za "Kromberg", a posle odlične igre protiv KK "Haneu", kad je na dve utakmice dao 71 koš, ponuđeno mu je da pređe u ovaj klub koji se borio da uđe u prvu ligu. Kad je mladi trener "Haneua" pokušao da vrbuje Dugog, obećavajući da će mu srediti da dobije ispisnicu od KSJ, predsednik "Kromberga", inače načelnik gradske policije, "zazveckao" je lisicama i - zauvek odvojio Lainovića od "Haneua".

Ipak, drugačiji životni planovi i "drugačije shvatanje budućnosti" prekinuli su Lainovićevu košarkašku karijeru.

N. Mijušković
M. Stajić

Izraziti talenat

Od izuzetno talentovane generacije učenika novosadske OŠ "Đorđe Natošević", koja je žarila i palila školskim takmičenjima 1971. i 1972, formirana je 1974. godine košarkaška ekipa pri SD "Železničar".

Njima su, kao pojačanja, priključeni Branislav Lainović i Radenko Jokanović koje je trener, prof. Lajoš Kokai, zapazio na srednjoškolskim takmičenjima.

- Branislav je bio najsposobniji momak generacije. Visok, mršav, tankih nogu poput strune, izuzetnog odraza... Sa 17 godina je skakao u vis 190 centimetara, i to bos - priseća se Kokai.

Dugi je igrao na poziciji centra. Krasili su ga eksplozivnost, brzina, borbenost... U prijateljskoj utakmici protiv beogradskog "Partizana" nadskakao je čak i budućeg reprezentativnog centra Miška Marića koji je od njega bio viši 10 centimetara. Branislav nije imao posebno "meku ruku", ali su mu šutevi s poludistance bili veoma sigurni. Zakucavao je s obe ruke bez ikakvih problema. Utakmice je uvek igrao punom snagom ali se, recimo, nikad nije bunio ukoliko bi ga trener zamenio.

Već posle prve godine "Železničar" je ušao u Prvu vojvođansku ligu, gde je bio u samom vrhu sve do 1979. i fuzionisanja s KK "NAP". Stručnjaci su za njih govorili da su kao NBA ekipa jer ih je krasila taktika: skači, dodaj, trči, pucaj. Igrali su na otvorenom terenu OŠ "Đorđe Natošević" i u staroj dvorani "Kabela", a njihove utakmice posebno su privlačile ženski deo publike i to uglavnom zbog Dugog.

- Branislav je bio jedan od najvrednijih, najpopularnijih igrača, druželjubiv i spreman svakom da pomogne. Ali, bio je i prgav, rad i da se potuče ukoliko oseti nepravdu - dodaje profesor Kokai. Recimo, kad je "NAP" izgubio kup utakmicu protiv zrenjaninskog "Proletera", tada prvoligaša, Dugi je ocenio da je krivac za poraz jedan od sudija i makazama mu izbušio sve četiri gume na automobilu. Utakmica je naknadno poništena zbog materijalne povrede pravila.

Posebna priča o Dugom vezana je za gostovanje "NAP"-a u Poreču, kada je za doček 1981. u popularnoj Pivnici, pred više od 1.000 gostiju, uzeo od konferansijea mikrofon i poželeo "srećnu Novu godinu svim Srbima". Posle prvobitnog muka prolomio se aplauz jer - "trebalo je imati petlju za takav gest".

Često je, kad je bio u zemlji, dolazio na Đačko igralište gde se uvek igrao dobar basket. I teško ga je bilo pobediti.

Nastaviće se


vesti po rubrikama

^feljton

15:04h

Branislav Lainović - Dugi, poslednji kum ravnice: Talenat prgave naravi

 



     


FastCounter by LinkExchange