[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS JAVNOSTI” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Subota, 18. mart 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]
 

rubrike

politika

društvo

ekonomija

svet

hronika

reportaža

kultura

sport

feljton

intervju

slobodno vreme

 

video galerija

[an error occurred while processing this directive]


Glavni meni:
 -vesti dana
 -arhiva
 -vaša pisma
 -istorijat
 -redakcija
 -kontakt Kako da koristim ovaj sajt? Pošaljite nam pismo... Vesti dana Arhiva Vaša pisma Istorijat našeg lista Redakcija Stupite u kontakt sa nama


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA


17. Feb 2000 15:06 (GMT+01:00)

Otići ili ostati - sve emigrantske priče liče jedna na drugu

Ne može gore od ovog bedaka

Beograd je grad iz kojeg se odlazi plačući. Pametno dete u pubertetu shvati da je detinjstvo najlepše, ali i to da mora da odraste. Oni koji odlaze prihvataju tu neminovnost zdravo za gotovo, plaču danima i mesecima, ali se ne bi vratili. Pa ne mogu ponovo da podetinje. Za to bi se, izvinite, dobila dijagnoza. Oni koji ostaju zabavljaju se dečijim igrama, svađama oko predvodnika i neuspelim buntovima. Bože, zašto je naša ljubav prema ovom gradu tako bolesna?

Da li vam je poznata srpska rečenica "Stranci ne znaju da se zezaju"? Ako jeste, ovo je tekst kojim ćemo samo malo da proširimo tu priču.

Jedina rečenica koju najlakše izgovaramo o strancima verovatno je nastala kod domaćih nostalgičara, emigranata koji trule na sve trulijem Zapadu. Možda su mislili da će ovom rečenicom iskazati sav žal za "zavičajem", kako li ovo zvuči poznato. Ovo je otprilike i kukanje što više nema roditeljskih ručkova, stalnog tutkanja "kinte" i nutkanja kojekakvim domaćim pitama i gibanicama. Ipak, to je i neopisivo osećanje koje gaje naši u inostranstvu kad nigde i ni za koje pare (naravno, konvertibilne) ne mogu da kupe kajmak i to onaj običan koji seljanke sa Kalenića ili Bajlonijeve pijace nude na vrhu noža. Ili domaći sir. Onaj čija mira prikuplja muve, ali se u ustima topi.

Sve emigrantske priče liče jedna na drugu. Kofer s nekoliko rečitih fotografija, dve-tri knjige domaćih autora, novine kupljene na aerodromu ili stanici. Indeks ili diploma. Rečnik. I pisma. Emigrantski kofer je najtužniji kofer na svetu.

U samoposluzi u Čika Ljubinoj ulici u Beogradu čovek ozbiljnog lica u kolica besomučno trpa čokoladne bananice. Začuđeno ga gledamo dok njegov prijatelj objašnjava: "Kćerka mu je u Americi. Zaželela se bananica". Da, saosećajno klimamo glavom. Ko nas pita da li smo se zaželeli Amerike? Onakve kakvu smo je ovde upoznali - nismo, hvala.
- Znao je ćale da će u Jugi da bude rata. Prijavio sam se na 17 konkursa i dobio 16 negativnih odgovora. Poslednji nisam hteo da čekam. Zapalio sam jutarnjim vozom do Italije - priča Goran.

I dan danas je tamo. Priča da mora negde da se odseli, da nema pravog prijatelja. Ismejava površnost i lakomislenost prirode svojih sugrađana. Još ne može da poveruje da je tu više od decenije.
- Došao sam kad je počeo rat sa Hrvatskom. Zaposlio sam se i posle tri meseca ovde je došla i moja devojka. Mislili smo - ostaćemo najviše tri godine. Onda još tri. Ipak, još priželjkujemo da se vratimo. Bili smo na preobraženjskom mitingu i čekamo da se nešto promeni - priča dvadesetšestogodišnji Marko koga smo sreli u policijskoj stanici dok je čekao produženje dokumenata za strance, među gomilom Arapa, Albanaca i svih onih koji su u Italiji pronašli utočište iz svojih nešto surovijih domovina. Ljudi iz "bivše Juge" napretek. U našoj koloni i Hrvati i "Bosanci". Lepo pričamo.
- Neću da uzmem italijansko državljanstvo iako živim ovde preko dvadeset godina - priča jedna Hrvatica. Njima ne treba ni viza za Evropsku uniju. U Italiju mogu da pređu i sa ličnom kartom. Lako je njima.

Posle dugog čekanja ona završava, ali se vraća posle desetak minuta. Donosi nam dve konzerve koka-kole i kiselu vodu. Dirljivo.

Marko priča da oboje rade i da ne štede. Ono što zarade potroše idući na more, ili u Jugu kod roditelja.
- Još smo mladi da bismo štedeli. Da se upinjemo sačuvali bismo oko 5.000 maraka godišnje - priča i dodaje da mu je mesečna plata 2.200 nemačkih maraka.

Većina emigranata ne želi da se vrati kući. Ili bar to neće da prizna ni po koju cenu. Nikola i Ivana su dobili drugo dete. U Srbiji to ne bi išlo tako glatko.
- Dođi, ne budi luda. Svi planiraju da pobegnu. Aca nam dolazi na zimu - priča Nikola koji je iz Južnoafričke republike došao na čitavih mesec dana. Tokom te četiri nedelje nije izbijao iz domaćih kafića i kafana, gurajući nostalgiju u alkohol da se udavi jednom za svagda.

Jednog jutra probudio se mamuran, ukrcao u avion i otišao. Zapravo, vratio se kući. Jer, kuća je tamo gde se dobro osećaš. Ili barem spokojno.

U Južnoafričkoj ima toliko "Jugovića" da čovek nema potrebe da krug prijatelja proširi i na one kojima srpski nije maternji.
- Dao sam sebi rok do svog rođendana. Ako se ništa ne promeni odlazim, ne mogu više. Gore ne može da bude od ovog bedaka. Nema nikakve nade i živeti ovde je blesavo - Acina je priča.

Njegov rođendan je 19. marta. Rok upravo ističe.

Milica Bjelovuk


vesti po rubrikama

^reportaža

15:06h

Otići ili ostati - sve emigrantske priče liče jedna na drugu

16:32h

Ginekolozi i babice o zabrani SPC da se pričeste ukoliko učestvuju u abortusu

17:27h

Sibil Šepard, holivudska zvezda govori o seksu sa poznatima

 



     


FastCounter by LinkExchange