GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


Razmišljanje

Uprava i bez para i bez prava

Za razliku od prosvetara, pa i penzionera, radnici republičkih organa državne uprave, iako su kao i te dve kategorije osuđeni na besprimerno siromaštvo, nemaju prava ni da svoje nezadovoljstvo ispolje! A glavni "bos", predsednik Republičke vlade Mirko Marjanović, ovako nagrađuje svoje najbliže saradnike: stručnjak u bilo kom ministarstvu Vlade Srbije sa fakultetskim obrazovanjem i još dvadesetak godina radnog iskustva i, naravno, svim mogućim položenim stručnim ispitima i naučno-upravnim zvanjima (magistar, doktor nauka, inspektor, savetnik ministra) već skoro tri godine ima istu, zaleđenu platu: nešto manje, nešto više, ali ni dinar preko 1.900 dinara! Na to treba dodati samo još naknadu za prevoz od 140 dinara mesečno i topli obrok oko 400 dinara i - apsolutno ništa više!

Nisu ni pomoćnici ili zamenici ministra u mnogo boljem položaju - njihove plate se uvećavaju samo za još 40 odsto, pa retko kad mogu da dostignu 3.000 dinara. Kada bi se plate samo gledale ni ministri, pa ni potpredsednici Vlade nisu bog zna šta i kako plaćeni, tek oko 5.000 dinara. Ali, kada im na to pridodate bar još po toliko, jer su svi ili profesori na fakultetima ili, pak, direktori raznoraznih firmi, a kao "istaknuti" primaju još kojekakve paušale u upravnim odborima i kojegde, onda je jasno zašto su već godinama jako raspoloženi da se bave demagogijom, odnosno da za patriotizam i mir u državi žrtvuju - činovnike! Tim pre, jer uprava nikada nije izazivala sažaljenje kod narodnih masa, što Mirko, a i drugi koji i te kako nalaze mogućnosti da policiji, vojsci, pa i prosvetarima i penzionerima podignu koliko-toliko plate i obezbede ipak bolju dinamiku isplate (zaposleni u republičkoj upravi poslednje što su primili bilo je - drugi deo za novembar 1999. godine).

Recept za rešenje ne samo problema finansiranja državne uprave, nego i svega ostalog (prosvete, policije, vojske...) vrlo je prost, baš po onom latinskom savetu: "Ako ne možeš da sačuvaš ono što imaš, imaj ono što možeš da sačuvaš!" Srbiji umesto što profesore plaća kompromitujući 80 do 100 maraka, načelnike i savetnike u državnoj upravi toliko ili još manje, iskreno treba savetovati bar zbog poštenog odnosa prema ljudima dve stvari: prvo, da prepolovi sve službe, a u prosveti zadrži na državnom finansiranju samo obavezno školstvo, dok bi srednje i više škole i fakultete trebalo da o trošku države, a ne bedno plaćenih nastavnika, pohađa manje od trećine postojećeg broja đaka i studenata! Ostali, razni "dovoljni" i "dobri" trebalo bi da završe svoje školovanje jednostavno - povratkom na zemlju ili učenjem zanata!

Mi lično vrlo smo veliki, čak ogorčeni protivnici korupcije među činovnicima, a isto tako i kada je prosveta u pitanju. Ali, zar možemo to staviti na dušu samo činovniku koji izdaje pravno neispravnu dozvolu ili nastavniku koji "prodaje" za nekakvu deviznu siću prolaznu ocenu? Zar se može očekivati i to u društvu gde se po svim poljima muva i izbegava propis da državna uprava ili školstvo bude sastavljeno od isposnika i svetaca kojima i nije tako bitna ni hrana, odeća, stanovanje, pa čak ni briga o sopstvenoj deci? A na kraju, mogu li u svemu tome da budu nebeski apostoli ljudi u Vladi koji se olako odriču ministarske plate jer "tamo gde rade" primaju i po dva-tri ili čak nekoliko puta više? Koga oni zastupaju i koje efekte, osim demagoških, uopšte postižu?

Ponavljam, i to za javnost Srbije: fakultetski školovan službenik republičke uprave i to već gotovo tri godine ne zarađuje čak ni 100 maraka, a poslednju platu primio je još za novembar 1999. godine! Ovo pismo pišem sredinom marta 2000. godine, s podsećanjem na priču o Cigi koji je taman naučio naučio svog konja da ne jede kada je ovaj - krepao...

Bogdan Marčetić,
Beograd


Polemika

Računica Laze Pačua

"Zamrznutom" potpredsedniku Vlade Srbije Ratku Markoviću, kao obrazovanom "nobles obliž" (dužnost koja obavezuje) trebalo bi da naloži i da se - i on lično, a i mnogi njegovi drugari u Vladi Srbije, bar iz redova univerzitetskih nastavnika - prisete bar dve stvari iz galantne istorije francuske demokratije: otuđenosti od narodnog života anegdotske Marije Antoanete, a onda i borbe Francuza za svrgavanje raznoraznih Lujeva i povlašćenih! Profesora, tvoraca tzv. "Žabljačkog" ustava koji je bar kumovao rasrbljavanju Crne Gore, "hrabrog" jedino da propita po zadatku puls naroda za slučaj trajnog otimanja Kosmeta od Srbije, takođe želim da podsetim da čak ni u svom rodnom Kruševcu (čiji će poslušnici takođe ući u istoriju jednom "iskrenom" željom predsedniku SPS i SJ "Živeo ti nama još 50 godina"), nije se ni jednom prisetio tih istih Francuza koji su, sledeći svoje bundžijske pretke, samo pre tri-četiri godine imali višednevni štrajk javnih službenika i prosvetara i to u broju koji čini - polovina stanovništva Jugoslavije: više od pet miliona!

Francuzi su veliki narod i brojčano, a i duhovno, pa i treba da ga i sledimo i citiramo. Ali ni mi Srbi nismo baš toliko tupani da nemamo svoje istine i empirijske sentence. Jedna od njih, za podsećanje g. Ratku Markoviću, glasi: "Sit gladnome ne veruje". Lako je g. Markoviću da nas podseća na obaveze prema deci i narodu kad se u njegove džepove ili žiro-račune mesečno sliva bar pet-šest profesorskih plata te iste "njegove" kruševačke gimnazije: po osnovu potpredsednikovanja, zatim profesure (Pravni fakultet, Policijska akademija, možda Univerzitet Braća Karić i sl.) još toliko. A šta je sa paušalima po raznoraznim društvenim preduzećima?

Nije Ratko morao da potrže svoju erudiciju i koristi Francuze. Na čelu srpskih državnih finansija stajao je s početka ovog veka dr Laza Paču, koji nije poput Ratka i njegovog šefa Mirka Marjanovića osuđivao narod što ište hleb, a "ne jede kolače", već je čak i samom kralju rekao odlučno "ne" kad je tražio povećanje apanaže! Srbi su imali i divnog evropski obrazovanog intelektualca i ministra Kostu Cukića, iz čuvene porodice šumadijskih Cukića, koji je posle godina i godina ministrovanja završio - što se ni Ratku, ni Mirku, a bogme ni najvećem broju današnjih "etičara" i "rodoljuba" nikada neće dogoditi - u bedi!

I na kraju samo reč-dve o "posebnosti" nas Srba. Te i takve floskule i samozavaravanje, kao i kuknjava poput "jadnog" Kalimera "Svi nas mrze", "svi žele da nas unište", najveći su zamajac našeg nacionalnog tragizma! Odricati Amerikancima pamet, a oni već decenijama vladaju svetom i daju, maltene, svakog drugog nobelovca (ali ne iz politikologije, nego iz fizike, medicine, ekonomije!), a s krajem prošlog i početkom ovog veka dali pionire avijacije, telekomunikacije i štošta drugo oko čega se i dan danas vrti svetska civilizacija. Nije dostojno jednog profesora Beogradskog univerziteta da priča napamet kako mi, Srbi, mislimo "drugim organom": ako je Ratko mislio da Srbi "misle" srcem, tako je, jer je to figurativno i trebalo da kaže!

Ali i da kaže da i to činimo alogično, što svet normalno niti hoće niti može da prihvati: hrvatski ili albanski šovinisti da vole Srbe i Srbiju, bogati i moćni da im prkosimo, kao što ni kruševački i mnogi drugi nastavnici, boreći se za golu egzistenciju, mogu i treba da prihvate da su tobože "nobles obliž", a ako njih hiljade i hiljade neoporezovanih i polupismenih muvatora zgrću milione, grade palate i vozaju se "mercedesima"... Baš kao i ministri i potpredsednici! Zato svaki pošteni Srbin koji umišlja da je velikan misli, treba da kaže takođe stranu reč: u pitanju je teška demagogija koja pogađa poštene, a ne "narod".

Dr Bogdan Pavlović,
Beograd


Sećanje

Kakav smo narod

Sećam se. Pre 59 godina, 1941. u Zaječaru, u Draškovićevoj ulici br. 72, igrala su deca klikere. Klinci su bili sedam-osam godina stari. Prvi ili drugi razred osnovne škole. Igrali su klikere "na rupu" i vodili politiku. I iznosili primedbe. Zaključili su da bi bilo dobro da se partizani i četnici dogovore, pa da udruženi proteraju Nemce. Prošlo je 59 godina, sada imam 67, ali partizani i četnici još nisu uspeli da se dogovore. Sada su samo druge podele. Imamo razne partije i samo jedan problem. Ali dogovora nema i dalje. Istovremeno za proteklih 100 godina čuli smo i doživeli razne dogovore kod Italijana, Austrijanaca, Mađara, Rumuna, Bugara pa i Grka. I ne jednom, nego i u svakom svetskom ratu, a i češće.

Samo kod nas nema dogovora! Šta se to sa nama i u nama dešava. Kakav smo to mi narod!

Vladimir Krstić,
Beograd


Polemika

Prepoznajmo stvarnost

Zaista je neverovatno, da neki naši sugrađani još i dan-danas na pragu 21. stoleća, prepunog zadivljujućih podviga ljudskog uma - o čemu nas i "Glas" redovno obaveštava - imaju tako skučene, i trećem milenijumu neprimerene poglede, na svet u kom živimo! Potežući ponovo "problem" ćirilice, kao znamen identitet a i opstanka Srpstva, g. Ž. Pantić je, u dokazivanju svoje teze, ne malo zalutao (njegovo pismo nosi naslov Možda smo malo zalutali"), pa od drveta, na koje je fokusirao svoj pogled kao da ne vidi šumu.

Pre svega, koliko sam ja shvatio, niko od učesnika u raspravi, vođenoj na stranicama ovog lista, nije zagovarao ukidanje, pa ni marginalizaciju, ćirilice, već samo prihvatanje ravnopravnosti latiničnog, s obzirom na to da (i prema zvaničnoj statistici) 30 odsto populacije naše Republike ne nesrpskog porekla. A, pošto je ona (Srbija) država svih njenih građana, bio bi to znak civilizovane tolerantnosti prema tom delu stanovništva, u duhu vremena u kome živimo. Bilo bi, zaista, žalosno, ako bi taj gest ugrozio nacionalni opstanak srpstva!

Gospodin Pantić je, doduše, načeo prave uzroke tog ugrožavanja, ali je za njih okrivio neke kovanice, a ne one koji su ih uveli u našu stvarnost. Nije, naime, krivo samo "pomodarstvo i malograđanština, poltronstvo i udvaraštvo" (prema kome?), nego režim, koji, nastavljajući represivnu tradiciju prethodnog, komunističkog, poretka, ugrožava i fizički, i duhovni, opstanak srpskog naroda. U tom grmu leži zec, i svako zaobilaženje tog uzročnika daleko je pogubnije od pitanja upotrebe pisma.

Netačna je i njegova tvrdnja da "svaka država ima svoju domicilnu veru", jer je dobro poznato šarenilo religija u razvijenim zemljama, a odvajanje Crkve od države takođe nije ovdašnji izum, već tekovina modernog doba, koje je raskrstilo sa srednjovekovnom dominacijom crkava i ostavilo građanima izbor između religioznosti i sekularizma. Nesumnjiva je uloga SPC u održavanju Srpstva za vreme osmanlijske okupacije, ali - to je već istorija. Današnjica sadrži daleko presudnije faktore za opstanak pojedinih naroda: političke i ekonomske. Srpski je narod (kao i celokupna populacija SRJ), upravo zbog sadašnjeg režima, lišen tih bitnih faktora: postali smo katastrofalno siromašni i i politički prokaženi. Teško je verovati da pravoslavna crkva tu može nešto značajnije izmeniti, iako je njena duhovna podrška težnjama naroda dragocena.

Priznajem da je g. Žika Pantić u prednosti u odnosu na mene, jer ja ne raspolažem nijednim podatkom o tome da je do sada jezik bilo kog naroda nestao… a šta će biti za 100 godina, ne znamo ni on, ni ja. Zato ponavljam ono što sam jednom već pisao u ovoj rubrici, a to je da patnju ljudi treba skrenuti sa nekih perifernih problema na onaj glavni: na prave uzročnike našeg propadanja. Ako uspemo da u našoj zemlji uspostavimo demokratsko, građansko društvo, lako će se razrešiti i pitanje pisma, ali i mnoga druga, sudbonosna pitanja našeg opstanka.

Maks Stebal,
Novi Sad

P. S. I na kraju, još samo jedno pitanje. Sve naše evropske komšije, - dakle, mnoštvo različitih naroda, - pa i oni "preko bare" koriste se latinicom: da li to ugrožava njihov nacionalni identitet i opstanak?



     


FastCounter by LinkExchange