Čula sam njene jauke. Kada su mi odvezali oči, našla sam Maricu, golu i zaklanu. Imala je 35 godina - kaže Marta Mirić

Piše: Nikola Živković

Dramatično svedočenje sa lica mesta novinara Nikole Živkovića, koji živi u Berlinu, ali je otišao na Kosovo čim je potpisan tzv. vojno-tehnički sporazum u Kumanovu

Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević sa suprugom bio je gost njegove svetosti patrijarha Pavla u Pećkoj patrijaršiji

Utočište u prizrenskoj Bogosloviji našla je i mlada Albanka, koju su "ućkovci" silovali i to samo zato jer joj je suprug, takođe Albanac, bio u srpskoj miliciji. Silovali su je pred očima njenog muža. NJu su zatim pustili, a muža ubili sekirom.

Pre desetak dana dva su Srbina zaklana u Prizrenu, Panta Filipović i Momir Stamenković.

Otac Nikola, inače rođeni Prizrenac, govori veoma dobro albanski i profesor je u Bogosloviji u Prizrenu.

U Vladičinom dvoru utočište je našao i mladić Nikola Radivojević. Albanci su mu pre tri dana kidnapovali oca.

U pratnji tri nemačka vojnika, episkop zahumsko-hercegovači gospodin Atanasije, uputio se pešice centrom grada do crkve Bogorodice LJeviške. Bio je to, očevidno, prvorazredni događaj za Prizren, da, evo, "srpsko svešteno lice" šeta gradom i to u pratnji nemačkih vojnika. Jedan od njih predstavio se kao Uve Spindler. Grupa Albanaca pokušala je, veoma agresivno, da ubedi vladiku Atanasija da on tu "nema šta da traži, jer su Srbi džamiju pretvorili u crkvu". Nemački vojnici, međutim, obavili su svoj posao veoma odgovorno, tako da je sve prošlo bez incidenta.

Nezaboravni susret kod srpske crkve u Đakovici. Kada se pojavio patrijarh Pavle, u pratnji vladike Artemija i episkopa Atanasija, te monaha i sveštenstva, mnoge žene nisu ni pokušale da sakriju suze, jer su, kako rekoše, "srećne da konačno čuju srpski" i vide, da ih "Crkva nije zaboravila". Redovno ih obilaze i italijanski oficiri, koji su u blizini ulaza postavili borna kola. Od strane srpske države i novinara nije ih još niko posetio. Utočište u parohijskom domu našlo je dvadeset i pet ljudi, većinom starijih žena i samo jedan muškarac.

Rečeno nam je da su kuće u Srpskoj ulici delimično spaljene, a u preostale srpske kuće uselili su se Albanci. "Na pijacu je samo jednom otišla jedna starija žena, ali bez uspeha. Ni jedan Albanac, kada je čuo da govori srpski, nije hteo da je posluži", reče mi ogorčeno, kroz suze, jedna baka, koja takođe živi u parohijskom domu kao u kućnom pritvoru, jer ni "glavu ne smemo da promolimo na ulicu".

U Pećkoj patrijaršiji utočište je našlo mnogo Srba iz Peći i okoline, koje su Albanci proterali iz njihovih domova. Razgovaram sa Martom Mirić: "Živela sam u selu Bijelo Polje, četiri kilometra od Peći. Ovo selo imalo je oko sto pedeset srpskih kuća. Danas tamo nema više ni jednog Srbina. Albanci su sve spalili. Imam 73 godine. Upala mi je u kuću grupa naoružanih Albanaca. To nisu bili komšije - Albanci. Tražili su od mene da im dam oružje. Kazala sam da nemam. Pretili su da će da me ubiju. Onda su mi vezali ruke, povezali mi oči i, Bože mi oprosti, silovali moju kćer, Maricu. Čula sam njene jauke. Kada su mi odvezali oči, našla sam Maricu, golu i zaklanu. Imala je 35 godina. Pre nego što su Albanci otišli iz kuće, udarili su me nekoliko puta pesnicom po licu i kundakom po leđima. Bilo je to u subotu, 26. juna, u četiri posle podne. Imam još jednu kćer i četiri sina".

U Manastiru sam upoznao i jednog seljaka iz Goraždevca: "To je još jedino srpsko selo u blizini Peći. Probio sam se nekako do Manastira, da se posavetujem sa mitropolitom Amfilohijem Radovićem šta da radimo. Nalazimo se u potpunom okruženju oko desetak šiptarskih sela, ali smo rešeni da svi ostanemo i da se branimo. Imamo 187 boraca i oko 400 duša. Reč je o neravnopravnoj i iscrpljujućoj borbi. Iz Goraždevca pobegli su samo predstavnici vlasti i direktori. Narod je ostao. Kako čujem, tako je bilo i na celom Kosovu. Brisnuo je direktor Krstović, predsednik JUL-a Dašić, članovi SPS-a takođe su pobegli. Goraždevac se nalazi oko sedam kilometara od Peći. Belo Polje je i palo, pošto su pobegli prvi ljudi sela. Posle toga, Srbi se uplašili, nastala je panika. Narod je počeo da beži i Šiptari su onda lako zaposeli to selo. Izdali su, nažalost, oni koji su predstavljali državu. Kada su se delili stanovi, povoljni krediti i slično, ti ljudi bili su uvek prvi. Kada je trebalo da se brani Kosovo, pobegli su i ostavili svoje selo, svoj narod na cedilu".

Veliko iznenađenje za veliki broj stranih novinara u Pećkoj patrijaršiji bio je dolazak princa Aleksandra Karađorđevića. Patrijarh Pavle, vladike Artemije i Atanasije, mitropolit Amfilohije i princ Aleksandar sa suprugom, zadržali su se u polučasovnom razgovoru sa novinarima. Prevodio je sa engleskog, kao i za sve vreme puta, jeromonah Sava iz Dečana.

Princ Aleksandar, očevidno potresen stradanjima srpskog naroda, nije ni pokušavao da pred svetskim medijima sakrije svoje emocije: "Srbi se nalaze u tragičnom položaju. Srce me boli kad sve to vidim. Kfor mora pod hitno da razoruža albanske teroriste. Srpska crkva je ostala sa narodom na Kosovu i Metohiji. I ja sam stigao danas da pokažem da Karađorđevići neće nikada napustiti svoj narod. Crkva, dinastija i narod moraju da budu zajedno. Kosmetski Albanci su mnogo stradali. Sada smo svedoci osvete i represalija nad nedužnim srpskim civilima na Kosovu. Oni koji su krivi, oni su pobegli u Beograd. Režim u Beogradu najveće je zlo učinio, pre svega, srpskom narodu. Jedna stvar mora da se dogodi, i to veoma brzo - Slobodan Milošević mora da ode i to je u interesu srpskog naroda".

NJegova svetost patrijarh Pavle, mitropolit crnogorski Amfilohije i princ Aleksandar Karađorđević krenuli su, u pratnji italijanskih vojnika, u srpsko selo Goraždevac. Episkopi Artemije i Atanasije krenuli su u manastir Devič. Ovde živi devet monahinja. Igumanija Anastazija podnela je kratak izveštaj: - 13. juna 1999. godine grupa naoružanih Albanaca, u uniformama "OVK", ušla je u Manastir. Mi smo se baš spremale na večernju službu u 18,30 sati. Albanci su uperili puške u nas monahinje. Tražili su oružje, novac, zlato. Pucali su pored naših glava. Oteli su nam jedan automobil "golf", kombi "folksvagen", četiri traktora, dve tone nafte, sto litara benzina, dva telefaksa, pisaću ćiriličnu mašinu. Nekih stvari tek se sada prisećamo. Zaključali su nas u jednu sobu i tu su nas držali dan i noć. Tukli su oca Serafima. Rečju, bilo je stravično. To su bili Albanci iz ove okoline. Poznajem te ljude iz viđenja. Od 1941, pa do 1990. godine ovaj manastir nije imao mira od albanskih komšija. Zadovoljni smo francuskim vojnicima koji čine sve da nas zaštite. Šta će da bude posle, kada Francuzi odu, to mi ne znamo".

Prolazimo kroz Kosovsku Mitrovicu. Zaustavljamo kola i pitam jednog mladog Albanca šta to gori. Dobro je govorio engleski, jedino nije umeo da prevede "ciganska mahala". Pomislio je da sam engleski novinar. "Zapalili smo Cigansku mahalu. Zašto? U ovom ratu Cigani su bili uz Srbe. Hitler je bio u pravu. Nije slučajno da je on želeo da ih istrebi", nasmejao se samozadovoljno mladić, koji reče da je dve godine studirao u Americi.

Uveče sam sreo nekoliko romskih porodica. Čuvaju ih britanski vojnici. "Kuda su krenuli? Pa, u Srbiju! Samo da se dokopamo Kuršumlije. Sa Srbima smo ratovali, a sad je došlo vreme da sa Srbima napustimo Kosovo. Ostanemo li još i sutra u Prištini, niko ne zna da li će ostati živ. Šiptari ubijaju sve ko nije Albanac", reče mi glava jedne romske porodice iz Suve Reke.

Sa njima je i jedan Goranac. Na traktoru je poneo samo najnužnije stvari: "Da li imam oružje? Pa, imam. To mi je dala srpska dražva i samo ona može da mi ga oduzme. Pušku ne dam ni Šiptarima, a ni NATO-vojnicima. A i ko su oni? Banditi i okupatori. Ubeđen sam da ćemo jednog dana da se vratimo na Kosovo".