Ovde ne znam gde su strane sveta. Roditelji su danas veći pesnici od nas. Tamo gde sada stižemo zovu nas "šiptari".O povratku nama samima odlučuju moćni

Rođen sam prvog aprila, zgodan datum za detinjarije - kaže plavooki prosedi čovek u crnoj majici rečenicu kao šifru za prepoznavanje.

Lako je među hercegnovskim ljubiteljima i poslenicima reči prepoznati Moša Odalovića, kosovskog pesnika, koji se deci davno "u pčelu zakleo, a ona mu poverovala, da je tačno sve o čemu sanja", ali je teško videti u njemu apatrida, lice bez domovine, današnjeg "predstavnika nealbanskog življa"...

- Kad mislim o nama, koje sada zovu "šiptarima", imam u vidu kosovsku reku Nerodimku, taj fenomen bifokacije - kad reka krene u dva sliva, pa sama sebe presahne... Moje su sve pesme tamo rođene, nemam drugih do onih s kojim sam se na Kosovu rodio. Tamo su mi svi orijentiri, ovde ne znam gde su strane sveta. U Starom Grackom, mom nesrećnom selu koje se pročulo u svetu po krvavoj žetvi - imao sam svoje orijentire: Gračanicu, Sitnicu (to je ona voda koja i u pesmi teče "mutna i krvava"), Goleš planinu, Dečane, Šaru... Kad se odseliš, sve to neopozivo ostaje iza tebe - i poetska i životna načela... Pomalo je neprijatno i teško biti pesnik u ovim vremenima, ne samo zbog oskudice radosti potrebne dečjem pesniku, već zbog samog čitaoca, deteta željnog svega. Ni roditelji više nemaju čega da se odreknu u njegovu korist. Ne znam da li vam treba ova priča, znam da je haotična, ali ja druge nemam...

		Deci su potrebniji lekari - Pošto sam Srbin sa svih strana - Krivošije, Korduna, Kosova, Smedereva - onda sam i čovek bez domovine. Ovih dana ne vole nas tamo gde stižemo s Kosova, palacaju na nas zažarenim očima. Imam sreću da sam doktorkin muž - moja žena je pedijatar - a lekari su potrebni svuda, ako pisci nisu. I deci su danas oni najpotrebniji.

Teško je pričati o dečjem pesništvu, knjigama, sajmu, s čovekom na čijoj su očevini još uvek sveži tragovi krvi. Kažem kako kritika odavno veliča njegovo umeće kontakta sa nepotkupljivim malim čitaocima, odsustvo udvoričkih pesama. Oduvek je bio rigorozan, kaže, uvek vrlo strog.

 

- Dato mi je rođenjem da uglavnom pišem vesele pesme i to isključivo i govorim deci. Nemam pravo da im uzimam radost. Bol, patnja - to je privatna svojina, moj problem, ne njihov. Ali, lako ćemo za pesnike, teško je biti roditelj. Oni koji umeju da prikriju pred decom sve ovo što nas snalazi - mnogo su veći pesnici od nas. Jer, cela je Srbija danas jedna grobnica, nije samo moje selo. Svi smo u Grackom pomalo ubijeni. Planeta je gledala: u jednim vrećama žito, u drugim mrtvi žeteoci. Planeta će se raspasti, ubiće nas hlebac...

		Drenov štap iz dedine šume - U šumi moga dede jednom sam primetio drenovu grančicu štapolikog oblika sa jasnom drškom. Pod mojim nadzorom prvilno i fino je rasla. Ubrao sam je jesenas i malo pritegao lancima uz rudu na traktorskoj prikolici da se ne deformiše, da se pravilno suši. Hteo sam baš takav štap, za starost. Tu prikolicu, pored kombajna, video sam na televiziji. I moj štap na njoj... Sasvim je moguće da vam ja ovo posthumno pričam i da mi se starost, kao i mnogima, odjednom dogodila...

Pitam kakvom bi se detetu danas pesmom obratio, da li može iz "svoje priče" ponovo u "potoke i cveće", može li se pred dete sa istinom, bez laži i prikrivanja...

- Voleo bih kada bih mogao da zamrznem svoj slučaj na neko vreme, da radim nešto drugo, recimo, da pečem đevreke... Kad vidim to dete, prvo ugledam kuću iz koje je, zapitam se da li mu je kuća odžaklija, jesu li njegovi na vreme kupili "smederevac" i bar pet metara bukovine, pa da se o proleću, zdravlja bože, živi susretnemo. Moguće je da je sve ovo što vam pričam patetično, da mnogo cmizdrim u ovom razgovoru, ali druge priče nemam...

O nadi u povratak sebi, svojim orijentirima, kaže da je njegovo pojedinstvo tako nevažno u opštoj stvari.

- O povratku nama samima odlučuju moćni, šta se ja tu pitam. Neka samo što pre propadne ono što je sklono propadanju.

Dejana Vuković