GLAS JAVNOSTI - Logo  Prvi broj izašao 15. jula 1874. u Kragujevcu
 Beograd Godina II Obnovljeno izdanje
 Petak 11. jun 1999.
Izdaje NIP „GLAS“ a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.
Vlajkovićeva br. 8,
Beograd, Jugoslavija
FELJTON

Glavne vesti Ostale vesti Feljton Arhiva Pretplata Istorijat Redakcija Kontakt Navigation Bar
SINA
Glas nedelje
Srpsko nasledje

E-mail: glas_javnosti@abc.co.yu

Beogradske ratne priče(1)

Srećkovići

I pre "ovog" rata bilo je pozorišta u mojoj kući. Pokojna baba tvrdila je svojevremeno da nas špijunira ekipa Novaka Novaka.
Moja čestita baba Jovanka,ode,a i Novak Novak.Ali...

- Upravo sam se istuširao i trenutno "kuliram" - reče jedne večeri otac tetki.
- Imaš li ti dušu, pa četiri dana su bez vode - saosećala je majka sa svojom sestrom.
Ćale, zaverenički se osmehnuvši, nije dalje čuo svastiku s druge strane žice:
- Stići će i tebe...
"Služba za hitne intervencije" u našoj kući, kako smo ovih dana iz milošte zvali mamu, na vreme je izbacila ostatke kiselog kupusa iz kaca i napunila ih vodom.
- Šta mislite, možda će biti malo. Razmaženi ste vi - "dopingovala" je samu sebe, poučena iskustvom od "preka".

Akcija prikupljanja starih šerpi, tegli, lonaca za iskuvavanje krpa i kofa iz podruma, okončana je punjenjem olupanog lončeta "Uspomena iz Vrnjačke Banje"i moje kofice za pesak iz Baškog Polja leta '74.

- Dok se ispolivam i izađem iz kupatila, nanesem sebi teške telesne povrede - gunđao je ćale. - U ostavu ne smem ni da uđem. To je ponižavajuće za čoveka na pragu 21. veka...

- Šta je zete... Pa tek si nekoliko sati bez vode - nazva tetka "veteran" u pravom trenutku i tako izjednači.

Napadu na ćaleta priključila se i naša "interventna brigada".
- Pa on ima najmanje prava da se buni. Mrzi ga da podigne lavor. Ide od toaleta do kupatila dok ne isprazni oba kotlića - žalila joj se mama.

Ja sam, lično, od tuširanja napravila događaj. Već mi je i manje bure dovoljno. Prisećajući se sobičaka sa Zvezdare i Čubure, ćale me tešio govoreći da se tako kupao u studentskim danima.
- E, moje dete vala neće! Nisu ti ovo pedesete - setno reče mama.
I odlazak na spavanje kod nas je postao ritual. Spuštaju se roletne (drvene i plastične), malo otvore prozori, postave sveće i baterijske lampe na "strateška mesta"... Onda mama izađe na prozor, gleda u zvezde i avakse, kune Klintona, Solanu i Šeja a mene umiruje:
- Slobodno ti spavaj. Neće oni noćas...
- Otkud znaš, da ti nije Klark brat od strica - ubaci se moj brat i rasturi joj koncepciju.

Mama je "neće biti bombardovanja", branila te noći "dejstvom PVO". Pravi žena razliku. I dok se buduća snajka u tri izjutra krila iza palme u dnevnoj sobi (još dobro ne razlikuje zvuke), a ja gurala glavu među ramena kad nisko preleću (svako ima tik iz svog rata), javio nam se naš Izrael s preciznim pregledom napada. Moja drugarica Maki, "oči u oči s agresorom", navijala je svake noći s jednog od novobeogradskih krovova. Nije sve u patriotizmu, ima nešto i u komšiji.

Iako smo godinama u ovoj zgradi, mama nikad nije imala želju da upozna komšije, posebno one "odozgo". Sad su svi ortaci. Mama i komšija iz potkrovlja pravili su tog jutra "rešo". Šerpica, žičice, alkohol, vata... Sve zbog prve jutarnje.

- Što ti ćale nešto ne radiš?
- Čekam kafu. Mora i to neko. Posle ću da dižem moral narodu po varoši.
To je, inače, njegov drugi naziv za sedenje po beogradskim baštama. Tog dana je, ipak, bio koristan. Spasio me jurnjave po gradu i kupio rođendanski poklon za našeg Izraela - tranzistor. U skladu s prilikama. Tako je proces zbližavanja sa novobeogradskim krovom bio potpun.

Dan je još i nekako prošao. Na poslu su uspeli da me ubede da "sve porodice u ratu pomalo liče jedna na drugu"... te mi je konačno laknulo.
- Dušo, pozdravi tatu - štipnu me u prolazu za obraz ćaletov ortak.
Noćni izlazak s Makijem pretvorio se u predvečernju šetnju od Slavije do Kalemegdana. Generacije tridesetih i šezdesetih sad se redovno sreću na "džadi".
- Šetaćemo i sutra. Doći ću po tebe na posao - tešila me Maki. - Ako propustim ovaj u 21,10 možda ne uđem u onaj u 22,10, a to mi je poslednji...

Uvek je bila fleksibilna.
Mama, baš kao ni ja, ne može da se navikne da sam u kući posle 22.
- Ne valja kad me nema u dva ujutro, ne valja kad dođem u 21. Tebi čovek ne može da ugodi. Ma, baš me briga. Nek' me čuje komšiluk - krenula sam još od lifta.

- Nikad ti to više neću reći. Obećavam. Požuri, ima vode.
Popustih. Nikad više...

(Nastavlja se)

E.N.M.




Pretraživanje GLASA JAVNOSTI!

powered by FreeFind


[ Glavne vesti | Ostale vesti | Feljton | Arhiva | Istorijat | Redakcija | Pretplata | Kontakt ]
http://www.glas-javnosti.co.yu
webmaster@glas-javnosti.co.yu

   

Copyright © 1998 NIP „GLAS“
All Rights Reserved.


FastCounter by LinkExchange