GLAS JAVNOSTI - Logo  Prvi broj izašao 15. jula 1874. u Kragujevcu
 Beograd Godina II Obnovljeno izdanje
 Četvrtak 25. mart 1999.
 Broj 280
Izdaje NIP „GLAS“ a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.
Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija
FELJTON

Glavne vesti Ostale vesti Feljton Arhiva Pretplata Istorijat Redakcija Kontakt Navigation Bar
SINA
Glas nedelje
Srpsko nasledje
„Glas" u pocerskom selu Slatina na sajmu rasnih konja i istorijskih dilema

U inat Americi i Mačvanima

I Poćorek je ovde dobio po njušci. Imamo bolje konje od Mačvana i bolji smo junaci od Jenkija. Vojni pozivi već u džepovima

Da su trkački konji život Mačvana, to znaju svi. Dovoljno je da pustiš korak bilo kojim mačvanskim šorom i prvo što ćeš čuti je rzanje punokrvnih pastuva.

- E kad mogu Mačvani, zašto ne bismo i mi Pocerci - prsi se Zjala iz Slatine. Pa nije Stepa svoju konjicu kroz Mačvu vodio. Put Cera je Stepa ovuda prošao... Pa neka je samo jedna potkovica od te junačke konjice ovuda spala, za 85 godina je morala u veliku konjičku ljubav uzrasti...

Eto peta je godina i peti je put da se u nedelju pred Mladence u pocerskom selu Slatina održavaju konjičke trke. Glavni čovek koji se za sve pita je kafedžija Zjala. I slego se silan svet na brdo slatinačko. Od Varne do Tekeriša nema domaćina pocerskog koji te nedelje ne odlazi na trke. I nije to samo konja radi... A tu su, zna se, i Berići i Ličani iz Maova, i čika LJuboje iz Bojića i Šandal iz Krivaje. Dovoljno za dobar spektakl, ne samo trkački...

- Kapetan Buš nije došao, uplašio se Grančice. Nema ni Grančice, izgleda da se ona opet uplašila Kapetana. Ostala su samo tri grla, Šapčanka treba da se bori protiv rođenih sestara Arve i Agentarije. Staza teška kamenita, duga 1500 metara, pun pravac, start-cilj.

Kod šume pustiće trku. Iz kopita vatra seva... Gledaoci na samoj stazi, staza i onako uzana. I napariše se sva tri grla. I tako pun kilometar. Ipak Arva je prva, starija Agentarija je druga, Šapčanka tek treća.

I dok se grlo pobedničko, zadovoljno šepuri u pobedničkom padoku, u krug ulazi čika Cvetin Ostojić. U zapregu upregao dva lipicanera, dešnjaka Jastreba i levaku Bojanu.

- Nije pošteno viče - rekli ste da je trka u dva sata, pustili ste ranije. Samo da je mene moja baba pre probudila i da sam na vreme bio ovde sad bi isprezo Bojanu i video bi ti dal bi tukla sve tri punokrvnjakinje. Baba, platićeš mi kad se kući vratim...

- Koliko koštaju ti volujački lepotani - pita jedan konjski trgovac čika Cvetina.

- Prvo da znaš, lipicaneri se ne prodaju švercerima već pravim domaćinima. Nisu oni za kobasicu već za rad i uživanje. A to se tvojim parama ne može platiti - grmi ljutito čika Cvetin iz Volujca.

Trka je bila i prošla. Zadovoljni su i pobednici i gledaoci. Gubitnika ovde nema. Svi se sada sklanjaju sa martovskog severca u kafanu. Zna se kod Zjale. Orkestar uživo tuče od pre podne. Četristo pokrivenih mesta nije dovoljno. Puna je i nastrešica. I okolne prodavnice. Pivo se cepa i na pivskoj gajbi. Muzika je krenula od šoferske pesme, a evo već smo stigli do nacionalnih... I tako red pića, red pesama. Sve je više onih koje mesto ne drži. Sve je više ruku upućenih ka nebu i sve je više očiju upereno ka pevaljki, i njenom razoru... A ona, lovica jedna, češe kukovima o ceo red astala... Muči se sa gajtanom od mikrofona. Čas ga zameće oko Milenkovog astala, čas oko Milorada Ćubinog... Ceni čiji li je buđelar deblji. A oni zadovoljni što je ona baš njih odabrala, od četristo mesta baš njih... nije to mala stvar. Novčanice raznih boja i raznih apoena pune pevaljkin razor. Mute se i oči. Važno je da duđa i razum ostaju nepomućeni...

- Ovo je pocerska krv, busa se u rundava prsa bradati Pocerac. I Poćorek je nas zapamtio. Zapamtiće nas i Amerika... Samo neka prete. Čuo sam da su nas stavili kao važnu metu na svojim mapama. Javio mi zet iz Pariza. A eto, gledaj mi danas pijemo, veselimo se i ne bojimo se... Ej, čoveče, Amerike se ne bojimo... A pola nas već ima pozive u džepu. Jašta...

- Da je samo još koji dan da Cer ozeleni. Uvek je najjači bio zeleni srpski kadar - dodaje svoje LJubinko Rakić.

- Ja moram odmah da naplatim - prilazi Milenkovom stolu konobarica...

- A, otud ti znaš kolko ću ja još da pijem - ne da se Milenko. Neću ja za svako pivo da turam ruku u džep. A i čini mi se tek što sam seo. Eto, hoće da je branim od Amerikanaca, a ne veruje mi da ću pivo platiti. Al, neka, ona očigledno nije pocerka - teši se Milenko...

I ne zna da sam ja dva „tamića" kamiona ovde kod Zjale ostavio...

Počelo je svanjivati. U kafani nema slobodnog mesta. Najsrećniji su oni što su pili stojeći, sad imaju svoju stolicu.

- Eto, takav je ovaj moj narod pocerski - hvali se na ispraćaju kafedžija Zlaja. Pokazali smo da se ne bojimo ni Mačvana ni Amerikanaca. Od Mačvana imamo bolje konje, od Amerikanaca bolje junake. I samo da upamtite „Karađorđe je evo ovde sa Slatinskog brda prvi top opalio kad je Šabac od Turaka oslobađao. Možda će sa Cera opet prvi top opaliti.

Dragorad V. Misojčić


Pretraživanje GLASA JAVNOSTI!

powered by FreeFind


[ Glavne vesti | Ostale vesti | Feljton | Arhiva | Istorijat | Redakcija | Pretplata | Kontakt ]
http://www.glas-javnosti.co.yu
webmaster@glas-javnosti.co.yu

   

Copyright © 1998 NIP „GLAS“
All Rights Reserved.


FastCounter by LinkExchange