GLAS JAVNOSTI - Logo  Prvi broj izašao 15. jula 1874. u Kragujevcu
 Beograd Godina II Obnovljeno izdanje
 Subota - Nedelja 13.-14. mart 1999.
 Broj 270
Izdaje NIP „GLAS“ a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.
Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija
FELJTON

Glavne vesti Ostale vesti Feljton Arhiva Pretplata Istorijat Redakcija Kontakt Navigation Bar
SINA
Glas nedelje
Srpsko nasledje
Najveće krivice Bila Klintona (6)

Novac kineskih špijuna

Prodaja nacionalne bezbednosti za donacije. Kineski vojni vrh sponzorisao demokrate. Stopirana istraga Ministarstva pravde

Ako je seksualni život predsednika „njegova privatna stvar", da li bi veleizdaja bila ipak dovoljno jako opravdanje za radoznalost javnosti? Jer, ima nagoveštaja da je Klinton prodao američku spoljnu politiku, da je nacionalnu bezbednost trampio za dolare za kampanju svoje partije. Prema izveštaju Senata, postoje „snažne indicije" da su razni pojedinci tesno povezani sa NR Kinom kanalisali novac u američku političku kampanju tokom izbora 1996. godine. Više tih pojedinaca imalo je izuzetno mnogo pristupa predsedniku, a mnoge sitne, ali i neke krupne političke odluke predsednika podudarile su se sa željama tih pojedinaca.

Mohtar Rijadi i njegov sin Džejms, vlasnici konglomerata „Lipo grup" vrednog šest milijardi dolara sa sedištem u Indoneziji, prijatelji su i pristalice Klintona još od početka osamdesetih. Rijadijevi su godinama održavali odnose i sa kineskom obaveštajnom službom. Sedmog novembra 1992, dva dana pošto je Klinton izabran za predsednika, Rijadijevi su prodali 15 posto akcija hongkonško-kineske banke - podružnice „Lipo" -kineskoj državnoj holding kompaniji „Čajna risorsiz" za koju američke obaveštajne službe pouzdano znaju da Kini služi kao paravan za špijunažu. U junu 1993. prodato joj je još 35 posto akcija, tako da je ova kineska špijunska organizacija postala vlasnik polovine banke i dobila pristup svim informacijama kompanije „Lipo". Tokom predsedničke kampanje 1992, Džejms Rijadi je poklonio 200.000 dolara demokratama. U poverljivom pismu od 9. marta 1993, Mohtar Rijadi zatražio je od predsednika da Kini produži status najpovlašćenije zemlje u trgovini sa SAD, što je on i učinio 28. maja te godine i čak se zalagao u Kongresu da Kina trajno dobije taj status. Pored toga, na zahtev Rijadijevih, potpredsednik „Lipo grupe" Džon Huang postavljen je u leto 1994. za zamenika pomoćnika sekretara za ekonomske poslove u Ministarstvu trgovine SAD - zahvaljujući izdašnim prilozima Rijadijevih Klintonovoj kampanji. Huang je tako dobio pristup brojnim poverljivim državnim informacijama. Iako je tokom šest meseci istovremeno bio funkcioner američke vlade i potpredsednik indonežanske korporacije koja je bila partner kineske kompanije za koju se znalo da je paravan za prikupljanje obaveštajnih podataka u korist Kine, FBI nije dobio mogućnost da proveri njegovu podobnost i kontakte sa inostranstvom. Zatim su Rijadijevi počeli lobiranje kod predsednika da Huanga prebaci iz Ministarstva trgovine u DNC, što je on i učinio. Tokom izborne kampanje 1996. Huang je prikupio skoro tri miliona dolara za demokrate, od kojih je DNC oko 1,5 miliona vratio, smatrajući ih sumnjivim i neprihvatljivim. Predsednik Klinton je priznao 1996. da je znao da je ono što je govorio Rijadijevima moglo da nađe put do kineske vlade. U februaru 1997, direktor FBI-ja Luj Fri odredio je 25 agenata da sprovedu istragu o špijunaži protiv SAD, uključujući tu ortakluk „Lipo grupe" sa „Čajna risorsiz", kao i blisku vremensku povezanost između obaveštajnih podataka koje je Huang dobijao od CIA-e dok je bio u Ministarstvu trgovine i telefonskih razgovora koje je vodio sa „Lipo grupom" iz svoje kancelarije u Ministarstvu. U maju 1998. izvori iz Pentagona počeli su da odaju informacije novinaru „NJujork tajmsa" Džefu Gertu. Američke obaveštajne službe „ulovile" su telefonske razgovore koji ukazuju na to da je Kina bila zainteresovana da utiče na ishod američkih izbora. U kasu demokrata slile su se desetine hiljada dolara direktno od kineskog vojnog vrha.

Zanimljivo je da se jedna od najalarmantnijih spoljnopolitičkih odluka Klintona podudarila sa prilozima za kampanju od američkih kapitalista, a ne od crvenih Kineza. Pentagon je 1996. poveo istragu o dve američke firme za koje se sumnjalo da šalju Kini, zemlji koja ima 12 balističkih raketa uperenih na SAD, vitalnu raketnu tehnologiju namenjenu satelitima, ali koja može da se iskoristi za lansiranje višestrukih bojevih glava iz jedne rakete. Posle jednogodišnje istrage Pentagon je zaključio da je „nacionalna bezbednost SAD narušena". Ministarstvo pravde je pokrenulo istragu, ali je tada intervenisao Vrhovni komandant i to sprečio . Firme o kojima je reč - „Loral" i „Hjuz ilektronik" - bile su krupni donatori Klintonove kampanje. „Hjuz" i „Loral" su od 1991. uplatili 2,5 miliona dolara priloga Demokratskoj stranci. Direktor „Lorala" Bernard Švarc lično je dao prilog od preko milion dolara. Direktor „Hjuza" Majkl Armstrong je još od 1993. tražio od Klintona da ublaži ograničenja na izvoz osetljive tehnologije kao što su „Hjuzovi" sateliti. Godine 1995. zajedno su mu poslali pismo sa zahtevom da kontrolu izvoza satelitske opreme prebaci sa Stejt departmenta, koji je strogo vodio računa o nacionalnoj bezbednosti, na mnogo fleksibilnije Ministarstvo trgovine (valjda zato što bi funkcioneri kao što je Džon Huang bili otvoreniji za transfer osetljive tehnologije Kini). Klinton je 1996. to i uradio. „NJujork tajms" je posle toga upozorio u uvodniku: „Kontrola nad ovom osetljivom tehnologijom suviše je važna da bi bila žrtvovana zbog komercijalne dobiti, a kamoli zbog priloga za kampanju. ...

Bela kuća ne bi trebalo da ublažava kontrolu izvoza ni zato da bi poboljšala odnose sa Kinom, ni da bi udovoljila velikodušnim donatorima." List je u pravu. Prodaja nacionalne bezbednosti za donacije za kampanju čin je veleizdaje. Ako je sve to tačno, onda je to najveći skandal predsednika Klintona. Ovde argument njegovih branilaca da to što predsednik nema karakter ni moral i što laže pod zakletvom nije bitno jer je u pitanju njegov seksualni život, definitivno pada u vodu. Ovde jeste bitno. Ovde je u pitanju nacionalna bezbednost i reč je o veleizdaji.

kraj



Ko su, kako se obučavaju i šta sve rade pripadnici specijalnih snaga britanske armije SAS(3)

Beg zečeva pred psima

Posle tuče u skopskoj kafani „Dva jelena", u kojoj su pripadnici specijalnih britanskih snaga dobili batine od konobara, redakciji „Glasa" javili su se brojni čitaoci koji su tražili da objavimo „nešto više" o SAS-ovcima. Našli smo za shodno da u nekoliko nastavaka objavimo izvode iz knjige „Direktna akcija", čiji je autor Andi Meknab (ovo mu je pseudonim), nekad sam pripadnik SAS. Knjigu je u Britaniji zabranilo ministarstvo odbrane, jer otkriva mnoge prljave akcije SAS, pa je autor sa porodicom pobegao u Francusku. Sam autor za sebe kaže da je u vojsku stupio kao i većina tinejdžera, da bi pobegao od zakona zbog maloletne delinkvencije.

Borbena jedinica kojom je u Zalivskom ratu zapovedao narednik Meknab (njih osam), po rečima njegovog zapovednika, „ostaće zauvek upisana u istoriji 22. SAS-ovog bataljona". Ta patrola Specijalnih jedinica britanske vojske, 2. januara 1991. krenula je u Irak sa zadatkom - uništiti zemaljske komunikacijske linije uz jedan od tri glavna puta iz Bagdada prema jugu, i lansere taktičkih raketa „skad" ili kako su oni sami govorili, „naneti maksimalnu štetu uz minimalan napor". Helikopterom su noću prebačeni u dubinu iračke teritorije 150 kilometara od Bagdada, i 120 kilometara od izraelske granice sa susednim državama koje mogu poslužiti za „PIZ - plan za povlačenje i izbegavanje zarobljeništva" (svaki vojnik je dobro znao da Iračani nisu nikada potpisali ni Ženevsku ni Hašku konvenciju).

Na zadatak su krenuli u najvećoj tajnosti, opremljeni tajnim pozivnim znakom BRAVO TNJO ZERO, dvema ampulama morfijuma oko vrata, i o pojasu i na leđima čak 94 kilograma opreme (po čoveku!) koju je sačinjavalo: lično oružje, meci, mine, eksploziv, radio i druga sredstva veze, medicinski pribor (uključujući čak i priručnu hiruršku opremu), maskirne mreže, vodu i hranu za dve nedelje, „otprilike" 1.700 funti u obliku dvadeset zlatnika, koje je svaki od nas dobio kao novac za beg, ali i „kante za pišanje", tj. plastične kanistere od 4,5 litara. Meknab je nekoliko dana pre akcije izbegavao pranje („na terenu miris čiste odeće ili tela može uznemiriti divljač"), a u akciju ne nosi čak ni toaletni papir, „no svako ima svoju plastičnu kesu u koju sere. Posle upotrebe zaveže se čvor i vrećica se sa sadržajem vrati u naprtnjaču. Sve mora ići s vama, jer se ne sme ostaviti ništa što bi moglo razotkriti vaš položaj, ni stari ni sadašnji. Ako govno jednostavno zakopate, probudićete zanimanje životinja, aktivnost insekata..."

Posle dolaska na neprijateljski teren prešli su dvadesetak kilometara kroz pustinju s kompletnom opremom i ustanovili da je područje prepuno civila i vojske, više nego što su pretpostavljali, a već prvo jutro shvatili su kako nemaju nikakvu radiovezu sa svojima (kasnije se ispostavilo da su im date pogrešne frekvencije). Ubrzo ih je, sasvim slučajno, otkrio dečak koji je napasao koze i tada započinje njihov egzodus - beg iz područja koje je bilo prepuno „skud" lansera. Posle jednog žestokog okršaja, odbacivši deo opreme, u prvih dvanaest sati bega (ali ne trčanja), savladali su, pod okriljem noći, 85 kilometara, odnosno dužinu dva maratona. Posle toga, nesrećnim slučajem (delom i greškom samog Meknaba), izgubili su kontakt sa tri člana patrole, a dalje napredovanje usporavali su im teški vremenski uslovi - hladnoća koja je smrzavala čak i dizel-gorivo u rezervoarima kamiona. Noću su hodali u mokrim (odnosno - smrznutim) uniformama, drugog dana akcije skrivali su se od neprijatelja ležeći u snegu, a tada su ostali i bez vode.

Ipak su dalje napredovali putem, srećno prolazeći kroz naseljena mesta puna vojske (!), vozeći se delom puta iza nekog konvoja s gorivom koji su pretekli kad im je postao prespor. Razotkriveni su u jednoj koloni prilikom slučajnog zastoja i, opet bez gubitka, sva petorica nastavila beg pešice kroz pustinju. Bili su 13 kilometara od granice, a pred sobom su imali i devet sati mraka, no tek po nekoliko okvira metaka, pa se tada „sve svelo na trku, na beg zečeva pred psima".

Posle nekoliko žestokih vatrenih okršaja, sada bez hrane i metaka, Andi Meknab je zarobljen šestog dana akcije -posle 50 kilometara vožnje i gotovo 200 pregaženih kilometara kroz pustinju, tek 4 kilometara od sirijske granice koju je, da ironija bude veća, mogao videti golim okom. Zarobili su ga elitni irački komandosi koji su ga prvo žestoko prebili, potom ga dva puta predali lokalnom stanovništvu da ga tuče i pljuje po njemu („Sumnjam da su neki od ovih ljudi uopšte znali da se ovde vodi nekakav rat. Što se tiče žena, vekovima ugnjetavanih kulturom i religijom, ovo im je najverovatnije bila jedinstvena prilika da udare odraslog muškarca"), da bi potom usledilo strahovito mučenje u istražnom zatvoru u Bagdadu za koje ga čak ni intenzivni SAS-ov trening (koji uključuje i simulaciju zarobljeništva) nije uspeo dobro pripremiti.

Posle dugotrajnog mučenja Meknab je razmenjen u očajnom fizičkom stanju, a o njegovom psihofizičkom oporavku trebalo je da brinu RAF-ov psiholog i savetnik koji je bio više nego šokiran zbog toga što su kolege SAS-ovci već dva dana posle oslobađanja bivšim zarobljenicima nabavili videorekorder i doneli im kasete s filmovima - „Terminator", „Ubica s bušilicom" i „Strava u Ulici brestova".

Kraj

 



Pretraživanje GLASA JAVNOSTI!

powered by FreeFind


[ Glavne vesti | Ostale vesti | Feljton | Arhiva | Istorijat | Redakcija | Pretplata | Kontakt ]
http://www.glas-javnosti.co.yu
webmaster@glas-javnosti.co.yu

   

Copyright © 1998 NIP „GLAS“
All Rights Reserved.


FastCounter by LinkExchange