GLAS JAVNOSTI - Logo  Prvi broj izašao 15. jula 1874. u Kragujevcu
 Beograd Godina II Obnovljeno izdanje
 Sub-Ned 27-28. februar 1999.
 Broj 258
Izdaje NIP „GLAS“ a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.
Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija
FELJTON

Glavne vesti Ostale vesti Feljton Arhiva Pretplata Istorijat Redakcija Kontakt Navigation Bar
SINA
Glas nedelje
Srpsko nasledje

U Jasenovcu ubijani i američki piloti

Svedočenja o zločinima zapovednika Jasenovca. „Najbolje je Srbe ubijati dok su deca", govorio je Šakić. Srpskom dečaku istrgao ruku

Dr Dragan Roler, u Jasenovac dopremljen 18. februara 1942. kao Hrvat, bio je određen za bolničara u logorskoj „bolnici" po zlu čuvenoj „Kuli" u Staroj Gradiški: „Ustaše su svaka dva-tri dana odnosili teško oboljele, onemoćale ljude i to u grupama od četrdesetak logoraša, ponekad i znatno više, iz 'Bolnice' na likvidaciju preko Save na Gradinu. Svojim očima sam vidio kako Dinko Šakić zlostavlja i svirepo ubija rodoljubivog pjesnika i pisca Mihovila Pavleka Miškinu...".

Zagrepčanin Božo Švarc, Jevrej, pukovnik u penziji svedoči: „Šakić je pred mojim očima ubio jedno dijete na način od kojeg me i danas podilazi jeza. Grupa mališana iz Potkozarja je tek bila dovedena u Jasenovac. Djeca slabo obučena, prozebla, oborenih glava, išli su pored zida. Šakić je stajao sa grupom ustaša i gledao tu tužnu povorku. Jedan crnomanjasti dječkić nije mu bio simpatičan. Rekao je svojim krvnicima: 'Vidi ovog u džemperu, to će biti četnik, majku mu j... srpsku'. Pozvao ga je i upitao kako se zove, potom ga je uhvatio za ruku i počeo da vitla tim mršavim tijelom po vazduhu da bi ga zatim svom silinom tresnuo o zid. Dječakova lubanja se rasprsla, tijelo je beživotno palo u snježnu kaljugu. Ali to nije bilo sve: u Šakićevoj ruci ostala je dječakova ruka istrgnuta iz ramena. Prizor me je raspametio, dugo sam povraćao žuč. Tu sliku strave nikada neću zaboraviti, živo je pamtim i danas poslije pola vijeka. A prošao sam deset ustaških logora prije nego što sam pobjegao u partizane. Ratovao sam sve do oslobođenja Beograda, vidio mnoge užase i patnje, bolove i smrt, ali stradanje malog Bosanca je nešto najgnusnije što sam doživio. Taj bol me i danas bode kao igla u srcu. Do mene je tada stigla još jedna krvnikova rečenica: 'Srbe je najbolje ubijati dok su još djeca!'...".

„Eto, taj čovjek je izmakao pravdi, bezbrižno četiri i po decenije živeo u Argentini, a došao je u Evropu kada mu je javljeno da će ponovo biti uspostavljena krvnička država u kojoj je on mogao da ubija ljude, žene i decu", zaključuje u svom pismu Josip Erlih.

Izvod iz izjave Finci Jakoba - učesnika proboja logoraša 22. aprila 1945. iz koncentracionog logora Jasenovac:

„... Krajem oktobra 1944. godine obesili su tri zatvorenika - bili su to Srbi iz nekog sremskog sela - pod izgovorom da su bežali. Radio sam u to vreme u obućarskoj radionici koja je bila na prvom spratu zgrade, a krojačka radionica je bila u prizemlju. Naredili su nam da izađemo i da se postrojimo, a zatim su doveli trojicu vezanih zatvorenika. Napred je išao Šakić i još jedan zastavnik po imenu LJudevit Neorčić, zatim ustaša po imenu Fodrika, onda Mandić i Car, uz još dvojicu ustaša koji su vodili zatvorenike. Oni su na banderu udarali klinove o koje su vešali zatvorenike. Šakić je bio organizator. On nije dizao ljude na vešala, ali je time rukovodio i to je moj najbliži susret s njim - oči u oči. Stajao sam u stroju, a on je stajao u mojoj neposrednoj blizini i rekao u prigodnom govoru: 'Neka svako zna da iz Jasenovca ni ptica ne može da pobegne, Jasenovac je hermetički zatvoren'".

Jakov Finci navodi i ovo: „Pošto su me 23. septembra 1944. godine iz Stare Gradiške vratili u Jasenovac u toku oktobra počele su likvidacije koje su trajale otprilike mesec dana. Bila je to za mene najveća kriza koju sam preživeo u tom logoru.

Osim onih koji su u logor dolazili na legalan način - naravno legalan za ono doba - ustaše su direktno upadali u sela i neposredno dovodili ljude koji su bez bilo kakvog evidentiranja odvođeni na likvidaciju na Gradinu. Posle večere ustaše bi dolazili sa spiskovima i prozivali zatvorenike naređujući im da krenu sa njima. Kako im nisu dopuštali da ponesu svoje stvari znali smo da odlaze na likvidaciju jer je to bio siguran i pouzdan znak".

Mnoge zatvorenike su ustaše likvidirali na obali Save i bacali ih u reku. O tome Finci kaže: „Zatvorenike bi odvodili u skladište usred logora, skidali do gola, vezivali žicom i odvodili na obalu Save gde je bila dizalica za utovar i istovar brodova. Tim dizalicama su podizali ljude, parali im kamama trbuh i bacali ih u Savu. Reka je obično u to vreme nadolazila i poplavila bi okolna područja, a u proleće bi popustila i tada bismo prepoznali leševe koji su se zaglavili i koje Sava nije odnela".

Edo Šajer, učesnik u proboju iz koncentracionog logora Jasenovac 22. 04. 1945. je od svih Šajerovih - majke, dva brata, dve sestre i ujaka - jedini preživeo ustašku NDH.

Doživeo je i da se ovih dana sudi Dinku Šakiću čije je zločine lično gledao. - Ne verujem u pravdu u Hrvatskoj! Video sam kako su sudili Artukoviću! Čemu se nadati u ovakvoj Hrvatskoj u kojoj Šakića dočekuju s ushićenjem, a na utakmicama navijači izvikuju njegovo ime? Pre će ga proglasiti za heroja nego što će mu suditi za genocid koji se u optužnici i ne spominje - uveren je 76-godišnji Edo Šajer. - To sam rekao i novinarima CNN. Rekao sam im da SAD podržavaju Hrvate koji su bili fašisti i ubijali američke pilote, a hoće da unište jedan narod koji im je bio saveznik i spasavao njihove ljude. Video sam nekoliko američkih pilota, koje su ustaše doveli u Jasenovac i tu ih likvidirali, kako su bili izubijani i jadni.

Iživljavanje pijanih ustaša i ubijanje logoraša iz zadovoljstva bilo je uobičajeno. Ako se logoraš ogrešio bio je to razlog za veliku predstavu. Predstavu koju je napravio povodom navodnog pokušaja bekstva nesrećnog harmonikaša Volnera, Šakić je završio ubistvom još dvojice Jevreja - krojača Perere i stolara Musafije. Dok je Šakić prozivao, Musafiji se od straha desila nezgoda. Šapnuo je Pereri šta mu se dogodilo, Musafija se nasmešio. To nije promaklo natporučniku Mikiću. „Smeju ti se, Šakiću", rekao je.

- Šakić je obojicu izdvojio iz stroja, izvadio pištolj i lično ih ubio. To smo videli svi.

I pored rigoroznog režima u logoru je postojala partijska organizacija. Na čelu je bio Remzija Rebac, sekretar mesnog komiteta Zenice, izuzetno častan čovek i čvrst borac i Šajer žali što se on ne spominje onoliko koliko je zaslužio. Logoraš Laci Metej, veterinar, stalno je odlazio u Dubicu da pregleda i leči konje ustaške vojske pa je uspostavio vezu s partizanima. Stjepan Kovačić je bio nacrtao plan minskih polja oko logora, upisao podatke o terenu za eventualan napad partizana.

Plan su slučajno otkrili šegrti, „naučnici", kako su ih ustaše zvali, koji su tu navodno učili električarski zanat, a u stvari su maltretirali i terorisali logoraše. Odmah su uhapšeni Rebac, Kovačić, arhitekta Bašanović, dr Milo Bošković i drugi.

- Mnogi su tvrdili da je provalu partijske organizacije izvršio veterinar Matej, ali ja sam bio prisutan kada su dvojica šegrta igrajući se otvorila tablu u kojoj je bio sakriven plan. Takođe, nije tačno da im je sudio preki sud jer takav sud uopšte nije ni postojao. Uprava, odnosno upravnik logora, tada je bio Šakić, bio je zakon i radio je šta mu je volja, bez ikakvih posledica.

Posle dvadesetak dana mučenja i iživljavanja nad zaverenicima, upravnik Šakić je sve osudio na vešanje. Opet je bila spremljena predstava: u krugu logora napravljena su vešala, za svakog osuđenika posebno, a ostali logoraši imali su „nastup" - da prisustvuju vešanju svojih drugova.

nastaviće se


Pretraživanje GLASA JAVNOSTI!

powered by FreeFind


[ Glavne vesti | Ostale vesti | Feljton | Arhiva | Istorijat | Redakcija | Pretplata | Kontakt ]
www.glas-javnosti.co.yu
webmaster@glas-javnosti.co.yu

Copyright © 1998 NIP „GLAS“
All Rights Reserved.