Ako bi se tražio neki početak te operacije, onda bi se on mogao vezati i za kazivanje Borivoja Radonjića, železničkog činovnika iz gružanskog sreza, koji je zapisao: "Krajem maja 1941. otpočele su manje sabotaže: neko je počeo da seče telegrafske i telefonske stubove. Zbog toga je saobraćaj na železnici bio otežan; putokazne table na glavnim putevima okrenute su u suprotnim pravcima zbunjujući okupatorske vozače motornih vozila.

U Kniću sam se upoznao, pored mnogih i sa komandirom žandarmerijske stanice Slovencem Zalarom koji je često svraćao na železničku stanicu u Kniću. Reče mi uz napomenu da je strogo poverljivo, da mu je prošle noći dolazio neki major Palošević i rekao da se na Ravnoj gori, na padinama Suvobora, stvara jezgro otpora od oficira, podoficira i vojnika koji neće da priznaju kapitulaciju. Na čelu ove grupe je generalštabni pukovnik Dragoljub Mihailović. Organizovanje je u toku širom cele Srbije. Nema sumnje ko seče bandere, okreće putokaze... "

		AKT KOMANDOVANJA Tako je vojni ministar i NŠ VK JV general Mihailović potčinjenim komandantima uputio akt komandovanja u kojem se, sem ostalog, kaže: "Iz Vrhovnog zajedničkog ratnog saveta ujedinjenih naroda, izdata je sledeća direktiva za sabotaže u svim okupiranim zemljama: 1. Napadati i uništavati sva skladišta nafte, benzina i ulja i onemogućavati na svaki način njihov prevoz. Nemci su u velikoj oskudici ovog goriva i treba ga što više uništavati, najbolje paljenjem; 2. Rude i razni minerali su od ogromnog značaja za Nemce. Zato im treba onemogućiti upotrebu svih rudnika i sprečiti prevoz ruda i minerala; 3. Sva industrijska preduzeća vrlo su važna za Nemce. Treba ih sabotažom sprečiti u radu i pogoršati im potrebe za industrijskim prerađevinama. U Jugoslaviji od industrijskih preduzeća od koristi za nemačku vojsku su strugare, parni mlinovi, fabrike konzervi, fabrike platna i štofova, fabrike bombi i upaljača, avionskih motora i avionskih delova.

Krajem jula 1942, britanska komanda na Srednjem istoku, preko kapetana Hadsona, oficira za vezu u Štabu VK JV, obavestila je generala Mihailovića da mu se pruža velika prilika za doprinos u pobedi nad Nemcima u Egiptu. Od njega se zahtevalo da svakodnevno obaveštava o pokretima neprijateljskih trupa kroz Srbiju, ka jugu, i da sabotažama i razaranjem pruga ka Grčkoj ometa transport trupa i ratnog materijala namenjenih Romelu.

Posle Romelovog neuspeha kod Alan el Halfa, u jeku sudbonosne "bitke za snabdevanje", general Aleksander se ponovo obratio Mihailoviću s molbom da nastavi napade na saobraćaj i "do maksimuma" pojača sabotažne aktivnosti.

Neka svi komandanti ozbiljno prouče na svojim oblastima sve ovo i dostave mi kako i na koji način mogu izvršiti gornje zahteve sa najviše štete po neprijatelja. Napominjem da se gorivo najbolje uništava paljenjem, isto kao i strugare, a rudnici i industrijska preduzeća ako im se onesposobe mašine i unište električne pogonske snage što je daju električne centrale.

Važno je da učestvujemo u ovom opšte savezničkom poslu... "
Bitka kod El Alamejna, vođena od 23. oktobra do 4. novembra 1942, završila se Romelovim porazom. Nekoliko dana kasnije, 8. novembra, Ajzenhauerova vojska iskrcala se u Severnoj Africi. Romel je ranije, na libijskom bojištu, umeo da se zaustavi u povlačenju i da s uspehom pređe u protivnapad kad se njegovim protivnicima činilo da je poražen. Takva taktika se nije smela isključiti ni tada. Stoga su prekidi komunikacija, kojima su Romelu mogli biti poslati pojačanja i materijal, bili od posebne važnosti za krajnji ishod operacije, pa je britanska komanda na Srednjem istoku molila generala Mihailovića da bez predaha produži akciju.

Sutra: Kidanje nemačkih komunikacionih linija