Preko fudbalskih terena, noćnih klubova i ludih žurki u Beogradu, Londonu i NJujorku, do ubedljivog pobednika prvog srpskog "Velikog brata VIP". Dug je put, pun uspona i padova, nekadašnji fudbaler Saša-Đani Ćurčić prešao u poslednjih dvadesetak godina. Ipak, nijednom nije zaboravio da u svojim živopisnim životnim ispovestima napomene da je potekao iz naselja Besni Fok. I sam priznaje da je, kad počne da ga "drma " nostalgija, znao da na samo nekoliko dana zapuca kući iz Engleske ili NJujorka.

Upravo zato, pokazalo se tokom naše jučerašnje ekskurzije u maleno naselje udaljeno 25 kilometara od Beograda, ni u Besnom Foku, nisu zaboravili njega. Malobrojni stanovnici, koje smo zatekli u glavnoj ulici, bilo da Ćurčića poznaju lično ili su mu samo ponekad prozborili "dobar dan" u prolazu, raduju se zbog njegove pobede u "Velikom Bratu" i tvrde da u kući nije glumatao, nego je bio potpuno svoj.

- Nisam ti ja odavde, nego samo radim tu, tako da ne znam baš mnogo toga o njemu. Video sam ga samo nekoliko puta, kad dođe tu kod babe, ali mi je drago zbog njega. Znam jedino da je sad "teži" za 50.000 evra. Mada, vidim da mu i to neće ništa značiti, jer čujem da je izjavio da će da ih potroši za 12 sati. Ma, kakvi, ja da ih imam, spiskao bih to za 12 minuta - kroz šalu dobacuje Predrag Stošić, koga zatičemo na ulazu u PKB-ovo gazdinstvo "Pionir" u Besnom Foku.

- Nego, daj da ti zovemo Božu. On ga zna ceo život, zajedno su igrali fudbal - pritiče nam u pomoć Jovanka Dutka, koja, iako priča kako se u naselje doselila mnogo kasnije, kaže da Sašu zna iz viđenja i da je uvek bio fin i pristojan dečko.

A, Boža, koji se, čim je čuo o kome je reč, trkom stvara pored nas, prava je riznica podataka o Saši.
- E, još pitaš da li ga znam? Pa tu smo igrali fudbal u "Pioniru", pa je posle odatle krenuo u beli svet. Ja sam, doduše, malo stariji, pa sam u to vreme igrao s njegovim ćaletom, baš kad je on počinjao. A odavde je potekao. Vidiš, sa ovog terenčeta... Tu je i odrastao - počinje priču Boža Obradinović.

Kaže kako je Đani, za svoje godine, bio napredan fudbaler i da nije bilo toga što nije mogao da uradi s loptom. A ne kao ovi sad, što im trebaju fudbalske škole da ih uče kako se šutira.

I, priča nam grupica okupljena u centru Foka, igrao je stvarno lep fudbal i bio talenat vanserijski. Fudbal je, kažu, voleo više od svega, ali zato školu nije voleo nikako. Zbog fudbala ju je, tvrde i zapustio, a kasnije i batalio.

- Otac mu je bio strog, jedno vreme mu je čak i branio da uopšte igra fudbal, da bi nekako završio školu. Ali, bio je Sale mangup, pa je bežao sa časova... A, kad nema društva, znao je sam samcijat da vežba na terenu i po 12 sati. Kiša, pljusak, sneg... Ma ništa to njemu nije smetalo. Bio je zaražen fudbalom skroz - priča Boža, dok se priseća kako je, kad je video da od njega i škole nikad ništa neće biti, i Saletov otac na kraju popustio i počeo da ga bodri, da mu sin postane bar fudbaler.

I onda je, kaže, krenulo. Preko "Pionira "i "Trudbenika" do "OFK Beograda", "Partizana", "Boltona"...
- Sale je oduvek bio druželjubiv. Sećam se, kad je prešao u "Partizan", dolazio je često ovde sa tim besnim kolima. Pokupi staro društvo, potrpa ih u kola, pa ih vodi u provod. I, nijednog se trenutka nije uobrazio, nije bio ni kvaran, da ti radi nešto iza leđa ili slično. Mada, kad se odselio odavde, dolazio je ranije češće - da se vidi s društvom, ili s ćaletom na pecanje. Sad sam ga poslednji put video malo pre nego što je ušao u tog "Brata", bio je na prvomajskom uranku. Tad je bio prvi put, posle mnogo godina - priča nam Boža, dok nam objašnjava kako mu baba Milja još živi tu, u Foku, sestra je u Borči, a roditelji su, kad su otišli u penziju, prešli u Kuršumliju.

		UDAVIO SE NEMAC Raspitujući se među Fočanima kako je naselje usred pustahije dobilo ime, objasni nam Boža Obradinović da o tom postoje razne priče. - Kažu da se nekad, kad je još bilo to Panonsko more, pa je reka podivljala, ovde udavio neki Nemac Fok, pa je naselje tako dobilo ime. Ružno zvuči. Posle smo u više navrata pisali peticiju da nas preimenuju u naselje "Pionir", ali džaba - žali se Boža, dok nam objašnjava kako je Besni Fok jedno od sedam ritskih naselja tog tipa, izgrađenih specijalno za radnike na gazdinstvima "PKB"-a. - Tu su prvo bile radničke barake, pa su tek posle izgrađeni stanovi. Dolazili tu ljudi, kao moji roditelji, s planina, skupljani zbrda-zdola i svi su radili tu na imanju. I dan-danas malo njih putuje za Beograd, većina ih radi tu. I, svi smo kao prava mala porodica - svi se znaju, druže - objašnjava nam Boža, dok se hvali da je uz reku, fudbal glavna zanimacija. - Dosta naših klinaca sad igra u "OFK Beogradu", ima mnogo talenata - zaključuje.

- A, gde Sale sad živi, stvarno nemam pojma - kaže Obradinović.
Uto, naiđe praznom ulicom, pored mesta na kom je nekad bila jedina kafana u Besnom Foku, i Dušan Jelić.

I sam nekadašnji fudbaler "Obilića" i dugogodišnji kućni prijatelj Sašinih roditelja, takođe ima za Đanija samo reči hvale.
- Znam ga još kao klinca. Od malena je za njega postojao samo fudbal i ništa više. Bio je nemirno, živo dete, ali je u fudbalu bio disciplinovan i imao je sve predispozicije da postane veliki igrač. Otac je hteo da prvo završi školu, pa su se ubeđivali, ubeđivali... - priča Jelić.
Pričajući nam o devojkama, drogi, šansama i milionima koje je tokom karijere Sale uspeo da proćerda, Dušan se nada da će ga ova pobeda u "Velikom bratu" vratiti na pravi put.

- Ako mene pitate, sve je to s njim tako i ispalo zato što je već sa 16,17 postao samostalan. Pa, svi ti novi klubovi, društvo u koje je upao... I, baš ti ljudi, koji su hteli da se ogrebu o njegovu slavu, naveli su ga na razne gluposti. A, inače je kao čovek mnogo dobar - patrijarhalno vaspitan, roditelji mu dobri i pošteni ljudi. Ali, život ti je to. Ovo mu je sad šansa da se malo uozbilji, sredi, ispravi neke greške. Sad kad je bio za 1. maj, ceo dan smo proveli zajedno, pričali otvoreno, kao da sam mu drugi otac. I, čini mi se da se malo uozbiljio - priča Jelić, dodajući da Ćurčić nikad nije izigravao zvezdu, nego se uvek poistovećivao s društvom...
- Jedino posle, kad je malo ušao u taj džet-set, nije više imao vremena. A to što je plakao tamo u kući, ništa čudno nije. Uvek je bio emotivac. To se, možda, najbolje videlo na utakmicama. Teško je podnosio poraze, a onda se igralo po dva-tri derbija u polusezoni. Pa, kad odigra loše, znao je burno da reaguje... Onako, baš da popizdi - zaključuje Jelić.

A. Klarić-Žak Foto: M. Rafailović