Tužno je kada novinari sa sedom kosom i isto tako dugom i sedom bradom, posle mnogo godina provedenih radeći za medije van Srbije, svoje frustracije leče blateći jednu privatnu Fondaciju. Ime Karića u svakoj varijanti, a trenutno u negativnom kontekstu, skoro da je jedina mogućnost da se ime osnivača Fondacije, braća Karić, ali i laureata tih nagrada, uopšte negde i pojavi u novinama. Ono što je g. Radović napisao u vašem listu o ovoj nagradi i njenim dobitnicima, u suprotnosti je sa svim što je vaš cenjeni list samo pet dana ranije štampao na istim ovim stranicama.

Pisac, zapravo, optužuje jednog Ršumovića, jednog nobelovca ruskog akademika Alfjorova Žoresa Ivanoviča, jednog velikog teniskog asa Novaka Đokovića, ranije jednog Jirži Dinzbira, vrsnog istraživača Miodraga Stojkovića, koji je napustio Englesku i vratio se u svoj rodni Leskovac, da bi pokazao kako se i u Srbiji istraživači mogu baviti vrhunskom naukom, novinara Bojanu Lekić, glavnog urednika Novosti Manojla Vukotića, komentatora NIN Dragana Bujoševića i još neprevaziđenog barda novinarstva Predraga Milojevića - da su se polakomili za parama, a ne za prestižnom nagradom koja je i u samo deset godina postojanja stekla svoj visoki ugled.

I sve to zarad orkestrirane i dosad ničim dokazane krivice Bogoljuba Karića, samo jednog od pet osnivača Fondacije braća Karić. Dakle, gospodin Radović bi morao da se služi novinarskom logikom, ako već neće istraživanjem činjenica. I da se seti da su, u ono vreme veoma moćni ljudi kao što su direktor Republičke uprave za javne prihode Alek Radović i tadašnji guverner NBJ Mlađan Dinkić javno izjavili da je plaćanjem ekstraprofita "Bogoljub Karić danas čist čovek i slobodan građanin".

Zašto se g. Radović, kao vrstan novinar, na primer, nije setio još nečega da, recimo, haški osumnjičeni zatvorenici mogu da budu nosioci liste na domaćim izborima, a da je to ljudsko i političko pravo onemogućeno Bogoljubu Kariću. Ne zato što je politički prognan, već što mu policija nije izdala potvrdu o boravištu u Beogradu. Da li postoji neko u Beogradu ko ne zna kućnu adresu Bogoljuba Karića, kao i da mu to piše na ličnoj karti. A to je, valjda, vrhunski dokaz.

Naravno, Karić danas smeta mnogima. Smeta jer je na predsedničkim izborima bio treći, porazivši Maršićanina. Karić je svojih 600.000 glasova usmerio na Tadića, koga Radović danas smatra nedoraslim političarem. Ili, da li je g. Radović ikada prelistao novine u kojima je pisalo da je "Mobtel", koji je stvorio Bogoljub Karić svojim sredstvima jer je država trebalo da uloži u tu kompaniju samo šest miliona dolara, a nije, nacionalizovan upravo sada. Dakle, ne posle Drugog svetskog rata, i prodat Norvežanima za 1,513 miliona pošto je ta kompanija vredela u tom trenutku najmanje duplo više po evropskim standardima. U čitavoj ovoj priči krucijalno pitanje glasi: Ko bi danas trebalo da bude politički prognan - Bogoljub Karić koji je Srbiji darivao više od 1,5 milijardi evra, ili ministri koji su taj isti "Mobtel" prodali za upola cene?!

Ono što je rečeno o Mariću je sramotno. Sa stanovišta mešanja Tadića i Ružice Đinđić u nešto što je krajnje neukusno i podlo. Ali, i iz jednog drugog razloga: Marić nije branio Karićeve pare već slobodu javne reči i pravo da u zemlji "demokratije" postoji bar jedna porodična a ne pornografska TV. Televizija koja neće da bude "bedna sluškinja Saveta RRA".

Mirko Stamenković, Beograd

Zasedanja Skupštine Srbije često su bila na tapetu građana. Konstatacije bez menjanja stanja su mrtvo slovo na papiru.

Naslovi u štampi: Zabavište u Skupštini, Pozorište u Skupštini, Lakrdija od SkupštineÖ nisu mnogo, po običaju, uznemirili "naše" glavodržitelje. Nastavilo se po starom običaju. Svedoci smo zbivanja sa nedavnog zasedanja Skupštine. Disciplina ispod svake civilizacijske norme. Kada bi se u svim delatnostima, radilo kao u Skupštini, nastao bi pravi haos u celoj zemlji. Stranački poslanici, a i ostali naši glavodržitelji, prešli bi u komunizam. Uzimaju koliko im je potrebno. "Naše" analitičare ne zanimaju navedeni problemi, oni imaju važnija posla. Agencije, udruženja, savetnici, biroi, organizacije, prevazišli su sve. Kada bi nadležni objavili registar svih navedenih parazita koji udobno žive na račun budžeta, bilo bi zastrašujuće pročitati ga.

Evo nekoliko primera iz "zabavišta" Skupštine: stranački poslanik govori, a predsedavajući priča sa svojim saradnicima! Dolazak na podijum predsedavajućeg i razgovori sa njim u toku zasedanja su nepojmljivi i za osnovce. Da li se na taj način vređa i dostojanstvo Skupštine? Sigurno da. O primanjima poslanika, kao i o ostalim beneficijama, bilo je mnogo reči. Uporedite ih sa minimalnim primanjima radnika i penzionera.

Prisustvo stranačkih poslanika na sednicama Skupštine je rak-rana za normalan rad. Gde je tu nagrađivanje prema radu? Postoje načini da se za svakog stranačkog poslanika evidentira prisustvo u časovima, minutima i sekundama, a da to bude merilo za mesečna primanja. Komentar o glasanju je suvišan. Povreda poslovnika je poseban slučaj. Zašto? Primer: povređen je očito Poslovnik ali stranački poslanici i stranački razmišljaju. Pa i ako je nešto crno, a što se i očito vidi, oni glasaju da je to belo!

Da li postoji dominacija Vlade Srbije nad Skupštinom? Postoji. Ohrabruje to što su naši ministri univerzalci, pa uspešno obavljaju poslove "kako tata kaže".
Da li vlast menja ljude? Vreme je najbolji sudija, a kod nas je ili kišno ili sušno.

Srboljub Gapić, Apatin

Pažljivo sam čitao feljton o NDH i ustaškim antisematskim zakonima, masovnim progonima i ubijanju Srba i Jevreja, zločinima u Jasenovcu u kome je pobijeno 750.000, možda i ceo milion ljudi. Tuđman je govorio da je na tom stratištu bilo 49.000 žrtava. Kakve ironije. Šta je tvrdio Pavelićev zet Srećko Pšeničnik nije vredno pomena, samo citat "što se tiče zločina u NDH, njih otvoreno tvrdim uopšte nije biloÖ" Tako je govorio zet Ante Pavelića koji je došao u "lijepu" da bi organizovao Hrvatski oslobodilački pokret dr Ante Pavelić (HOP). Ako nije bilo zločina u Hrvatskoj - po njemu - to je kao da nije bilo ni ustaša i njihovih poglavnika "glavešina" Artukovića, Mačeka, Laburića, Stepinca i pomenutog Pavelića.

Ili, šta znači "srbokomunisti"? Da li su među Titovim borcima u Hrvatskoj bili samo Srbi? Eto, stari domoljubi i novoustaše prekrajaju istoriju. A imali su podršku za zla dela i pape Jovana Pavla Drugog. Da Hrvati ne biraju sredstva potvrđuju i reči predsednika Vrhovnog suda Hrvatske Milana Vukovića: "Ni fašizam, ni komunizam, ni antifašizam, ni antikomunizam nisu bitni. Bitna je borba i čuvanje samostalne hrvatske države".

Šta briga Hrvate za to da Srbi nisu započeli rat nigde u SFRJ. Srbi su bili primorani da se brane u SFRJ da ne bi svuda doživeli sudbinu koju su proživeli u hitlerovskim nacističkim državama NDH i na porobljenom Kosovu i Metohiji u okviru velike Albanije. Srbi su više od decenije podvrguti nečuvenoj medijskoj propagandi fašističkog i nacionalističkog karaktera.
I, na kraju, možda je zanimljiv citat iz publikacije "Partizani" (koje je izdala Duga) 1945-1985. povodom jubilejaÖ Tako Titov komandant sa promašenog Sremskog fronta - Kosta Nađ između ostalog kaže: "Zarobili smo osvajačke vojnike i sve izdajnike koji su se četiri godine tukli s našom vojskom, zarobljen je i komandant Jugoistoka fon Ler, koji je 1941. komandovao vazduhoplovnom jedinicom, koji je razorio naše gradove, koji je izveo četvrtu ofanzivu. Zarobljen je i general fon Ludviger, neposredni učesnik u šestoj ofanzivi. Zarobljeni su i poznati zlikovci Komandanta divizije Štancer, Sudar, Gustović i mnogi drugi ustaški komandanti koji su u logor oterali i ubili stotine hiljada ljudi". Tako je govorio Kosta Nađ, samo ne reče kako Tito ne izdade naređenje da se oslobađaju logori Jasenovac, Gradiška i drugi. A kako je komandovao, potvrdio je Sremski front, kada je omladina, kojoj je naređen proboj, izginula listom. Srpska omladina, među kojima otac i ujak pisca ovih redova.

Slavoljub Ž. Todorović, Mladenovac

Stranke koje su dobile najviše poverenje naroda uoči izbora zaklinjale su se u veći standard građana. Otkad su seli u svoje fotelje, svakodnevno standard pominju, ali ništa ne preduzimaju da se ono što kažu sprovede u delo. Tvrde da će se to rešiti kroz institucije sistema. Svima je poznato kako institucije sistema (ne) funkcionišu za hitnije slučajeve i probleme.

Ustanove koje treba u datom trenutku da pomognu korisniku pomoći prave se neme četiri meseca. To, drugim rečima, znači da te ustanove ne funkcionišu na pravi način, to jest da pravna država nije stala na čvrste noge.

Očigledno je da se scenario 90-ih godina ponavlja. Dokumentacija ne bi smela da bude izgubljena, a kamoli bačena. Šta se dešava u ustanovama višeg ranga ako ustanove na gradskom niovu opstruišu rad? Da li će se naći neko da stane na put i usmeri njihov rad na pravi kolosek? Ako neka od stranaka izgubi poverenje građana, normalno je da će biti preletača iz stranke u stranku. Stranka treba da se pita šta je obećala a nije ispunila.

Branka Kragulj, Beograd

U ovom društvenom trenutku najvažnije je pitanje Kosova i Metohije. Ono bi moralo da bude na svakoj sednici Skupštine, kao prva tačka dnevnog reda. Sve drugo je manje važno.

Što se tiče haških optuženika, stvar je jasna: moliti ih za oproštaj, pa ih pohapsiti i predati Hagu. Ukoliko su u Srbiji. Ukoliko nisu, to dokazati.

Na dnevnom redu Skupštine Srbije moraju se naći pitanja o sadašnjem stanju na Kosmetu, ali o pravom stanju. Zatim o tome ko želi nezavisnost Kosova i sa koliko snage takvi raspolažu. Sledeće je ko će braniti neotuđivost Kosova, te odbrambene snage, računajući i Ruse, koji su nas vazda branili i nikada odbranili. Zatim bi se konkretno razgovaralo o životu preostalih Srba na Kosovu i kako im pomoći. Posebno bi se raspravljalo o granicama sa Kosovom, a ponajviše o enklavama Srba, sadašnjim i budućim. Ali i o tome kako sada Srbi opstaju i kako će opstati ukoliko Kosovo postane nezavisno.
Mi Kosovo nećemo dati, ali nas i ne pitaju. Rusi brane svoje interese, na toj odbrani mi zasnivamo svoju, ali natovci su umeli da ih ne čuju.
Otreznimo se, pa shvatimo ko smo, gde smo, šta će biti, šta nam valja činiti.

LJubiša Mihajlović, Svrljig