Sunce je bilo tek dobar pedalj odskočilo iznad horizonta kada sam na samom kraju Sjeničkog polja, lutajući kosama ispod planine Giljeve, naleteo na Fika Cucaka.
- Ne boj se, neće te... Ne boj se junače... - vikao je sakriven iza visoke, drvene ograde tora, a da ga dobro nisam ni video, dok se njegov glas mešao i sa blejanjem ovaca i sa lavežom kerova koji su iskeženih zuba obletali oko mojih nogu.

Već sam bio nakupio pune ruke kamenja da se branim od nemani koje su zubima kačile nogavice mojih pantalona, preteći režale, kao da će svaki čas da me iscepaju, gledao kuda da udarim da bežim i spasavam živu glavu, kada je Fikov glas za čas smirio kerove koji su podvili repove i pobegli prema toru. Džaba što sam posle, postiđen pred Fikom, koji se čudio od čega sam se prepao, video da ona dva kera nisu mnogo veća od običnih pekinezera. U strahu su velike oči, a sem toga, iza tora, vrebao je i pratio razvoj situacije i jedan ogroman šarplaninac...

Pola sata ranije, bezmalo sam se izgubio lutajući po dubodolinama oko Fikovog katuna, prošaranim potocima i dugim senkama jutarnjeg sunca. Odozdo, iz dolina, videli su se samo oblaci okačeni o, kao staklo vedro i plavo nebo, a povremeno, pojavili bi se i krovovi okolnih katuna, pokriveni crnom slamom i isto tako brzo bi se izgubili.
Čitave prethodne noći Pešterom je besnelo nevreme, pala velika kiša, a jutrom, okupanim poljima duvao je jak jugo, hladan kao led. Povijao je okolo travu izraslu tek nekoliko čeperaka, pravio talase, lomio belo, žuto i plavo cveće po livadama okolo i, na tren, sva polja po prostranoj visoravni ličili su na more. Beskrajno prostranstvo bregova, kosa, brežuljaka, dugačkih dolina, iz kojih su tek povremeno izvirivali krovovi katuna pešterskih stočara. Nad poljima, uznemirene jakim vetrom letele su vrane, padale na zemlju, a samo od juga, od Crne Gore, nadnosio se lagano crn oblak, preteći kišom i novim nevremenom...

Kod Fika, iza katuna, kolibe pokrivene slamom, na strani koja je zaklonjena od vetra, na jutarnjoj pripeci, domaćinova supruga Hadija već je cedila mleko, pošto je još zorom, pre sunca, pomuzla 140 ovaca. Unutra, u katunu, videlo se spolja, na daskama bile su uredno poređane kantice pune sira.
U prostoriji iza mljekara, Fiko je, koji tren kasnije, na rame okačio torbu sa kišnom kabanicom i užinom unutra, komadom sira i hleba i spremao se da krene ka pašnjacima, sve vreme požurivan blejanjem ovaca koje su, još zatvorene, u toru čekale domaćina.

I, nije tu bilo vremena za neke duge razgovore.
- Što, junače, nisi poranio, pa da se ispričamo ko ljudi - pitao me Fiko nasred onog polja, dok su ovce već odmicale ka klekama malo dalje.

Posle, dok smo obojica trčali oko ovaca, Fiko napred, ja za njim, stigao je da mi ispriča da je na katunu od 20. aprila, da ga je koji dan kasnije stigao sneg, da mu je pre nekoliko dana od hladnoće crklo nekoliko ovaca...
- Sad mi je 55 godina, a na katunu sam od moje sedme, pa ti vidi... Pola života proveo sam ovde. Katun mi je ko što je bio i pre 50 godina, gore slama, dole drvo, novo je jedino što je na ovim poljima kad sam bio mali bilo na hiljade i hiljade ovaca, a sad je ostalo ovih mojih stotinu i četres i možda još toliko komšijskih - pričao mi je Fiko kasnije kada su se ovce malo primirile i kad smo ih nas dvojica, jureći abušimice onim poljima jedva sustigli.

Stigao je Fiko još da mi se požali da nema kome, sem švercerima i nakupcima. da proda ni jagnjad ni ovčji sir, da i kada proda, posle sila jada vidi dok naplati, a onda je morao dalje. Iz stada se izdvojila jedna crna ovca, okrenula da beži nizbrdo, Fiko za njom sve preteći: "Staviću ja tebe na ražanj kad-tad"!
Od Fika okrenuo sam uzbrdo, na Giljevu. Okolo pukla planinčina, ne vidi joj se kraja, ispod planine, ogromno Sjeničko polje išarano putevima i kućama, retkim rastinjem, blistalo je pod još niskim sunčevim zracima.

Dva sata kasnije, nasred Pustog polja, na vrhu Giljeve, upao sam u katun, kućicu okrečenu u belo, Fikovog prvog komšije Ramiza Tajića. Ramiz zaseo za sofru, drveni okrugli sto, tek pedalj podignut od poda, i doručkuje sa ukućanima. Desno od Ramiza njegov petogodišnji sin Milko, levo supruga Nedžiba. Na sofri pogača, još rumena i vruća, pored pogače pun tanjih sira, skuvani makaroni...
Kad me ugledaše na vratima, poskakaše na noge.

- Dede, Nedžiba, još jedan tanjir, da čo'ek doručkuje sa nama, on je s puta - povika Ramiz, a da se još domaćinski nismo ni pozdravili.
- Da se jede, pa da se ispuštaju ovce iz tora... - dodao je još.

Ramizov katun je oveća prostorija sa drvenim oribanim podom, u belo okrečenih zidova. Levo od vrata je šporet na drva, desno i pravo su kreveti, nasred sobe sofra, i oko sofre poređane stoličice od bukovog drveta.
- Ako mi vjeruješ, jedva čekamo proljeće i da iz sela iziđemo na katun, da se ko ljudi odmorimo. Struje nemamo, a i šta će nam? Imamo lampu na gas, samo, rijetko je koristimo. S prvim mrakom legnemo, u zoru ustanemo, ovo je seljački život, tvrd - pričao mi je Ramiz za sofrom, ni trunke se ne žaleći na život u katunu.
On bi, kaže, angažovao i čobane, da mu pomognu, nije lako čuvati stotinu ovaca i desetoro govedi, Milko još mali, tek mu pet godina, Nedžiba zauzeta oko mrsa i pripremanja hrane...

- Evo sad bi ja dobrog čobanina uz hranu i stan platio 250 evra, ali nema nikoga da se javi. Znaju ljudi da je ovde život težak, a i oni koji se pojave - veretizni, slabašni za planinu - pričao mi je preko zalogaja.
Ovog proleća, kaže, ubi ih kiša. Prvo zemlja bila zasušila, nigde nije bilo travke, sad, kiša pada svaki dan...
- Grmi, puca, pada ko kofama da je sipaš, ja i Milko šćućurimo se pod kabanicu kraj stada i ćutimo, čekamo da prođe... Vjeruj, da Milka nije strah ni najstrašnije grmljavine, naviklo se dijete...

Iznad Ramizovog katuna su torovi njegovog rođaka Dželala. Dželalu lice ispucalo i pocrnelo od vetra kao hrastova kora.
- Život mi je na katunu proš'o! - kaže Dželal.
Drugačije se, veli, još ne može. Deca u školi, drugog prihoda sem od ovaca i sira nema.
- Jeste teško, ali mora se. Opasno je kad kiša pada danima, pa ne stignemo da osušimo odeću, nego - samo što ne počne na nama da trune, ali ima i lijepih dana ovde... Sve je ovo čisto, lijepo, ništa nije zatrovano - pričao je još Dželal, dok nas je obojicu kraj tora šibao vetar, a novi oblak koji se nadnosio nad planinu bivao sve veći i crnji.

Nije prošlo mnogo i Ramiz, vodeći Milka za ruku i Dželal, nestali su niz planinu, između kleka sa svojim stadima. Linula je i kiša, minut kasnije kroz kišu sinulo sunce, naspram planine podigla se duga i sve se stopilo u jednu sveopštu lepotu i mir, tišinu samo povremenu prekidanu zvonima koja su se čula iz pravca kuda su Ramiz i Dželal otišli sa stadima.

Tekst i foto: Zoran Šaponjić