Albanski teroristi dobili su krila u svojoj borbi protiv Srbije onda kada je Josip Broz Tito udaljio iz svake vlasti Aleksandra Rankovića. Od tada počinje nezadrživo plansko i sistematsko proganjanje Srba iz ove naše najstarije zemlje. Oni bi hteli samo terorom da iz svojih patrijarhalnih rodovsko-plemenskih zajednica preskoče čitave vekove i uskoče u moderno evropsko društvo.

Nema sredine na Kosovu i Metohiji gde na desetine, čak i stotine muškaraca ne smeju izaći na svetlo dana, jer ih čeka nepisani zakon krvne osvete. Ti arhaični zakoni albanskog plemensko-rodovsko društva ukazuju da u ovoj pokrajini treba prvo srediti zakone gde će albanska populacija naučiti da poštuje disciplinu, propise i zakone savremene evropske civilizacije.

Druga polovina 20. veka protekla je u pljački i uništavanju srpske imovine, kidnapovanju i ubijanju Srba. Teroristi na Kosovu i Metohiji bili su glavni oslonac za Ameriku i NATO u osvajanju i porobljavanju Balkana kao i u razbijanju SRJ. Zato Amerika i NATO žele da ih nagrade. A ako im se da nezavisnost, prvo će se pokajati i zakukati Evropa, koja se teško odupire strategiji globalizacije Amerike. Tako se ciljevi terorista i Amerike potpuno poklapaju.

Pred srpskim narodom je više zadataka. Prvi je da ne sme odustati od povratka svih albanskih dođoša iz Albanije i Makedonije na ranija ognjišta. Tek tada se može razgovarati o obliku uređenja ovog dela srpske zemlje. Drugi zadatak bi bio da naši istoričari daju svoje viđenje Kosova i Metohije, kao i rezultate popisa stanovništva u poslednjih sto godina.

Ne sme se zaobići i istina da se samo za vreme uprave međunarodnih snaga doselilo u ovo područje više stotina hiljada Albanaca iz Albanije. Treći zadatak bi bio da se daju detaljni podaci o svim zločinima albanskih terorista u vreme uprave međunarodnih snaga na ovom prostoru, posebno dati podatke za vreme uprave za svakog glavnog rukovodioca Unmika, od Serđa de Mela do danas.

O stanju nacionalnih prava u vreme Slobodana Miloševića treba reći pravu istinu. Nema tog faktora koji bi mogao oboriti istinu da su Albanci na Kosovu i Metohiji imali sva nacionalna prava u vreme Slobodana Miloševića, potpuno ista, kao i Srbi. Ni sa čim nisu bili ugroženi. Sav obrazovni sistem, od vrtića do Univerziteta u Prištini, bio je na albanskom jeziku. Imali su medije i nacionalnu Akademiju nauka, a sve zahvaljujući širokogrudosti i plemenitosti srpskog naroda. Ovu istinu niko ne može poreći.

Mnogo je Zapad grešio u vezi sa zaslugama srpskog naroda u svim ratovima 20. veka. Ako sada Zapad proda srpsku pokrajinu albanskim teroristima, to će biti njegova najveća greška u istoriji, jer iza albanskih terorista stoje i Al kaida i vehabije. Zato srpski narod ne može dozvoliti ni po koju cenu da se proda nijedan deo srpske zemlje, pa ni Kosovo i Metohija.

Milan Ćulibrk, Beograd

Ne mogu da verujem onome što sam pročitala u vezi skupštinske rasprave: niske strasti, besmislene opaske, i polemike bez rezultata. Šta mislite, kada to neko gleda sa strane kakav utisak Srbija ostavlja u očima drugih? Sada neko ko je pre mnogo godina gledao naš raspad i očekivao da će godine izolacije u Srbiji proizvesti baš ovo, nedozrele političare, polovični haos, nedostatak prave inicijative i vizije, nedostatak časti i džentlmenstva...

Svađe su besmislica i neproduktivan emotivni konflikt, koji nema pobednika. Nije mi jasno čemu vode ovakve rasprave, ali pozitivnom rešenju sigurno ne, gubljenju vremena koje je odavno potrošeno.

Ono što me zapanjuje s druge strane Atlantika je da sada Srbija nema vladu nacionalnog spasa, koja je neophodna u ovoj parlamentarnoj krizi i podeljenom biračkom telu, Srbija nema ni Ekonomski savet koji je neophodan u zemlji konfuzne ekonomije i tajkuna,"tranzicija" je jedna nejasna i ofucana reč, nadam se da će nekom kliknuti, krajnje je vreme.

Maja Petrović, Njujork

Dovoljno je samo pomenuti sušu, naše useve, poljoprivredu, selo i sva pitanja biće u stilu poznatog filma Dž. Forda "Na Zapadu ništa novo". Našoj najvećoj fabrici ispod neba, samo Bog može pomoći, a država samo zna za poreze. Ko se seća kad je ove godine pala dobra kiša?

Šećerna repa se presejava u Vojvodini, a što se tiče prolećnih useva, naročito onih zasejanih u drugoj polovini aprila, njima je isto kao da su u džaku - nemaju šansu da niknu. Prolećna suša ozbiljno preti usevima. Ako u Srbiji uskoro ne padne kiša, ovogodišnji rod će biti katastrofalan.

Ono što smo mi mogli da učinimo - nismo. Problem koji izaziva suša mogao bi da bude rešen jednostavnim navodnjavanjem njiva. Ali su tri poslednje godine "opustile narod" misleći na dobre klimatske uslove. U Vojvodini se 30.000 hektara navodnjava, a nekad je bilo 100.000. Moramo da zasučemo rukave i nađemo neku crkavicu da se (od) branimo od suše.

Slavoljub Ž. Todorović, Mladenovac

Kakav svet stvaramo i kakvu budućnost tražimo, ako za nešto lično odrasli povređuju jedni druge preko dece. Izbeglica sam iz Hrvatske, samohrana majka dvojici blizanaca. Živela sam u kolektivnom centru do 2005. godine, kada sam smeštena u program specijalnog stanovanja pod posebno zaštićenim uslovima u Crnoj Travi. Moja deca Predrag i Đuro završavaju osmi razred. Obojica su odlični učenici i primerna deca.

Odrasli su u najtežim uslovima bez osnovnih elementarnih uslova, i uz velike moje napore uspela sam da ih podignem. U poslednja dva meseca održavala su se takmičenja iz pređenog gradiva na nivou škole, a moj sin Đuro se , sa još jednim detetom, kvalifikovao za regionalno takmičenje na kome je, u konkurenciji 60 takmičara, osvojio treće mesto u znanju ruskog jezika, iz istorije, i sedmo iz biologije.

Nastavničko veće OŠ "Aleksandar Stojanović" u Crnoj Travi, zbog dobrih rezultata i ukupnog rada tokom školovanja predložilo je da se za Dan opštine uruče priznanja deci. Predlog je upućen članovima Školskog odbora. Odluku o priznanjima donosi deo opštinskog školskog odbora u kojem je jedan član funkcioner u opštini, koji nije stanovnik Crne Trave, već Vlasotinca, a koji je prilikom useljenja u stanove imao nešto lično protiv mene.

Prilikom davanja priznanja odbačeno je moje dete, a predložena su dvojica učenika iz isturenih odeljenja Reke i Gratška. Za mene ta pohvala ne znači mnogo, ali dečja psiha je ranjiva kad oseti nepravdu. Zamislite dete koje je prošlo sve strahote rata, gubitak oca, koje živi s majkom obolelom od teške bolesti i pritom oseti nepravdu po sistemu "ja tebi, ti meni".

Mi, izbeglice, svedeni smo na obične stvari koje pojedini upotrebljavaju kada im je potrebno. Uprkos svemu ja sam stanovnik Crne Trave, a moja deca su Crnotravci i biće pošteni i vredni građani ovog društva.

Mara Milković, Crna Trava

Kuda nestadoše sva srpska raspeća, kao da sam prespavao bunilo pakla, božur ne cveta više mojim venama! Zar toliko može da bude pomračenja, kada sve svoje bogove zaboravismo, pa ni sunce, ni mladost ni ljubav da se zaigra više! A pevah o suzi, suncu i mesecu, gde suri kišni mutni oblaci potopiše bistre izvore Gračanice, zagoreše Pećku patrijaršiju, sva moja slova, pesme i frule na daće.

Sa Sitnice bistru vodu tražim, kada je svuda izgubljeno božanstvo, gde ni ugarak više ne zagori-kuda to horde rasrbljene pevuše, kada su tupi zubi krezuboj polomljeni! Ja sebe kao žrtvenog goluba prinosim, da prolistaju gore, poteknu potoci, da nelistale šume jednom suzom prolistaju! Da dojka Bogorodice, mlekom našu nesreću zalije!

Da prolistaju cvetna polja, zarumene se novorođena deca, kao cvetni božuri Kosova, što rađanjem rađanju daje: jedro bucasto derište zaplakano, da se u majčinom skutu sakrije! Da grmljavine i munje Svevišnjeg, operu sve suze i daće! Vreme je traženja, a ne plača, zašto me budite kasno kada zora tako rano sviće! Zar ni u snu ne bih video pokidane srpske božure... I dokle, bre takvo pevanje!

Radoman Mlađenović, Niš

Ne tako davno ministar Slobodan Lalović je dao izjavu na TV da, ako nastave da daju ovako izdašne penzije - država će da bankrotira!!! Nije sledila nikakva reakcija sa zvaničnog mesta. Isti gospodin Lalović na TV-u ekranu daje izjavu da su poslednjih godina u porastu ne samo plate već i penzije u Srbiji.

U štampi pak tvrdi da nema vanrednog usklađivanja penzija: "Neko je namerno ili slučajno doveo penzionere u zabludu, odnosno, zloupotrebio ih. Oni najbolje znaju ko ih je usmeravao u tom pravcu". Kako shvatiti takav odnos potcenjivanja?

U velikim zemljama ministar daje ostavku ako dođe do neke nepogode, ministar saobraćaja piše ostavku što je srušen jedan vijadukt na železnici. Kod nas mogu da govore šta hoće, a penzioneri su nemoćni da bilo šta učine.

Aleksandar Brađan, Beograd

Afera "Indeks" završiće se, po našem "lepom" srpskom običaju, na poznat način: "Pojeo vuk magarca". Šta je sa tolikim aferama: "Kolesar-Janjušević i torba sa 100.000 evra, Klinički centar i dr Bojić, da ne nabrajam više. Zar nije lopov čak i taj doktor koji uzima od "mog" penzionog fonda, jadnog i odavno očerupanog, proglašavajući zdravog i radno sposobnog čoveka za tobož invalidsku penziju.

A tek neki tamo profesori i to prava (naravno - i drugi!), koji pljačkaju direktno nas koji smo godinama trljali klupu da steknemo diplome.

Profesor na pravnom fakultetu ili bilo kojem, nikada nije imao zvanično veću platu od podministra prosvete, a ako poseduje vile po Beogradu, Sokobanji, na Jadranu, vozi džipove, mercedese, ili BMV, sigurno to nije stekao od plate, pa čak ni tezgareći - što je i najveći razlog da nam svega 15 odsto studenata na vreme polaže svoje ispite - na raznoraznim fakultetskim "odeljenjima" i "grupama" od Republike Srpske pa čak do Lugana, ili "ja tebi - ti meni" unutar univerzitetskog sistema, nažalost, još uvek mutne - Srbije na istoku.

Srbija neće nikada biti Evropa sve dok energično ne saseče, i to u korenu, nemoral ljudi na vlasti.

Dr Miodrag D. Ignjatović, Beograd