Džejmsu Adamu Rou, dvadesetpetogodišnjaku iz Virdžinije, nije padalo ni na kraj pameti da mu ideju o dočeku 2006. godine sa devojkom Suzanom u Parizu poremeti nešto tako "bizarno" kao što je - viza.

- Znali smo kako je teško dobiti vizu, pa smo rekli Suzani: "Što ne odete negde drugde? U Egipat, na primer, ili na neku drugu destinaciju?" Ali Adam nije hteo ni da čuje za promenu plana - priča Dobrica, otac Suzane, do prekjuče Prlinčević, sada već Rou.
Tek kada je Suzana roditeljima poslala poruku da se verila na visini od 320,75 metara, na vrhu Ajfelovog tornja, svima je postalo jasno zbog čega je mladić bio toliko tvrdoglav.

- On je gledao neki film i scena veridbe u Parizu, na kuli, dopala mu se i hteo je sve to da realizuje u stvarnom životu - prepričava Dobrica, ono što je naknadno saznao od inostranog zeta, kada je Adam došao u Srbiju i kao što se to u pričama dešava, zatražio Suzaninu ruku od glave porodice Prlinčević.

Suzana i Adam, kako govori mladoženja, upoznali su se u beogradskom klubu "Stefan Braun", pre tri godine kada je kao marinac stigao u srpsku prestonicu.

- Tada sam bio tek dva dana i tri večeri u vašem gradu. Izašao sam uveče i video Suzanu. Bila je prelepa! Prišao sam joj i odmah osetio da je to ljubav od prvog trenutka - priseća se Adam.
Suzanu, ozbiljnu i realnu devojku, ipak, nije bilo tako lako odmah uveriti da prinčevi još postoje.
- Kad je Suzana upoznala Adama, ispričala mi je kako je neki mladi, simpatični Amerikanac pozvao da izađu. Dopao joj se i ja sam rekla: "Pa ti studiraš engleski, izađi makar da vežbaš jezik" - kaže Suzanina mama.

Ubrzo se ispostavilo da je mladi Rou osvojio srce ne samo Suzane, nego i cele porodice Prlinčević.
Ista stvar, kako priča Đina Rou, mladoženjina majka, desila se kada je Suzana posetila Adamovu porodicu u Metjuzu, gradu u Virdžiniji, gde su verenike, kako američki običaj nalaže, fotografisali za lokalne novine "Gazette Journal".

Od sudbonosne večeri u beogradskom noćnom klubu, prošlo je nešto više od tri godine. Protekle sedmice Adam, sa majkom Đinom, tetkom Šeron i kumom Nensi stiže u Srbiju i u nedelju pred matičarem opštine Zemun i prevodiocem u restoran-splavu "Ada", na Dunavu, izgovara: "Aj du".
Prethodno je mlada rekla "da" i - kako srpski običaj nalaže - zgazila mladoženju.

- Kumin mladić me je obavestio da će se to desiti, pa se nisam mnogo iznenadio - kaže Adam, koji je u Beogradu živeo neko vreme i nije mu bilo teško da se prilagodi svemu što je na ovom delu hemisfere drugačije nego u rodnoj Americi, gde će se posle bračnog putovanja na Malti, vratiti kao oženjen čovek.
Suzana će se suprugu, budućem diplomati, pridružiti u Vašingtonu, tek u septembru. Do tada još neko vreme će komunicirati putem Interneta i "viđati" se preko veb kamere.

Kako kažu nj, ni njima ne bi bio problem da provedu ovde neko vreme, jer mnogo toga im se dopalo, ljudi po najviše.
- Prevedi: da im želim sreću, zdravlje, dug život, puno lepe dece, a unuke da ne mogu ni da prebroje - diktiraju Suzanini tetka i teča.
- Eto vidiš, na to mislim kad kažem da su ovde svi tako divni, tako topli i tako srdačni. Sin me je telefonom obavestio da je u Beogradu upoznao devojku sa kojom želi da provede ostatak života. Kada nas je Suzana posetila u Metjuzu, shvatila sam zbog čega ga je ta devojka toliko očarala. Konačno, upoznali smo i njenu porodicu i ja sam presrećna zbog ovog braka - priča Đina, koju su ubrzo svatovi upleli u kolo, za koje se dan ranije pripremala u kući Prlinčevića.
Đina je već znala dosta o običajima domaćina, jer njeni prijatelji u Virdžiniji imaju rođake u Srbiji. Nensi i Šeron kažu da im je interesovanje za Srbiju poraslo tek sada kada su imale priliku da provedu u njoj nedelju dana, posete kraljevski kompleks na Dedinju, obiđu Oplenac, izlaze na splavove (kojih u Americi nema), idu u šoping i degustiraju srpsku kuhinju.

- Najviše nam se sviđa jelo - pričaju Amerikanke, dok pokušavaju da se sete izraza "sarma", pokazuju rukama kako bi "ono" moglo da izgleda: " A tek jagode i sve sveže voće koje smo probale, e to je stvarno nešto posebno. Sveže voće, mmmmm...".
Nismo još dugo želeli da ih zagovaramo. Trebalo je ispratiti, prvi valcer, hvatanje bidermajera, koji je završio u rukama mladine kume i, naravno, neizbežno srpsko kolo, s mama Đinom.

Ivana Vranešević Foto: Marko Rupena