Još su stari Rimljani govorili da niko nema pravo da ne zna ono što se javno događa. Kod nas i svuda u svetu dešavaju se razne stvari koje treba da izađu na svetlost dana, odnosno sakupiti i opisati. Taj značajan posao obavljaju novinari, o čemu kasnije čitamo, slušamo, gledamo. I tako mnoge stvari saznamo iz medija: čitamo štampu, slušamo radio, gledamo televiziju. Nekad uživamo, nekad ne, zavisno od događanja, ali posao novinara je složen i odgovoran. Novinarstvo je oduvek bila profesija sa rizikom. "Temelji novinarstva" su zanat i etika. Takođe, istina kao glavna vrlina. No, i pored toga, svedoci smo sve češćih napada na novinare, na istinu koja nekome ne odgovara. Zato apsolutne slobode medija nema. Iako e medijima pripisuje velika moć, nekad "sedme sile", neki smatraju da je ona na trećem mestu. Međutim, to nije tako, nego da tom moći upravljaju - ekonomska i politička moć.

Povodom Svetskog dana slobode medija, koji je obeležen 3. maja, moramo se podsetiti stradanja naših novinara, na žalost pod još nerasvetljenim okolnostima. Novinari, su još uvek na udaru zločinaca. Crna serija počela je ubistvom Slavka Đuruvije, na Vaskrs, 11. aprila 1999. godine. Ni posle osam godina ubistvo nije dobilo sudski epilog. Vlasnik listova Dnevni telegraf i Evropljanin likvidiran je u Svetosavskoj ulici u Beogradu, usred rata, pred ulazom zgrade u kojoj je stanovao. Godinu dana ranije on je ušao u oštar sukob sa tadašnjim režimom.

Kada je došlo do promena u Srbiji, očekivalo se da će ubistva novinara ostati stvar prošlosti. Međutim, 11. juna 2001. godine ubijen je dopisnik Večernjih novosti iz Jagodine Milan Pantić. Nepoznati ubica sačekao ga je u ulazu zgrade u kojoj je stanovao i s leđa više puta udario tupim predmetom u predelu potiljka. Svirepo i brutalno, bez mogućnosti na bilo kakvu odbranu. Gvozdena šipka (ustaško-jasenovački stil i metod). Stravično i jezivo. Usmrćen je javni i kulturni radnik, porodičan čovek i kvalitetan novinar. Milan Pantić, kao što je Slavko Đuruvija bio. Setimo se nerazjašnjenog ubistva Dade Vujasinović, novinara Duge, te Duška Jovanovića, urednika crnogorskog dnevnika Dan.

Nasilni obračuni sa novinarima postali su uobičajna praksa, a ljudski život najjeftinija roba. Naredbodavci daju ubicama "nalog" da samo "zaplaši" žrtvu, ali profesionalni ubica čini užasnu "grešku" i zverski likvidira čoveka. Dalji komentar nije potreban.

U Srbiji je registrovan najveći broj napada na novinare od početka 2007. godine. U saopštenju UNS-a navodi se (za ova četiri meseca) 20 napada, pritisaka i pretnji novinarima. Samo u aprilu osam napada na novinare, počev od bombaškog napada na novinara Vremena Dejana Anastastijevića i njegov porodični dom. Takođe, fizički napad vehabija na Zorana Šaponjića iz Glasa javnosti pred najmanje 100 svedoka, ali je policija zatajila. Pretnje smrću novinaru Bete Dinku Gruhonjiću, fizički napad na snimatelja TV Leskovac Milorada Jovića i druga. I na kraju, Srbija bi kao država morala da nešto učini, i da napad na novinare kvalifikuje kao napad na službeno lice. Kad istina strada i država propada.

Slavoljub Ž. Todorović, Mladenovac

Odgovor hrvatskog Ministarstva inostranih poslova na protestnu nogu Srbije je u najmanju ruku smešan. Priči o nekakvom slobodnom informisanju, kada je u pitanju nekorektno ponašanje hrvatske države povodom presude Haškog tribunala u korist Srbije, prosto nema mesta. Takve stvari su prerasle domen informisanja i polako prelaze u konflikt. Jer, tvrdnja da je Srbija počinila genocid u BiH, uprkos suprotnoj presudi nadležnog suda, jeste flagrantno kršenje kodeksa ophođenja i saradnje među državama.

Umesnije i svrsishodnije bi bilo da se zvanični Zagreb pozabavi najnovijim dokazima o očiglednim genocidnim namerama rukovodstva HDZ-a na čelu sa pokojnim predsednikom Franjom Tuđmanom i nepobitnim činjenicama o egzodusu srpskog stanovništva u minulom ratu. Ako je, navodno Srbija počinila genocid u Bosni i Hercegovini, onda se nameće logično analogno pitanje: A kako se zovu "akcije" Bljesak i Oluja? Da to nisu možda "humanitarne akcije" ili "ponos domovinskog rata"?
Umesto što se zvaničnici iz hrvatskog vrha bave klasičnim insinuacijama, efikasnije bi (a posebno ljudskije) bilo da pogledaju "malo preko plota" i suoče se sa surovom istinom o enormno malom procentu povratnika Srba i ostalih na svoja vekovna ognjišta. Prognani i raseljeni treba da su njihova osnovna briga. Da im se omogući da se konačno počnu vraćati kućama i da uživaju sva ljudska prava i žive onako kako dolikuje čoveku u 21. veku. O sve češćim napadima na sportiste iz Srbije i drugim incidentima suvišno je i govoriti.

Pomirenje među narodima i poverenje grade se tako što se suočimo sa sopstvenim zabludama i pogubnim greškama iz prošlosti, a ne upornim zatvaranjem u "tunelske vizije nacionalnog naboja". To je jedini put da jednog dana mnogo toga bude drugačije, vredno poštovanja i tolerancije. U protivnom, stalno ćemo se vrteti u začaranom krugu. Hegel je davno poručio: "Istina je najbolje sredstvo da se odbranimo od samih sebe"! n Đorđe Điknić, Beograd

Svedoci smo da se već duže vreme, a naročito danas zbog aktuelne političke situacije kod nas, razni političari, državnici, publicisti i novinari, kao javne ličnosti, često oglašavaju u elektronskim i štampanim medijima - ne birajući izraze kada su u pitanju južna srpska pokrajina Kosovo i Metohija i Raška oblast.
Kada se govori i piše o bilo kojoj teritorijalnoj jedinici naše zemlje, a posebno o južnoj srpskoj pokrajini Kosovu i Metohiji, kao i o Raškoj oblasti, onda se mora, zbog istorijske istine i osetljivosti tretiranih tema, govoriti ili pisati potpuno tačno i precizno, kako se ne bi zloupotrebile olako izgovorene ili napisane reči.

Povod za ovo moje pismo je tekst vašeg čitaoca g. Bogdana Pažurića iz Beograda koji ste objavili u trobroju vašeg lista pod naslovom: Zbrke sa nazivom Kosmet, Sandžak i Raška oblast, a koji konkretno govori o pogrešnom izražavanju o Kosmetu i Raškoj oblasti. U tom tekstu se navodi primer dr Koštunice koji kao predsednik vlade ove zemlje na sednici SB UN više puta kaže Kosovo umesto Kosmet. Neobjašnjivo je i nedopustivo da prvi čovek izvršne vlasti time amputira Metohiju od celine pokrajine. I ne samo on. Tu je i istom trobroju vašeg lista i književnik i publicista Brana Crnčević, koji u svojoj kolumni pod nazivom Srpska posla sedam puta upotrebi reč Kosovo i sedam puta g. Brana otcepi Metohiju od celine srpske pokrajine i njene države Srbije. I ne samo g. Crnčević, već i mnogi drugi javni poslenici izgovaraju pogrešne reči umesto Kosmeta - Kosovo i menjaju naziv stare srpske Raške oblasti u Sandžak, zašta ih niko nije ne samo kaznio, već ih nije ni upozorio da to više ne čine i da sa rečima ne cepaju našu državu Srbiju.

E, pa - gospodo, što je mnogo, mnogo je!
I na kraju ovog pisma još jedan primer: na uglu ulica Vladetine i Kraljice Marije (ranije 27. marta), postoji ugostiteljski objekat sa istaknutim velikim slovima: Kosovski ćevap, umesto Kosmetski ćevapčići.

Znači amputacija Metohije upražnjava se svuda oko nas, pa i u maloj privredi opštine Palilula, na čijoj se teritoriji nalazi pomenuti ugostiteljski objekat. U vezi s tim sam upozorio poslovođu te radnje, ali je očito je on u ovoj situaciji nemoćan, pošto važi deviza "veži konja gde ti gazda kaže".

Iz napred izloženog može se zaključiti da postoji neverovatna tolerantnost Vlade Republike Srbije, predsednika države Srbije, okružnih javnih tužilaštva i tužioca u njima u odnosu na javno i svakodnevno oglašavanje separatističkih poruka kroz izražavanje o Kosovu i Metohiji i promeni naziva Raške u Sandžak, što je zbog nečinjenja duplo krivično delo.

Branko Marinković, Beograd

Pre neki dan, naišao sam na jednu zabelešku po kojoj mnoga mesta u Srbiji pa i dalje nose imena po nekoj ličnosti, voćki, događaju i slično. Nabrajaju se mesta koja su dobila imena po voćkama, kao Jabuka kod Prijepolja po zasadima jabuka, Šljivovica na više mesta po šljivama, Kruščić, mesto u Bačkoj kod Kule po kruškama, da ne nabrajam dalje.

Kada sam naišao na podatak da je mesto Kruščić u Bačkoj dobilo ime po velikim zasadima i dobrim kruškama, smatrao sam da se moram oglasiti, jer ova informacija nije tačna. To mesto na pruzi Vrbas - Bogojevo u opštini Kula do dolaska kolonista zvalo se Veprovača. Kao i sva sela na tom prostoru, bila su bogata, jer su vredni seljaci više nacionalnosti uredno obrađivali svoja imanja, a pored toga bili su i bogati sa raznovrsnom stokom, posebno svinjama, po čemu je, pretpostavljam, i dobilo ime Veprovača. Dolaskom kolonista, većinom iz Kolašina u Crnoj Gori, ondašnja vlast koju su sačinjavali kolonisti, zatim Srbi i Mađari starosedeoci ovog mesta - odlučiše, da se selu da ime Kruščić, po prezimenu velikog junaka i narodnog heroja Vukmana Kruščića, kojega su četnici Pavla Đurišića, 20. januara 1942. godine, na prevaru ubili sa svoja 33 saborca na mestu Bare Kraljske kod Mateševa. Od ove pogibije prošlo je 65 godina.

Milivoje M. Grandić, Beograd

Pretprazničkih dana šetao sam ulicama Užica pored mesara i nigde nisam primetio obešeno jagnje ili prase.

U pretprazničkom broju Glasa pročitao sam tekst o delovanju Samostalnog sindikata, ali nisam mogao da pročitam da ne deluje iskreno, već da su u čvrstoj sprezi sa onima koje obično kritikuju.

Kada bi Samostalni sindikat delovao u pravom smeru, ne bi radnike gurao u štrajkove, već bi kao institucija primorao vladu da promeni Ustav i da se nagrađuju proizvodni rad i inovatorstvo. Potrebni su potpuna zaposlenost, pristojna nagrada za rad i sva prava iz radnog odnosa, pravo na zdravstveno lečenje radnika i njihovih porodica, blago oporezivanje prihoda i oslobađanje poreza svih rashoda, pojeftinjenje hrane. Time bi bili stimulisani proizvođači hrane da više i kvalitetnije proizvode. Izgleda da to Samostalnom sindikatu nije cilj. Kada bi Ustavom bila obuhvaćena sva prava stanovništva Srbije, sindikat bi izgubio snagu. Kada bi Srbi ostvarili neka prava zbog kojih štrajkuju Francuzi ili Nemci, bili bi prezadovoljni.

Radisav Stanić, Užice