Još po jednu, pa nek ide život nizbrdo. Nije baš na Dunavu, al' je u Dunavskoj ulici. Mada, sve i da je usred okeana, potonuti ne bi mogao. Izležava se, ćuti, osluškuje ljude i beleži vreme što mu preko glave huči. Zimi se malo primiri, ušuška se iza crvenih ćepenaka, diše na škrge i zamišljeno pevuši nad kariranim stolovima, a već prvog dana proleća širom vrata otvara i, ispuštajući guste oblake duvanskog dima, uvlači u sebe svaki zrak sunca, svako živo čeljade što mu kroz prozor pogleda. Ko ne uđe, duše kanda nema.

		JOŠ PO JEDNU, PA NEK IDE ŽIVOT Petkom i subotom "pitomi" se sabiju u gomilu, a sve stolove pozauzimaju i posastavljaju razgoropađeni "mladunci", doduše oni miroljubivi. Da popiju nešto ko ljudi, a onda da idu negde da tresu glavama. Posle bučnog vikenda, nedeljom pre podne, kafanu za sebe i "svoje najbliže" rezerviše čika Pera. Tek usput, ponese sa sobom i dve-tri kile čvaraka, nešto kobasica i pršute, da s ljudima malo zamezi i popriča po koju. U ponedeljak, kad se "Ribar" malo oporavi i zadimljenu dušu izvida, 'ajd Jovo nanovo. Uvek isto, a uvek drugačije. Svi zabace, i čekaju. Riba trza, al' ko za to mari. Nismo valjda došli nešto da radimo. Nego, čika Pero, daj još po jednu, pa nek ide život nizbrdo.

Elem, to je "Ribar", jedna od najstarijih kafana u gradu, neki vele i najstarija. No koga je još i za to briga, kao da kafane mogu ostariti.

U knjizi "Građa za proučavanje spomenika kulture Vojvodine", objavljenoj 1971, zabeležena je i zgrada u Dunavskoj 21, u čijem je podnožju i "Ribar" usidren. "Osnovni građevinski elementi iniciraju njeno podizanje u DžVIII veku. U buni je oštećena i posle dve-tri godine obnovljena. Od 1863. godine u njoj je živeo profesor, novinar i književnik Aleksandar Sandić, kulturni, privredni i javni radnik. Još je poznatija i po svojoj kafani iz druge polovine DžIDž veka pod nazivom "Crni Jarac", u kojoj su se okupljali boemi i književnici..."
"Crni Jarac", vele oni koji ga se sećaju, oštrio je tu svoje rogove do kraja Drugog svetskog rata, kada je proteran, a na njegovo mesto ugurano skladište prehrambenih proizvoda "29. novembar". Posle nekoliko godina mučne tišine, kafanska duša se opet probudila i iznedrila "Ribara", ovakvog kakav je i danas. S kraja minulog veka, do kada je "Ribar" pripadao HTUP "Putnik", kafana najzad dolazi u prave ruke, kod "onomad" penzionisane tetka Duške i nadaleko poznatog čika Pere koji, zajedno sa sinom Miletom i nezaobilaznom konobaricom Stanom, već godinama zabacuje svoje mreže po popločanom srcu Novog Sada. I po nepopločanim srcima Novosađana.

Istina je da se više Dunavskom ne širi onaj miris vruće rakije, što se, vele, negda širio, i da niko više ne naručuje "litru i sodu", ali još kafana živi, malo kako mora, više kako hoće, ali živi življe od svih izanđalih "mekdonaldsa", od svih, klubova i noćnih barova. Samo treba pažljivo oslušnuti.

Iza crvenih vrata, po nepisanom rasporedu preciznijem od školskog, u dve "rastegljive" smene, funkcioniše svet koga ništa pod kapom nebeskom uzdrmati ne može.

Odmah s vrata, tu za limenim šankom, profesor Sale sa raspoloženim Gocetom kroti 'ladnog "rogonju", povremeno zbunjujući Mileta pošalicama na čika Perin račun. Voja Soldatović upravo je svratio da, posle premijere, razmekša nervozu mehurićima špricera, a i Mlađa pomorac, posle godina provedenih u ratnoj floti, što na moru, što na Dunavu, sad se ukotvio u mirnim ribarskim vodama. Za susednim stolom Branko i Mile se takmiče u ubacivanju pivskih čepova u plastičnu kantu. Sreća pa ne bacaju nešto teže, srče bi do pupka bilo. Tu je i doktor LJuba, a čika Uroš, advokat, gladi penu na brkovima i prati "kviz" koji organizuje Mićko, poznavalac svetske geografije i ostalih beskorisnih stvari. Nešto dalje sedi Zemara, "branitelj Knina na poslednjoj liniji odbrane", uz deseti vinjak i deci vode koju još nije ni do pola otpio. Uskoro će mu se pridružiti i Aleksa, pa će neko vreme razgovarati, dok ovaj potonji ne obrne pet tura i ne počne da postavlja nesuvisla pitanja. Katkad za istim stolom, a katkad tamo u ćošku, sam, razvlači se neki polupani polupesnik, čas se "nameštajući" uz nameštaj iz bokala, čas tražeći zasluženog "pežoa" pod "lavljim" kapama. Ako se još zatekne i Braniša s harmonikom, odoše kola niz ledinu.

D. D. (Sina)