"Za mene je, od kako znam za sebe, na prvom mestu bio Bog, pa onda moj otac Mario del Monako, koji je uvek govorio da na sceni želi da umre. Ja želim to isto da umrem na sceni", kaže za Glas javnosti Klaudio del Monako, jedan od najznamenitijih poslenika operske umetnosti u svetu. Ovaj veliki umetnik, gotovo do asketizma posvećen operi, načinio je još jedan krupan, u neku ruku istorijski, revolucionarni korak na planu opere, zajedno sa svojom saradnicom Danijelom D' Arminio, operskom pevačicom i pedagogom iz Nemačke otvorio je Internacionalnu muzičku školu, koja nosi ime njegovog oca Marija del Monaka.

Jedan ste od retkih operskih reditelja, koji je imao toliko hrabrosti da u operu unese brojne inovacije. Otkud tolika hrabrost i motivacija da opersku umetnost približite savremenoj, novoj publici?

- Opera mora da bude realna zbog mladih ljudi, zbog promena generacija... Ako se ne promeni ništa, mladi ljudi odlaze u neka druga pozorišta jer im je potrebno da vide nešto realno. Radimo za novu generaciju, koja treba da razume operu. Opera je svakako italijanska tradicija uz poštovanje Francuza i Nemaca, ruske muzike koja je fenomenalna. Ideja je da idemo dalje i na jednu realnu koncepciju. Insistiram na tome jer volim da vidim mlade ljude u pozorištu, uz svo poštovanje starijih ljudi, ali moramo da pomognemo mladima da operu

razumeju jer opera je kultura. Kultura je sve, kultura je svet.
U Srbiji ste uradili dosta toga. Kako bi izgledala neka vaša rekapitulacija kada je reč o srpskoj operi?

- Veoma sam srećan što sam u Srbiji uspeo da održim dvanaest humanitarnih koncerata za decu. Naročito sam ponosan na koncert od 17. januara 2001. godine, koji je održan u Centru "Sava" s velikanima italijanske opere Frankom Bonisolijem, Landom Bandolinijem, Vinčencom De Anđelijem i Beogradskom filharmonijom. To je bilo posle četiri godine pauze mog rada u Srbiji. Kad sam se vratio na scenu ja sam plakao jer je publika bila na nogama. RTS je sve to prenosio. Posle sam organizovao gostovanje Beogradske filharmonije u Padovi, u Teatru Verdi, gde smo zajedno nastupali. To je zapravo bio prvi kulturni most posle 5. oktobra na relaciji Srbija - Italija. Angažovao sam Beogradsku filharmoniju da radi operu "Nabuko" u Italiji. Činjenica je da je sve organizovano pod patronatom italijanskog predsednika. To je bilo po prvi put posle osamnaest godina da jedan italijanski predsednik bude patron srpske opere. To je bilo moje hvala Srbiji za sve što mi je dala do sada. Veliku sreću doživeo sam u Beogradu posle moje premijere "Toske" u Narodnom pozorištu, decembra 2005, kada sam po prvi put u istoriji opere režirao ovaj komad na jedan drugačiji način. Štampa mi je tada dala nadimak "Cunami iz Beograda". Uspeo sam da s minimalnim sredstvima dostignem maksimum. Za kostime, recimo, nismo imali budžet. Sišao sam u podrum i uzeo kostime iz nekoliko predstava približnog vremena i tako sam odabrao kostime za svoju predstavu, koja je doživela veliki uspeh. O tome je pisala štampa, prenosila je i televizija. Na italijanskoj televiziji Levante, tim povodom imao sam jednočasovni nastup.

Nedavno ste načinili jedan grandiozan korak, osnovali ste Internacionalnu muzičku školu...
Ja sada imam u planu da "izvozim" Beogradsku operu. Direktor sam Internacionalne muzičke škole, a uz mene je Danijela D' Arminio, operski pevač i vrstan pedagog i dirigent. Škola se zove "Mario del Monako" i otvorena je uz pomoć istoimenog fonda "Mario del Monako" iz Rima. Uz to, škola za patronat ima i italijanskog predsednika, srpskog ministra kulture, italijanskog ministra kulture i, takođe, ministra kulture Austrije. Tu je žiri koji ima zadatak da odabere najbolje studente, koji će kao nagradu dobiti mogućnost da pevaju u Italiji. Za studente iz Srbije obezbedićemo poseban popust zato što Srbiju doživljavam kao svoju zemlju.

		GALA KONCERTI U MINHENU I BEČU Već 31. oktobra s polaznicima škole planiramo u Minhenskoj filharmoniji jedan gala koncert in memoriam Mario del Monako, sa Karlom Boričelijem i Danijelom D' Arminio sopranom, Dijegom Bonerom iz Bečke opere, Karlom de Lučijom i drugim velikim umetnicima. Inače, 16. oktobra je dvadeset peta godišnjica njegove smrti. Posle toga, 13. januara 2008, planirali smo jedan veliki projekat "Mario del Monako" u Beču, gde će nastupiti veliki broj vrsnih solo pevača, a ja ću režirati taj spektakl.

Kako vidite srpsku opersku scenu danas?
- Problem su honorari. Zato moja poruka koju ovom prilikom upućujem Ministarstvu kulture nije politička već je čisto umetnička i glasi: Mora da se pomogne srpska opera. Kako u Beogradu, tako i u Novom Sadu.

Rekli ste da vas je u Srbiju dovela ljubav. Tu vam je i sin. Kako izgleda vaš život ovde?
- Vrlo sam ponosan na vreme kada sam u Beogradu radio kao direktor Beogradske opere. U vreme potpunog embarga pozvali su me da pomognem beogradskoj operi i došao sam iz Rima u Beograd. Održao sam mnogo humanitarnih koncerata. Još nisam kupio "rols-rojs" za te pare. Novac nije najvažniji. Bilo mi je važno da u Srbiju dovedem zvezde pevačke scene. Najveća nagrada za sve je to što me ljudi ovde prepoznaju, susreću na ulici, na pijaci na Banovom brdu i kažu:"Vi ste naši!". To je za mene dosta. Ja sam Srbin, pravoslavac, jednako kao što sam Italijan. To je moj temperament Srbin i Italijan. Italijanska televizija me je svojevremeno pitala dokle ću da živim u Srbiji. Rekao sam:"Dok me vole"! Živim kao pravi Srbin. Kako se popularno kaže - integrisao sam se. Ovo je moja kuća. Isto mi je kao u Italiji. Na primer, dok radimo predstavu, pripremamo premijeru, svi smo nervozni, ljuti, u konfliktu. To je tipično italijanski problem, ali i srpski. Kad se sve završi i splasne idemo na kafu. I Italijani i Srbi vole dobru hranu, dobra kola, dobro vino, garderobu. Živim zbog ljudi koji me vole, zbog prijatelja. Čovek treba da živi onde gde ga vole.

Vaš sin, koji je pre par dana proslavio četrnaesti rođendan pohađa muzičku školu i očigledno nosi talenat kako majke, Dragane Jugović del Monako, tako i svog oca, i legendarnog dede. Da li utičete na njega, na njegov izbor? Hoće li on krenuti vašim stopama?
- Moj sin sada svira klavir, ide u muzičku, kao i redovnu školu. Dobro peva za sada, ali, videćemo. Po uzoru na svoga oca i svoga dedu, čeka ga svakako gvozdena disciplina u školovanju koje mu predstoji, naravno, ako sam bude želeo da nastavi tradiciju - da peva. Neće biti privilegovan zato što je moj sin. Čeka ga mnogo rada...

Da li ste imali uzor?
- Živeo u jednoj umetničkoj porodici. Moj otac i moja majka su pevali. Moj ideal je disciplina da se radi najbolje što se može, kako ja kažem u "A" kategoriji ili - nikako. Zato sam ja dao ostavku i počeo da se bavim rediteljskim poslom. Moja škola je bila prvo u Nemačkoj. Prvi profesor pevanja bio mi je otac, a za režiju brat. Pre nego što je došao u Milansku skalu, otac je radio u malim pozorištima. Škola nije samo virtuelna. Sve je škola. Svaki dan smo u njoj. Ja bih voleo, ako mi Bog to da i da umrem u pozorištu. Za sada je pozorište moj život.

Koji biste savet dali mladim umetnicima?
- Mlada generacija želi da sve ide brzo. Oni žele da rade za novac i za uspeh, a to ne može. Opera je po meni najteža profesija na svetu. I mora sve da ide postupno, korak po korak da se sazreva. Moj savet mladim generacijama je polako, samo polako.

Šta smatrate najvećim profesionalnim uspehom?
To što sam bio direktor Beogradske opere kao jedini stranac u istoriji srpske opere! U Beogradu me tretiraju kao Srbina, brata, kao sina, zato ja ovde dajem sve od sebe, sve!

Ima li Klaudio del Monako neostvarenu želju?
Da mi Bog pomogne, pa mi daruje jednu lepu ženu, opersku pevačicu, koja je odlična kuvarica, koja voli porodicu i koja me puno voli kao prava Sicilijanka. I ako može, da bude crvenokosa.

Mila Milosavljević