Novinari gotovo svakodnevno trpe različite pritiske, udarce. Željko Bodrožić se, kako sam kaže, zbog tekstova koje je objavio više povlači po sudovima nego što uspeva da se bavi novinarskim poslom. Dinka Gruhonjića, novinara Bete, su zbog pisanja uzeli na zub neki "veliki zaštitnici Srbije". Miloša Vasića, novinara nedeljnika Vreme, zbog njegovih stavova umalo su linčovali, i to uz saglasnost jednog medija. Posle brutalnog napada na našeg kolegu Zorana Šaponjića, neki beogradski mediji su javili da je reč o "manjem incidentu", pošto je neko "hteo da mu oduzme fotoaparat". Vest, koja je odjeknula, kao i bombe koje je neko postavio na prozor porodice novinara Dejana Anastasijevića iz nedeljnika Vreme, ne bi li ga ućutkao, sve nas je podsetila na devedesete godine. Napada i šikaniranja je bilo još, ali, osim u slučaju Anastasijevića, za sve druge država je ostala nema.

Nije isto, samo mnogo liči
Većina novinara se slaže da je matrica ponašanja države i pojedinaca prema predstavnicima medija preuzeta iz devedesetih godina, kada je sedma sila bila podeljena na izdajničke i patriotske.
Prema rečima Filipa Švarma, urednika nedeljnika Vreme i autora dokumentarnog filma "Jedinica", kada bi se primenjivao zakon, novinari bi bili bolje zaštićeni.

- Živimo u društvu koje je istraumirano, a postoje ozbiljne interesne grupe koje to koriste da bi ostvarili svoj benefit. Otvoreno, jasno i objektivno pisanje o tim grupama ugrožava njihove interese i one se štite ne birajući sredstva. Takvo ponašanje je preuzeto iz devedesetih, ali se nadam da će oslabiti. Novinari sami ne mogu da se odbrane, ali zato postoje zakoni i institucije koje treba da ih sprovode i na taj način zaštite naše kolege - ističe Švarm.
Otvoreno ignorantski stav državnih organa i političara prema medijima može se uočiti i u godišnjem izveštaju poverenika za informacije Rodoljuba Šabića. Protekle godine zahtevi novinara na koje je vlada odgovorila mogu da se prebroje na prste jedne ruke i to se nastavlja.

		ZASLUŽUJEMO BOLJE OD UNS I NUNS Nino Brajović, predsednik UNS-a, kaže da je položaj novinara u društvu iz dana u dan sve teži, ali da je pritisak posle 5. oktobra, ipak, manji. - Umesto pritiska političara danas novinari trpe presiju tajkuna, odnosno centara moći. Država se pri tom ponaša pasivno i neće da primeni zakon - dodaje Brajović. On tvrdi da bi nevolje novinara bile manje kada bi bilo veće sloge među esnafskim udruženjima. - Novinari u Srbiji zaslužuju jedno jače i bolje udruženje, bolje nego što su UNS i NUNS - iskreno će Brajović.

- Ako gradimo demokratsko društvo, moramo biti svesni činjenice da su mediji posrednik javnosti, a da je javnost bitna komponenta svakog demokratskog društva. Postoji nekoliko kriterijuma, koji su u ovom kontekstu bitni, i koje vredi analizirati. Prvo, raste broj obraćanja novinara povereniku za informacije zbog toga što im nisu dostupni određeni podaci, što je pokazatelj da novinari imaju evidentne probleme. Druga bitna komponenta je odnos funkcionera prema medijima. Svedoci smo nekorektnog i nekulturnog ponašanja političara, o čemu govore i podaci udruženja, NUNS-a i UNS-a. Vlast je u demokratskom društvu dužna da novinarima obezbedi određeni stepen sigurnosti jer građani očekuju da mediji budu glas javnosti, da budu čuvari javnosti - objašnjava Šabić.

Više medija, a manje istine
Jasno je da je novinarstvo težak i rizičan posao. Stevan Nikšić, novinar nedeljnika NIN i direktor Centra za profesionalizaciju medija, kaže da se u novinarskom pozivu rizici podrazumevaju, ali da je to u Srbiji prevršilo svaku meru.
- Mi smo zemlja u kojoj novinari ginu češća nego negde u svetu. Bitno je i to što su mediji izgubili ugled i kredibilitet. LJudi više ne veruju novinama i to je tragično. Ranije je bio argument - ako nešto piše u novinama, onda se podrazumevalo da je to uglavnom tačno. Danas novine služe za brisanje prozora. Novinari upravo zbog stalnog pritiska, neće da rizikuju život. Neki to ne mogu da izdrže, pa postaju korumpirani ili se povlače, zatvaraju uši. Ali zbog toga na gubitku nisu novine, nego čitaoci. Sve je više medija, a sve je manje istine, činjenica, znanja i svesti - kaže Nikšić.

On smatra da je novinarska profesija postala "ženska" zbog malih plata.
- Živimo u društvu u kojem žene, po pravilu, nažalost rade manje plaćen posao. To je realnost. Muškarci dominiraju kao vlasnici novina, a možda i kao glavni urednici. Međutim, postoji i dodatna nevolja. Sticajem nekih okolnosti da bi neko počeo da se bavi novinarstvom on ne mora da ima formalno obrazovanje. Zahvaljujući tome u novinarstvu danas rade oni koji nisu završili nikave škole - rekao je Nikšić.
Očigledno je da Srbija nema jasno i precizno utvrđene zakone, koji bi definisali šta je javno, a šta tajno. Postoji dvadesetak zakona koji određuju šta je tajna, ali su oni zastareli i gotovo su neupotrebljivi. Jedan od smešnijih primera tajni je i zabrana fotografisanja zgrade pošte i elektrodistribucije. A kada je reč, recimo o koncesiji autoputa, "kapitalni ministar", poznat po vređanju novinara, kaže da on ne može da daje informacije o poslovanju jer je to tajna. Na ovom mestu nije zgoreg podsetiti da mediji obaveštavaju građane, odnosno poreske obveznike o tome gde odlazi njihov novac.

Nek' ministar šutne advokata
Osim spoljašnjih pritisaka političara, moćnih tajkuna za koje se ne zna koliko medija je u njihovom vlasništvu, iako bi to građani trebalo da znaju, problemi potiču i od samih novinara i njihovih esnafskih udruženja. Nikšić ističe da su jednim delom novinari krivi za loš položaj, zbog nedostatka solidarnosti, ali i da je kriva, naravno, i država.
- Voleo bih da vidim da neki ministar šutne advokata ili lekara. Siguran sam da bi taj ministar bio smenjen jer bi udruženje, recimo advokata, stalo iza svog kolege. Međutim, šutiranje novinara je prošlo gotovo neprimećeno. To je pokazatelj da je naša profesija dotakla dno. Postoje tu i debeli politički razlozi jer u našem društvu nisu završeni neki ratovi. Stoga, mislim da je slučaj Anastasijevića, u suštini obračun sa neistomišljenicima. Živimo u državi gde je prenet rat i sada on tinja - tvrdi Nikšić.
I dok se većina novinara bori za javnu reč i jasno i objektivno informisanje građana, ujedno trpe i velike pritiske svih onih koji ne žele da Srbija konačno ustane iz srednjovekovnog blata. Možda bi svi koji se bave novinarstvom trebalo da poslušaju savet ministra Kojadinovića, pa da se skuće na nekom čardaku, koji nije ni na nebu ni na zemlji, ali čini se da su taj objekat već zauzeli političari i tajkuni.

Milan Dudvarski