Čitam Glas, između ostalog i zbog toga što tu mogu da pročitam šta o pojedinim pojavama u društvu misle obični građani.

Videh u startu da Zukorlić optužuje našu državu što su, kako ih onomad opisivaše golobradi dečaci, pustili pse, bacali granate na srpsku policiju, otvarali vatru iz automata i ranili jednog policajca. Po njemu, to je opet nešto nalik na Srebrenicu.

Takođe me je razočarao primitivan način diplomatije gde se Cobel shvata lično, a ne činovnički. Događaji u Sandžaku govore da nas nije lagao. Mislim da su sukobi na Kosovu takođe počeli s manjim grupama koje su napadale našu policiju, da bi posle mesec-dva već bile formirane prve naoružane jedinice koje su kopale rovove i pravile barikade.

Prateći sada već zvaničnu politiku države čiji je činovnik Cobel, mogući su slični napadi na policiju u Vojvodini, dok smo mi koncentrisali pažnju na Sandžak. Prostom logikom običnog građana, čim je pomenuo istovremeno Vojvodinu i Sandžak, istakao je da će oba procesa teći paralelno i naši policajci bi trebalo da su na oprezu u obe regije. Zapad je shvatio da nema potrebe više za bilo kakvom skrivenom igrom, jer sila Boga ne moli, i kada im je pošlo za rukom da pokažu Iračanima da je demokratija vešanje državnika pred kamerom, šta je više nemoguće u bezumnom svetu.

Da li je zaista stalo nekom u Švedskoj, Kanadi, Belgiji što su se na prostoru bivše Jugoslavije dešavali brutalni krvavi ratovi? Iako smo geografski u Evropi, nijednog građanina Evrope nije zanimala niti doticala naša nesrećna sudbina. Zato se uopšte nisam iznenadio otvorenom izjavom Cobela, jer ionako niko u Evropi ne zna ni da postoji tamo neka Vojvodina ili Sandžak, a i da zna, svaki mladi Evropljanin će samo prokomentarisati - "ma divljaci" i to je sve.

Pošto ne postoji nikakva solidarnost, a kamoli prijateljstvo između Balkana i Evrope, verujem da neće čekati i gubiti vreme u ostvarenju svog nauma zvanog Beogradski pašaluk. Ono što je uočljivo jeste da ljudi potpuno gube emocije za naše političare. Zato nam sve zavisi od premijera za kog je jedna sedmina građana, jer je dobio 16 odsto glasova, a ministar inostranih poslova neko za koga je tri odsto građana. Iz mog ugla, sve je očigledno jasno kao dan.

Tadić i Koštunica mogu sutra da formiraju vladu, ali ne mogu biti odgovorni i krivi za Kosovo jer zaista nemaju moć nad tim. Ali ne mogu sutra, ako krene isto sa Sandžakom i Vojvodinom, opet da pobegnu u ilegalu i odatle da šalju poruke i jesmo i nismo vlada. Političari, urazumite se!

Dejan Rodićević, Beograd

Poslednji događaji u Novom Pazaru pokazali su da ekstremni islam ima jako uporište i na našim prostorima.

Na području Balkana živi oko osam miliona muslimana, što je trećina od ukupnog broja pripadnika ove religije koji žive u Evropi. Najveći broj pripada tolerantnom i miroljubivom ogranku Hanafi suni, ali se u poslednje vreme oseća uticaj vehabija, ili vahabista iz Saudijske Arabije. Oni nastoje da muslimanima nametnu svoje radikalne poglede i ideologiju.

Vehabije su se prvo pojavile u Bosni i Hercegovini, a njihovo delovanje prisutno je i na Kosovu i Metohiji, gde nastoje da homogenizuju nacionalne interese. Na lokalnim radio-stanicama, računajući na to da mali broj stranaca govori albanski jezik, izražavaju otvoreno nezadovoljstvo radom Unmika.
Centar za obuku vehabija nalazi se u Peći, a oni imaju i svoje kampove u selima u Kosovskom Pomoravlju.

Zanimljivo je da vehabije na Balkanu rade pod plaštom humanitarnih organizacija, među kojima Dobrotvorna islamska fondacija iz Saudijske Arabije otvara na Kosovu škole u kojoj deca uče Kuran. Ciljne grupe su siromašni slojevi, kao i članovi porodica poginulih pripadnika OVK, koje finansiraju, brinu o deci i ženama.

Zoran Stojiljković, Beograd

Akcija trenutne materijalne pomoći ne znači ništa. Kada bi Srbija počela bolje da koristi pogodnosti podneblja, razvijala turizam i proizvodila zdravu hranu, mnogi bi nam pozavideli.

Ali, postojeća vlada svojim zakonima grabi od siromaha putem PDV-a, a šanse za zaposlenje ljudi su sve manje.

Sprovedimo akciju potpune zaposlenosti svih nezaposlenih i tako pomozimo celoj Srbiji, a ne samo najsiromašnijima.

Kao prvo, na budućim izborima glasajmo za ljude koji će svojom politikom i delovanjem usmeriti sve građane Srbije ka proizvodnji i iskorišćavanju božjih darova. Nagrađivanjem proizvodnog rada i inovatorstva brzo bi smo postigli novu ekonomsku moć i približili se Holandiji, Švedskoj i drugim državama.

Radisav Stanić, Užice

Slušajući izjavu za medije premijera Srbije Vojislava Koštunice u NJujorku bio sam veoma iznenađen kada je, umesto ustavne definicije Kosovo i Metohija, on taj prostor više puta nazvao Kosovo.
U početku sam pomislio da je u pitanju lapsus, ali više puta ponovljena reč znači da nije slučajna greška. Zašto teritoriju naše države Srbije, Kosovo i Metohija, ili kako je neko skraćeno zove Kosmet, nazivati Kosovo? Kosovo i Metohija je jedna reč, a reći samo Kosovo, isto je kao "trup bez glave". To nije nimalo bezazlena greška, a još manje lapsus. A evo zašto!

Ustavom iz 1974. godine, kada je taj prostor označen kao Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, Šiptari su našli pokrovitelje u srpskoj vlasti i na svom jeziku su ozvaničili kao "Kosove". Izbegli su pun naziv jednostavno zbog toga što koren reči Metohija znači "metoh" - manastirski posed. A njima nije išlo u prilog da je taj deo "manastirska zemlja". Tada je počela i sve češća upotreba reči "Albanci" umesto pravog naziva Šiptari ("Šćiptare" - na albanskom jeziku, što prevedeno znači "ljudi koji govore istinu). Još 80-ih godina slušao sam objašnjenje Halita Trnavcija, tada je bio šef katedre za albanski jezik, kada je rekao da se taj deo populacije u pokrajini može nazvati Šiptari i da to ni po čemu nije pogrdan naziv.

Ako se kaže Kosovo, onda to nije 15 odsto teritorije države Srbije nego devet odsto, a 15 je autonomna oblast. Danas štampa, TV, radio, reč Metohija (ne)svesno "guraju pod tepih" i tako idu na ruku separatizmu najgore vrste. Na govornom području srpskog jezika nekad je bilo osam sandžaka a mi sada Ras - Rašku oblast tako nazivamo. Suviše je sličnih primera, a zbog zemlje Srbije i našeg naroda koji živi na tim prostorima u ljudskom zverinjaku, treba poštovanja radi govoriti pravi naziv, ili priznati da imamo kratko istorijsko pamćenje.

Bogdan Pažurica, Beograd

Posle završetka Nato bombardovanja 1999. godine, Kosovo i Metohiju napustile su, spasavajući goli život od šiptarskih terorista, desetine i desetine hiljada Srba, a i pripadnika drugih narodnosti. Od prvih dana njihovog proterivanja ili bekstva (sasvim je svejedno koja će se reč upotrebiti) neprestano slušamo da će se prognani i "raseljeni", kako se ovi nesrećni ljudi kod nas neosnovano a eufemistički nazivaju, vratiti na svoja ognjišta čim se za to stvore odgovarajući uslovi. Razume se, od tih uslova, nema i neće biti ništa još za ko zna koliko godina, ali je zanimljivo da se uvek govori isključivo o povratku Srba.

Niko ne pominje proterana lica koja nisu srpske nacionalnosti. Šta se sa njima dogodilo posle juna 1999. i gde se ona sada nalaze? Jesu li uspešno započela nov život u Srbiji i u njoj se odlično snašla, pa više i ne pomišljaju na povratak svojim kućama, ili su se možda spasle nedaća odlaskom u druge zemlje?

Vojislav M. Stanojčić, Beograd.

Prolaze rokovi za konstituisanje nove narodne skupštine i izbor vlade. Pregovori se povremeno vode, ali dogovora još nema. Sve je to veoma neozbiljno i neshvatljiv je taj veliki politički i državni luksuz. Birači se čude, a u teškoj situaciji u kojoj se Republika Srbija nalazi, naši se političari igraju sa voljom naroda.
Poslednji su dani da se stvari ozbiljno shvate. Zar je veliki problem izabrati predsednika parlamenta?
Sa sastavljanjem vlade više ne treba odugovlačiti već je treba odmah sastaviti i to od najsposobnijih, najstručnijih ljudi, koji su do sada pokazali rezultate. Stranke pritom ne bi smele da svojim poslanicima nameću stroge obaveze kako da glasaju. Ako su im poverili ulogu poslanika, moraju da imaju poverenje u njih i puste ih da rade po svojoj savesti.
Nikada ne bih bio poslanik na ovaj način da mi se sve nameće, da nemam svoje ja. Nažalost, u pitanju su izgleda lični, a ne interesi naroda i države. Ako se bude išlo na nove izbore, biće to loše rešenje. Dobićemo isto, možda uz neki procenat razlike. Ali je najveći problem u tome da li će birači izaći na birališta. Slušajući kako građani reaguju, predosećam da novi izbori ne bi uspeli, pa bismo samo izgubili još više dragocenog vremena i to u kritično m periodu odlučivanja o statusu Kosova i Metohije, odnosno jednog dela države Srbije.

Dragan Ugarčina, Čačak

Sadašnji predsednik SAD Džordž Buš priklonio se politici prethodnog Stejt departmenta i prihvata davanje nezavisnosti Kosovu, iako je po srpskom pitanju raspolagao sa dva vredna politička saznanja.
Prvo se tiče predsedničkih izbora u kojima je ostvario pobedu glasovima američkih Srba u Ohaju. Oni su svi do jednog izašli na izborna mesta i iskazali svoju volju sa ciljem da novi predsednik izmeni dotadašnju ubojitu politiku SAD prema srpskom narodu, koji je razbijen i masovno proganjan sa prostora na kome je vekovima živeo. Buš mlađi vodi svoju politiku prema Srbiji.
Gospodin Džordž Buš stariji za svoga predsednikovanja u vreme razbijanja bivše Jugoslavije nije se mešao u unapred osuđene na propast pregovore republičkih vođa bivše Jugoslavije o očuvanju zajedničke države, niti u građanski rat.
Nastojanje davanja nezavisnosti i Kosovu znači dokrajčivanje srpskog naroda, otimanje jezika, kulture.
Ali, sigurno je srpski narod, nošen verom u istinu, civilizacijskim pravilom "Bog silu ne moli", neće dozvoliti da bude doveden u pitanje njegov opstanak.

Vido Vrbica, Beogra