Živan Saramandić je jedna od najznamenitijih figura u savremenoj srpskoj operi. Ovaj veliki umetnik, gotovo do asketizma posvećen umetnosti, ostvario je do danas bezbroj uloga, nastupao na najlepšim i najznačajnijim operskim scenama u svetu, poput Boljšog teatra i Metropolitena. Upravo obeležava pedeset godina umetničkog rada i četrdeset jednu godinu rada u svojoj matičnoj kući, Narodnom pozorištu u Beogradu. Takođe, ove godine proslaviće i treći veoma važan i lep jubilej, četrdeset godina braka sa proslavljenom operskom umetnicom, primadonom Milkom Stojanović. Svoje jubileje Živan Saramandić proslavlja radno, aktivnim učešćem u redovnom repertoaru u operi Narodnog pozorišta u Beogradu, intenzivnim pedagoškim radom sa mladim operskim umetnicima, i što je trenutno za njega najvažnije - borbom za izgradnju nove zgrade beogradske opera na Trgu republike u Beogradu. Naime, naš sagovornik je na čelu asocijacije umetnika koji se zalažu za ideju realizacije ovog projekta upravo na Trgu, a ne na novobeogradskom ušću.

Ovih dana proslavljate pedeset godina umetničkog rada i četrdeset jednu godine vašeg rada u Narodnom pozorištu. Kako doživljavate taj značajan umetnički jubilej?
- Trinaestog marta 1966. sam primljen u Narodno pozorište, i to posle jedne ozbiljne i veoma teške i ozbiljne audicije, što danas nije slučaj. Nekoliko godina po mom dolasku u Operu, učestvovao sam u radu komisija za izgradnju nove zgrade Opere, tako sam sudbinski vezan i za ovu ideju i za Narodno pozorište. Što se repertoara tiče, pevao sam ceo taj veliki fah i već četrdeset godina nosim uglavnom ja to na leđima i vrlo sam srećan što me posle svih tih godina procenjuju kao još upotrebljivog pevača. To je sve zahvaljujući mojoj apsolutnoj posvećenosti ovom poslu, ne u onom smislu da sam asketa, već na osnovu nagona da stalno pevam bolje, da slušam, posmatram, pratim sve što se odnosi na pevanje. Moje kolege, ali i svi oni koji su me slušali širom sveta znaju me kao jednog od poslednjih uporišta takozvane "dipeto" tehnike koja, nažalost, gubi dah, jer danas su te fabrike pevačke tu da nauče pevača da peva lepo ali da ne peva dobro i posledice su jedna erozija u operskom svetu, tako da je sve manje i manje pevača i ova fabrika sa ova tri tenora i sa ovim slepim momkom, to je ipak samo jedan supstitut. To nije više ni Karuzo, ni Koreli, ni Monako. Odnosno, sva tri kao jedan Monako, a tri puta tri kao jedan Karuzo. Da dozvolim sebi da procenjujem, oni sigurno imaju svoje mesto, oni su danas elita, ali elita pred veoma niskim zahtevom.

Predvodite grupu umetnika, tačnije asocijaciju koja se bori za izgradnju zgrade beogradske opera na Trgu Republike...
- Udruženje vodi rovovsku upornu bitku za Trg Republike kao mesto buduće opere. Uspeli smo da u arhivama nađemo podatak da je od 1878. godine, pre skoro sto četrdeset godina, odmah posle izgradnje Narodnog pozorišta, počelo da se razmišlja o izgradnji nove opere. Do danas nam je stiglo obilje planova raznih komisija i asocijacija, koje su razmatrale taj problem i predlagale isključivo Trg Republike kao jedinu lokaciju na kojoj bi bilo najprimerenije izgraditi zgradu Opere. Odziv na naš konkurs od pre nekoliko godina bio je samo je još jedna potvrda o izvodljivosti i ozbiljnosti naših zahteva da se Trg sačuva za novu beogradsku operu, a ne da idemo na neke šine ili među ševare kraj Velikog ratnog ostrva. Nadamo se da ćemo uspeti da ga razrešimo, jer ljudi koji rade na ključnim mestima u gradu i vode gradsku arhitekturu i urbanizam pričaju neistine i laži. Ako jedan gradski arhitekta od ugleda da zvanično izjavu da Trg Republike nije mesto za Operu, kaže jednu veliku glupost a da ga to ništa ne košta, onda je nama veoma teško da javnost uverimo u opravdanost naše zamisli. Sve se svodi na jedno šamaranje da mi tu glupost pobijemo.

Pored aktivnog učešća u predstavama Narodnog pozorišta, malo je poznato da se vi veoma aktivno i požrtvovano bavite i pedagoškim radom...
- Danas kod mene u Narodno pozorište dolazi mnogo mojih kolega da uče pevanje, ja ntervenišem, dosta pomažem, ali smatram da je škola kod nas radikalno pogrešna. Bio sam đak velike pevačice Zdenke Zikove, kod koje su učili Milka Stojanović, Miroslav Čangalović, Nikola Mitić, cela elita. Svi smo mi postigli mnogo, zahvaljujući svojim potencijalima, okolnostima i sposobnostima, ali smo svi na svoj način ostavili neki trag u srpskoj operi. Mislim da je jedna takva masa talenata s kojim je raspolagala moja profesorka, koju jako uvažavam, na žalost bila protagonista jedne stare češko-švapsko-ruske škole, koja danas nema nikakvog smisla. Zato pokušavam da prenesem mojim kolegama veštinu tehnike koja omogućava da sa što manje napora, uloga postignete najviše.

Imali ste veoma bogat repertoar. Koje biste uloge posebno izdvojili?
- Uglavnom imam teške, zahtevne uloge. Kad pevam na mojim koncertima izuzetno teške arije, kad me pitaju zašto to radim, kažem da to činim jer volim sebe da slušam. Volim da vidim svoj napredak, ima jednostavno nešto što me uvek tera napred, da budem bolji.

Pored radnog jubileja, pred vama je i bračni - pune četiri decenije sa velikom operskom divom Milkom Stojanović. Kako glasi vaš recept za uspeh jednog divnog braka?
- Brakom sa velikom primadonom, koja je mnogo manje uvažavana nego što treba, dobio sam divnog saputnika, ali sam izgubio svaku mogućnost da uživam na njenim koncertima. Ona je jedan veliki, fenomenalni pevač. Ja toga nisam ni svestan, odnosno prestao sam da budem svestan onoga trenutka kada smo se venčali. Od tog momenta sam počeo o njoj da brinem, nisam mogao da se opustim. Od tada idem u pozorište da jurim mane, a ne da uživam u njenom pevanju. Uvek sam na njenim predstavama bio u napetom stanju do kraja, da vidim kako će biti, šta će biti. Što se tiče naših priroda, ona i ja smo potpuni antipod. Ona je jarac, ja sam ovan. Možda je to jedina varijanta koja je mogla da nas inspiriše da nikad jedno drugo ne pobedimo, nego da stalno želimo da pobeđujemo zajedno. Imali smo hiljade nastupa i nikad se nije desilo da oboje budemo u odličnoj formi, ili pak da oboje budemo van forme. Ponekad sam ja bio nespremniji, nekad ona. Uvek smo se dopunjavali. To je bilo neverovatno, ali to traje već trideset pet šest godina.

Da li ste imali uzora kada je muzika u pitanju?
- Vladimir Pavlović Carevac je jedini umetnik koji me nije razočarao. Na sva svoja putovanja nosim traku na kojoj piše "Antinostalgija" i na kojoj se nalaze moje pesme koje je Carevac ispevao. Drugi uzor kada je u pitanju pevanje je moja supruga, čiji je glas, pored Karuzoovog, Đilijevog, Tebaldijeve, proglašen za najlepši u svetu.

Jedan ste od retkih umetnika koji su odbili brojne više nego primamljive ponude u inostranstvu. Vi ste, ipak, ostali u Srbiji. Da li se ponekad kajete zbog toga?
- Odbio sam 1967. godine za to vreme fantastičnu ponudu, blanko ugovor direktora čuvene bečke opere, zatim ponudu rimske i napuljske opere. Nikad se nisam pokajao. Što se tiče moje profesije, mogu da kažem da sam postigao šta sam hteo. Posle toliko godina i dan-danas kad izađem na scenu pevam momačkim glasom. Sve što radim, radim znalački i precizno. Pre nekoliko godina u Metropolitenu proglašen sam za mesiju održavanja tehnike "dipetto". Kao što sam rekao, to je jedna izuzetno stara i teška tehnika koja je danas vrlo zapuštena i vrlo malo se primenjuje. Primenjuju je Karuzo, Franko i delom Pavaroti. To je tehnika koja omogućava potpunu kontrolu glasa, da se sa što manje napora postigne maksimalni učinak.

Mila Milosavljević