Knjiga priča iz pera Jovana Radulovića "Mama vrana, tata vrana i deca vrane" u izdanju "Narodne knjige" izazvala je veliku pažnju čitalačke publike. Iako je i ovom delu, kao u većini svojih knjiga, podigao svojevrstan spomenik Srbima kroz istoriju proganjanih i prognanih iz Hrvatske, ispod Dinare zapravo piščevog zavičaja, Jovan Radulović kaže da nije posao pisca da bilo kome podiže ili ruši spomenik, nego da su istorija i život ti koji šire i nameću teme priča.

Jedan kritičar je nedavno konstatovao da vi "u pripovedačkom vidokrugu za dečju perspektivu nastojite da pokažete kako zlo o kome svedoči istorija ne prestaje da se obnavlja i tako utiskuje svoj sve moćniji pečat u sudbine ljudi iz vašeg zavičaja". Koliko uspevate u tom nastojanju? U kojoj meri je to vaša nasušna potreba, a u kojoj izbor?

		"BORA POD OKUPACIJOM" Veliku pažnju izazvalo je nedavno emitovanje na televiziji vaše drame "Bora pod okupacijom"? "Bora pod okupacijom" je drama o jednom delu života velikog pisca Bore Stankovića, kad je bio, iz egzistencijalnih razloga, prinuđen da za vreme Prvog svetskog rata, za okupacijske Beogradske novine piše feljtonske, beznačajne tekstove. Beogradska čaršija mu to nikad nije oprostila, iako je bila od njega podlija, pokvarenija. Bojkotovali su ga, probali da ga istisnu iz istorije književnosti, i on je, ogorčen, prestao da piše, razboleo se i umro. Tadašnja beogradska čaršija nije bolja od današnje, i sigurno da ne bih tu dramu napisao da u Borinoj sudbini, na neki način, nisam prepoznao sebe, a u tadašnjoj čaršiji sadašnju. Drama je više pisana za pozorište, ali zahvalan sam Televiziji Beograd i predsedniku Upravnog odbora RTS profesoru Nikši Stipčeviću što se svesrdno založio da drama bude snimljena i doživi premijeru krajem januara ove godine na RTS-u.

Svaki pisac ima neki svoj svet koji proba da na literaran način obradi, učini zanimljivim, služeći se, naravno, i nekom veštinom, koja se s godinama menja, onako kako nam i sam život, u svojoj nepredvidljivosti, svašta donosi. Za malo književnosti potrebno je mnogo istorije, a ona je nekad učiteljica života, pa nas izneveri, ili mi nju, pa nam se sveti, setimo se lekcije kad se ponove, a piscu ostaje da u celom tom kolopletu prede neku svoju priču. Lakše se piše o patnji nego o smehu i zadovoljstvu. Nije to samo slučaj sa mojim junacima i podnebljem, uglavnom mediteranskim, u kome žive. Veliki filmski reditelj Pedro Almodovar, poreklom iz La Manče, za svoje selo i seljake kaže da je u njihovim životima odsustvo uživanja apsolutno.

Može li se reći da je zavičaj u neku ruku vaša opsesivna tema?
Ne može se reći da je to moja opsesivna tema, bar ne onako kako se termin zavičajnost i zavičajni danas upotrebljava u pežorativnom značenju, kao manje vredan, lokalan, i širem krugu čitalaca nezanimljiv. Ali ga mogu prihvatiti u meri u kojoj su zavičajni pisci Ivo Andrić, Bora Stanković, pa iz Dalmacije Matavulj i Desnica. Svi mi imamo svoj komadić sveta koji nam je pripao rođenjem, u tom komadiću sveta se čuo prvi naš plač, kanula prva suza. Nemoguće je pobeći od tih zaboravljenih i otpisanih zabiti. Pa i kasnije, ma o čemu pisali, koren je uvek tamo. A moj koren je negde između Krke i Cetine, ispod Dinare, u Kninu, na obalama Jadranskog mora. Onako kako je koren Džojsov u Dablinu, ili Markesov u Makondu.

Da li ste svesni da, sad kad su utihnuli i topovi i jecaji, pa i onaj lavež najvernijih, pišući na ove teme zidate svojevrstan spomenik Podinarcima?
Nije posao pisca niti da diže niti da ruši spomenike bilo kome. Život i istorija šire izbor vaših tema, mogućih priča. Na vama je da ih prepoznate i probate na jedan umetnički verodostojan način da obradite. Nekad vam to pođe za rukom, zadovoljni ste, a nekad ste nemoćni.

Kažete da je pisanje priča kovački posao...
Da, Andrić je govorio da se priča, pogotovo kratka, lako počinje a teško završava. Vladan Desnica je držao da je pripovetka najteži i najdelikatniji književni oblik koji zahteva majstorstvo. Da, baš kao kovački posao, svaki dan udarate i udarate, ritual je tobož isti, ali iskovane alatke su različite.

Kako je priča postala vaša sudbina, vaše najbliže književno određenje? Citirate često Desnicu koji pripovetku smatra najtežim i najdelikatnijim književnim oblikom...
Ne znam koliko je pisanje priča moja sudbina, ali tačno je da sam do sada najviše objavio knjiga priča. Priču izazove uvek neki detalj iz života, nekad i neka banalna, anegdotska situacija. Na vama je da prepoznate, da nadgradite, ponešto izokrenete i možda ćete imati ono što se može nazvati umetnička priča. Jednu ili dve priče može napisati svaki čovek, a knjigu priča samo pravi pisac.

U kojoj meri su vaše pripovetke "podsećanje na konstante vaše poetike" a u kojoj "iskorak u novo"?
Sigurno da knjiga priča, "Mama vrana, tata vrana i deca vrane" nosi prepoznatljivost mojih ranijih knjiga, ali i ide u nekom drugom smeru. Pisac možda jeste do kraja života infantilno biće, ali ne na isti način. Ako u zrelijim godinama sporije hodate, zastajete, tako i u pisanju menjate ritam rečenice, više objašnjavate.

Pripovetka "Mama vrana, tata vrana i deca vrane" ostavlja veoma dubok utisak. Kako je ona nastala?
Naslovna pripovetka napisana je pre godinu dana, a ideja i detalji zabeleženi su u vreme natovskog bombardovanja 1999. godine. S terase, na boriću, danima sam gledao gnezdo s vranama, kako bezbrižno, ne mareći šta se oko njih dešava, podižu potomstvo - leže na jajima, pa hrane tiće, a onda smo se kladili: da li će vrane pre podići potomstvo i mladunci odleteti u nebo, ili će moćnici sveta prestati s bombardovanjem. Eto, u jednoj priči, sa istorijski verodostojnim podacima spojio sam dva tako različita sveta - ljudski i životinjski, a toliko su blizu.

Šta mislite hoće li neki vaš književni potomak kroz trideset, pedeset godina recimo pisati neku novu "Golubnjaču"?
Teško je takve stvari predviđati, ali ubeđen sam da će "Oluja" i progon mog naroda biti romaneskno obrađen, ali na engleskom jeziku, perom nekog od potomaka koji su prognani, i skrasili se u Americi, Kanadi, Australiji...

Recite kako vam polazi za rukom da mirite spisateljski i posao upravnika Biblioteke. Koliko vam preostaje vremena, energije za pisanje?
Ne mirim lako, ali u vremenu u kome živimo nema velikog izbora. Vremena i energije za pisanje je sve manje.

Koje svoje ostvarenje smatrate najboljim?
To neka drugi ocenjuju, ali ne treba žuriti s ocenjivanjem. Opet Andrić - govorio je da se tek mrtvom vuku rep meri.

Mila Milosavljević