Hrvatska televizija je uvela novi ciklus emisija pod nazivom "Tragovi". Već samo emitovanje prve emisije ostavilo je traga u hrvatskoj javnosti o kojem se dosta govori. Pred milionskim auditorijem i grupom odabranih u studiju prikazan je dokumentarni film Nenada Puhovskog "Lora".

Film je dokumentarni zapis o mučenjima u bivšem vojnom zatvoru, nekadašnjoj kasarni JNA, koju je deo vojnih policajaca Hrvatske vojske pretvorio u mesto svog sadističkog iživljavanja.

Trebalo je hrabrosti snimiti film u rovita vremena o ljudima koji su sebe smatrali herojima, a pošto su heroji skinuti s trona i poslani u daleko urednije zatvorske ćelije od onih u kojima su oni "operisali", televizija je prikazala taj film, uz raspravu u studiju i otvorenih telefona na koje su se javljali gledaoci, istomišljenici sadista.

U razgovoru za Glas javnosti Nenad Puhovski kaže da smatra da je televizija film prikazala kao svojevrstan alibi kojim je htela da kaže da svim opcijama daje jednake šanse, ali diskusijom u studiju na neki se način ipak želela zaštititi od negativnih reakcija.

- Pitanje je kakve su zapravo reakcije gledalaca - kaže Puhovski. - Međutim, nikakve podatke o tome. Kada imate nešto što ljude uzbudi, uvek imate kontakte s ljudima koji su protiv, a ne koji su za. I to je klasika! Takvih, otprilike, ima jedan prema deset. U ovom slučaju, ono što znam, najviše je reakcija bilo pre samog emitovanja, pre nego što su ljudi i videli film. Prema onome koliko sam čuo, najviše poziva bilo je dan ranije i na sam dan emitovanja filma, što znači da je to zapravo bio pokušaj da se to prikazivanje spreči. Mislim da je to legitimno, dok god se radi nekom vrstom demokratskih sredstava.

Evidentno je da taj pritisak nije uspeo, televizija je to emitovala i, koliko znam, posle, osim nekih pojedinačnih istupa ljudi koji su nastupali u ime braniteljskih udruženja, ozbiljnijih reakcija i nije bilo.

Ne bojite li se da bi vam se moglo desiti nešto slično što je zadesilo autora filma "Oluja nad Krajinom"? On je poginuo u vrlo neobičnoj saobraćajnoj nesreći.

- Mislim da su se vremena ipak bitno promenila. Prema mom mišljenju, ove reakcije danas pokazuju nešto mnogo drugačije od reakcija u ono vreme. Od tada je prošlo već pet ili šest godina. Tada se dešavalo to da je više-manje cela politička elita bila unisona u tome da to ne treba raditi i prikazati. Meni se čini da danas, pre svega, reaguju oni ljudi koji osećaju da su ostali izvan aktivne politike, grupe koje žele imati političku ulogu, a po nekakvim normama civilizovanog društva, tu ulogu nemaju. Kao što su braniteljske organizacije koje ne bi smele biti politički faktor. A i ti ljudi koji u njihovo ime istupaju uglavnom su ljudi koji ne mogu da se pomire sa činjenicom da zapravo jednoj politici, u ovom slučaju HDZ-u, oni više nisu potrebni. Rekao bih da, na neki način, ti protesti idu daleko više prema recimo HDZ-u, nego prema meni. Dakle, ti protesti idu, pre svega, prema institucijama koje ne uzimaju u obzir stavove ljudi koji protestuju, a ne protiv filma i njegovog tvorca, ma koliko to drugačije izgledalo.

Ukratko, mislim da je, pre svega, reč o reakcijama ljudi koji jednostavno ne žele dijalog jer znaju da, kada se jednog dana krene u dijalog, njihova pozicija postaje problematična. Tu je cela priča!

S obzirom na to da do danas nije bilo nijedne reakcije parlamentarnih stranaka, vlade ili Sabora, imam pravo smatrati da je situacija danas daleko normalnija.

Da li je normalno da o vašem filmu raspravljaju Sabor i vlada?

- Ne mislim da jeste. Ali činjenica je da je to bio problem "Oluje nad Krajinom". Tada je Sabor raspravljao o tom filmu. Tada je bila velika rasprava u Saboru i pozicija i opozicija je, na neki način, dosta unisono, u raznim varijantama govorila kako nije dobro da je taj film izašao.

Ovaj put, koliko to ja mogu primetiti, toga nema i u tom smislu mislim da je u Hrvatskoj napravljen, naravno ne zbog toga, ali tu je mali indikator, dosta značajan korak da ona postane normalna parlamentarna demokratija sa svim problemima koje ima.
Ako govorimo o "Lori", stvar je toliko jasna da tu osim ljutnje puno ne ostaje. Tu nema prigovora da to nije istina, da se to nije desilo ili slično. I tu je prednost onoga što mi radimo, znači da uvek pazimo da imamo proverene stvari do one mere do kojih ih se može imati, a s druge strane pokazuje se ćutanje tih ljudi koji ne mogu reći da to nije istina. Svi koji su upleteni u to, od sudije Lozine do Vrhovnog suda, konstatovali su da je zločina bilo. Mi se ne bavimo individualnom krivicom, time se treba baviti tužilaštvo. Mi se bavimo činjenicom, koja je priznata, a to je da je zločina bilo.

Tekst i foto Ninoslav Kopač