piše: Budimir Milutinović

Pregovori u Beču bili su više dekoracija nego prava rasprava, što otkriva suštinu po kojoj postizanje kompromisa zapravo nije bilo ni u planovima autora statusnog predloga za Kosovo i Metohiju. Time je u kosmetskom pregovaračkom procesu nastavljena praksa grubog kršenja temeljnih principa Ujedinjenih nacija u koje spada: garantovanje teritorijalnog integriteta zemalja - članica, nemešanje u unutrašnje stvari drugih država i rešavanje sporova pregovorima.

Predlog Martija Ahtisarija, osim što krši međunarodni pravni poredak, daje i legitimitet etničkom čišćenju Srba od strane Albanaca sprovedenog pod zaštitom NATO snaga. Da je to tačno, potvrdio je sam Hašim Tači, lider Demokratske partije Kosova i bivši komandant OVK, priznajući bečkom dnevniku Esterajh da su Albanci proterali Srbe sa Kosmeta uz pomoć NATO alijanse.

U velikoj lepezi anticivilizacijskih postupaka Albanaca koje opravdava Ahtisarijev plan nalaze se i najjednostavniji kriminalni zločini otimanja tuđe imovine, od poljoprivrednog zemljišta do kuća i stanova. Tokom decenijskog pljačkanja srpske imovine, a posebno u periodu od kada je Kosovo i Metohija pod nadzorom međunarodnih snaga uzurpirano je preko milion parcela ploljoprivrednog zemljišta koje je bilo u vlasništvu nealbanskog stanovništva, ugrožena je nepokretna imovina Srba koja čini 58 odsto od ukupne površine nepokretnosti na Kosovu i Metohiji, a tu su i srpska potraživanja 11,6 milijardi imovine države Srbije u kojoj je i vrednost EPS-a na Kosmetu koja se procenjuje na oko tri milijarde dolara.

Ako se sve ovo uzme u obzir, onda je jasno da plan finskog diplomate o rešavanju statusa Kosmeta daje zeleno svetlo ostvarivanju nove albanske države koja ima svoje korene u zločinu svih vrsta.

Boltonova objektivnost
U poslednje vreme sve je više zapadnih političara svesnih loših posledica forsiranja statusnog procesa. Tako je nedavno Džon Bolton, bivši stalni predstavnik SAD u UN, izjavio za radio-stanicu Glas Amerike da je teza o neizbežnoj nezavisnosti Kosmeta ispod svake kritike. U tom kontekstu Bolton je istakao da su ultimatumi i nametanja svakojakih šema od spoljnih faktora put ka konzervaciji nestabilnosti i opšte krize na Balkanu. Prema Boltonu, status može biti definisan samo neposrednim pregovaračkim postupkom Beograda i Prištine. Posrednici u toj situaciji mogu samo da disciplinuju pregovarače, ali ne i da nameću veštačke rokove.

Na strani Albanaca
Džon Bolton je u pomenutom intervjuu oštro optužio američku administraciju zbog njenih simpatija prema Albancima i rekao da je greška ići na Savet bezbednosti sa neusklađenim Ahtisarijevim predlozima koji nisu uvažili nijednu srpsku opravdanu argumentaciju. Takođe je izjavio da bi, bez obzira na pravdanja Stejt departmenta, nezavisnost Kosmeta predstavljala presedan za sve ostale slične situacije u svetu i da niko, pa ni UN, nemaju punomoćje da rasparčavaju Srbiju. Naročito sada "posle pada režima Slobodana Miloševića i stvaranja demokratske države" skrojene po zapadnim principima. U suprotnom, to će biti prvo u istoriji Ujedinjenih nacija grubo kršenje suvereniteta jedne demokratske države članice i jednog od osnivača UN.
Na kraju treba reći i to da je Stejt department pokušao krišom da izbaci tekst intervjua Boltona sa sajta Glasa Amerike, ali novinari su optužili vladu za političku cenzuru i tekst je morao biti vraćen. Ovo je još jedan primer o kakvoj demokratiji Amerika vodi računa i sprema mlade države za nju.

Lideri kosovskih Srba traže kažnjavanje krivaca
Lideri kosovskih Srba izrazili su nezadovoljstvo zbog toga što vinovnici nasilja na Kosovu od 17. marta, ni posle tri godine, nisu osuđeni i ocenili da kosovski Albanci zato i danas prete nasiljem za slučaj da ne budu zadovoljni konačnim statusom Kosova. Marko Jakšić, Oliver Ivanović i Nebojša Jović pozvali su međunarodnu zajednicu da očuva red i obezbedi sigurnost u Pokrajini, a da, ako to ne može, zaštitu kosovskih Srba prepusti Srbiji. Predsednik Zajednice srpskih opština i naselja na Kosmetu i član beogradskog pregovaračkog tima Marko Jakšić ocenio je za Betu da je 17. mart bio planski organizovan u cilju etničkog čišćenja Srba i da zbog toga niko nije do sada odgovarao.

Projekat nezavisnog Kosmeta zasnovan na nasilju
Premijer Srbije Vojislav Koštunica izjavio je, povodom godišnjice etničkog nasilja na Kosmetu, da se projekt nezavisnog Kosmeta "u potpunosti zasniva na nasilju, pretnjama i stalnom etničkom čišćenju Srba i nealbanaca". "Srbija se snažno zalaže da se saglasno izričitim obavezama iz Rezolucije 1244 garantuje bezbednost i sigurnost Srbima i drugim nealbancima na Kosmetu. Posebno zahtevamo da se spreči i najstrože kazni svaki oblik nasilja albanskih terorista.

piše: Vinko Đurić

U poslednje vreme sve je prisutnija strategija SAD da na sve načine preferiraju Albance i u političkom i u ekonomskom smislu. Južna srpska pokrajina postala je redak izuzetak u ekonomskoj politici SAD jer se za nju ekonomska pomoć samo povećava. Kako prenose mediji, u narednoj godini za pomoć Kosmetu planirano je izdvajanje od 151 milion dolara, dok su u ovoj godini kosovski Albanci dobili od SAD "samo" 79 miliona dolara. Međutim, u isto vreme i Srbija učestvuje u ekonomskoj konsolidaciji Kosmeta jer redovno servisira kosovske dugove u vrednosti od 100.000 dolara dnevno, što ovoga trenutka mnogo odgovara Amerikancima, a i Albancima.

Kada bi se u prvi plan ozbiljne analize istakle istorijske paralele, moglo bi se doći do zaključka da je Albancima namenjena uloga balkanskih Talibana. Po matrici već dobro poznate talibanizacije kada marionete američke spoljne politike pomognu u uklanjanju "neugodnih" vlada koje trenutno Zapad proglašava za nepodobne, i sami Albanci će postati "otpad" kojeg se treba rešiti na najbezbolniji način. Ulogu Talibana kao i Albanaca sa Kosmeta u režiji SAD slobodno možemo uporediti sa ženskim higijenskim ulošcima koji pomažu u kriznim danima, a posle se okrvavljeni bacaju u smeće.
U takvoj situaciji treba priznati i činjenicu da su Albanci danas, zbog svog ekstremizma, najveća pretnja stabilnosti na Balkanu i u Evropi. To je i razlog zašto se mora naglasiti da SAD i NATO ne samo da nisu uspeli da na Kosmetu tokom osam godina stvore bar privid stabilnosti već su, namerno i planski, sprovodili opasan zločinački eksperiment "talibanizacije" Balkana. U svetlu pomenutih činjenica ne treba prikazivati zaštitne zone srpskih manastira kao neko veliko dostignuće mirovnog procesa. Jer, ovakve akcije neće sprečiti "talibanizovane" Albance, kao što nisu ni njihove uzore iz Avganistana pre nekoliko godina da topovima sruše jedinstveni kip Bude koji je predstavljao deo svetske kulturne baštine. U takvoj situaciji samo naivni mogu verovati da će Albanci nakon dobijanja nezavisnosti postati "pitomi i dobri" domaćini i susedi koji će uvažavati pripadnike drugih nacionalnosti i njihovu veru.

Isti je problem i sa ljudskim pravima i slobodama na Kosovu i Metohiji. Prvo se mora odgovoriti na pitanje hoće li se Vrhovni sud Kosova u svom radu rukovoditi principima Evropske konvencije? Međutim, opšte je poznato da se danas nealbanci ne mogu da žale na svoj položaj čak ni Evropskom sudu za ljudska prava jer ovaj nije nadležan za Kosovo i Metohiju.
Proces normalizacije stanja na Kosmetu je u suštini vrlo sličan onima koji su se odvijali i odvijaju u Severnoj Irskoj, Baskiji, na Korzici... Zato, na temelju stranog višedecenijskog iskustva ne treba ohrabrivati i pomagati separatiste već najveću pažnju treba pokloniti ostvarivanju evropskih standarda za sve koji žive na prostoru Kosmeta. U daljem putu koji treba da vodi ka razrešenju kosmetske krize treba voditi računa da je Kosovo i Metohija prema međunarodnom pravu još deo Srbije i da proces normalizacije međunacionalnih odnosa ne mora da se kosi sa principima međunarodnog prava.

Svaki pokušaj da se dođe do razrešenja krize mimo Beograda ili Saveta bezbednosti UN, a kamoli uz korišćenje vojnih snaga, ne predstavlja ništa drugo nego kršenje Povelje UN. Osim toga, proces normalizacije međuetničkih odnosa treba da se vodi pod okriljem UN, SB UN i Kontakt grupe. U procesu razrešenja krize Srbija ima prava da uključuje ili ne uključuje i druge aktere u taj proces, pa se to odnosi i na NATO i EU. To je jedini put da se izbegne praksa "duplih standarda" o čijoj prisutnosti opominje sve više analitičara u svetu.

Crvena transverzala
Poslednjih meseci uočen je proces interesnog zbližavanja muslimana sa Krima i muslimana sa Kosmeta. Prema svim saznanjima, posrednik takvog zbližavanja je Turska. Pretpostavlja se da će finansijsku pomoć za tu eventualnu ozbiljniju saradnju pružiti Saudijska Arabija, Kuvajt, Maroko i još neke muslimanske zemlje. Tako bi Krim mogao da postane neki novi Kosmet, što bu u suštini izrodilo novo i vrlo komplikovano pitanje za Ukrajinu. Na osnovu do sada pristupačnih ali pouzdanih podataka, ova nova međumuslimanska saradnja mogla bi da postane polazna osnova za formiranje crvene muslimanske transverzale koja će se, geografski posmatrano, završavati na istom mestu gde i zelena transverzala - na pragu Evrope.

piše: Nadežda Gudelj

"Potrebno je nastaviti pregovore u normalnoj situaciji, bez presinga, i stvoriti takav mehanizam koji bi odgovarao interesima dugoročne stabilnosti na Balkanu", a "zaoštrenosti na Kosmetu nema da bi se to pitanje hitno unosilo na sednicu Saveta bezbednosti UN", preneli su gotovo svi najvažniji svetski mediji reči Igora Ivanova, sekretara Saveta za bezbednost Rusije. Ivanov se založio za nastavak pregovora o razrešenju kosmetske krize "mirno i bez emocija", ali uz pomoć drugog pregovarača jer je Ahtisari završio svoju sramnu ulogu.
Prema rečima Ivanova, na Kosmetu sada ne postoje problemi koji predstavljaju pretnju međunarodnoj bezbednosti, a da su strane u sporu Srbija i privremene institucije vlasti u Pokrajini i da su za Rusiju neprihvatljivi pokušaji nametanja rešenja jednoj od strana u korist druge.

		ANTISRPSKO NASILJE NA KOSOVU I METOHIJI U albanskom nasilju, koje je trajalo dva dana, poginulo je ukupno 19 osoba od toga osmoro Srba iz različitih delova KiM i 11 Albanaca koji su stradali u sukobu s policijom i međunarodnim vojnim snagama. Povređene su 954 osobe. Iz svojih kuća je proterano 4.012 Srba, a sedam srpskih sela je potpuno uništeno, zapaljena je 561 srpska kuća i 35 pravoslavnih crkava i manastira . Za početak nasilja plasirana je lažna vest - da su za davljenje dečaka iz sela Čabra na severu Kosova krivi Srbi. Prva osoba koja je izjavila da je nasilje planirano bio je portparol Unmik policije Derek Čepel koji je potom smenjen. Kao reakcija na pogrom Srba 17. marta usledili su nemiri u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. U Beogradu i Nišu su zapaljene džamije, a u Novom Sadu oštećena je zgrada Islamske verske zajednice. Portparol Unmika Niradž Sing izjavio je da je od 50.000 učesnika nemira marta 2004. do 17. marta 2007. procesuirano 326 krivičnih slučajeva, od kojih je podignuto 200 optužnica po kojima je doneto 134 presude a od toga 67 lica osuđeno je na višegodišnje kazne zatvora. U zavisnosti od vrste krivičnog dela, postupke protiv optuženih vodile su kosovske ili međunarodne sudske institucije, tako što su međunarodni sudovi postupali u povredama prava na život, dok su kosovski sudovi sudili za imovinska krivična dela. U protekle tri godine srpsko tužilaštvo od građana je dobilo 5.000 krivičnih prijava povodom martovskih nemira na Kosmetu, koje su prosleđene kosovskim pravosudnim institucijama.

U situaciji mirnog i emocijama nezačinjenog pregovaranja, da bi Srbija mirno reintegrisala Kosmet u svoj sastav, treba da iskoristi presedan Hrvatske koja, je uz pomoć UN i međunarodne zajednice, vratila pod svoju ingerenciju područja sa srpskim stanovništvom. U tom procesu mirnog razrešenja kosmetske krize vrlo je važan povratak srpskih institucija na Kosmet, uključujući i policiju. Ovaj proces bi morao da se vodi korak po korak i vrlo je važan, jer Unmik i međunarodni mirovnjaci su pokazali svu svoju neefikasnost kada je reč o zaštiti nealbanskog stanovništva od nasilja naoružanih albanskih ekstremista. Međunarodni čuvari mira na Kosmetu nisu uspeli da spreče provokacije kosmetskih Albanaca, nisu obezbedili bezbedan povratak izbeglica, dok je Beograd u isto vreme dokazao da je naučio kako da komunicira sa svim nacionalnim zajednicama u Srbiji.
U ime istine koja se mora čuti i tokom narednog pregovaračkog procesa (ako do njega dođe), treba istaći da je 1999. na Kosmetu živelo 350.000 Srba, a sada ih ima između 120.000 i 125.000, dok je ukupan broj nealbanaca nešto manji od 300.000. Od juna 1999. pokrajinu je napustilo više od 300.000 nealbanaca. Prema podacima UNHCR i navodima izvršne direktorke Fonda za humanitarno pravo Nataše Kandić, od 2000. do kraja 2006. na Kosmet se vratilo tek 16.000 raseljenih, polovina njih su Srbi, od kojih je deo ponovo napustio pokrajinu zbog nepodnošljivih uslova za život, a posebno ugrožene bezbednosti.

Ugrožavanju bezbednosne situacije na Kosmetu bitno doprinosi Unmik koji se trudio da ne razdražuje Albance koji su učestvovali u februarskim prištinskim neredima čak i onda kada su pretili njegovom osoblju. Umesto da sprečava ekstremističku delatnost, Joakim Riker otpušta čelnika međunarodne policije zbog "politčke odgovornosti" i javno se druži sa haškim optuženikom Ramušom Haradinajem. Zbog neobjektivnosti koju je Riker iskazao i prilikom prezentacije svog izveštaja o radu misije UN na Kosmetu na zatvorenoj sednici Saveta bezbednosti UN, sednicu je demonstrativno napustio ruski ambasador pri UN Vitalij Čurkin. Ukupno ponašanje Rikera, šefa Unmika, kosmetski Albanci doživljavaju kao slabost i to će ih u narednom periodu ohrabriti da prošire lepezu svojih nelegitimnih zahteva.
Za vreme februarskih demonstracija "Samoopredeljenja" poginula su dvojica Albanaca i prilikom pravdanja za ovaj incident Poljak, komandant policijske jedinice koja je pucala na demonstrante gumenim mecima pravdao se da su njegovi sunarodnici delovali prema propisima, a da su kobne metke možda ispalili ukrajinski policajci. Tako je vojnik NATO - zemlje žrtvovao svoje kolege koji nisu u alijansi.

Na kraju treba reći da je naš problem u tome što ne shvatamo da je sudbina Srbije u našim rukama i da od nas zavisi kome je poveravamo, od nas zavisi da li će na kraju taj neko trljati ruke, a mi ostati praznih šaka. Pomoć spolja najčešće donosi nesigurnost i strah, a poverenje u samog sebe i državu daje snagu i donosi radost. Zato, ako je za Kosmet krivo danas, za Kosmet sutra biće krivo juče.

Analizu elektronskih medija u Srbiji obavio je od 6. do 15. marta Centar za analitiku i istraživanje medija. Ona je obuhvatila pet TV stanica: RTS Beograd 1, RTV Pink, TV B92, TV Studio B, i TV Košavu. Tokom pomenutih dana analizirane su sve informativne emisije. Posebna pažnja u analizi posvećena je budućem statusu Kosova i Metohije, temi koja već nekoliko meseci zaokuplja najviše pažnje svih naših medija.

Rezultati analize su pokazali da je od 6. do 15. marta u svim informativnim emisijama (Dnevnik, Nacionalni dnevnik, Vesti) pomenutih TV stanica, krizi oko Kosova i Metohije posvećeno ukupno 6,47 sati programa. Od ukupnih 388 minuta posvećenih budućem statusu Kosmeta i drugim temama vezanim za ovu srpsku južnu Pokrajinu najviše prostora u informativnim emisijama posvetio je RTS Beograd 1 - ukupno 178 minuta ili 45,88 odsto. Na drugom mestu po minutaži posvećenoj Kosmetu našla se RTV Pink sa 94 minuta ili 24,22 odsto. TV B92 gorućoj srpskoj temi posvetio je 63 minuta ili 16,24 odsto od ukupno posvećenog vremena temi Kosmeta na analiziranih pet televizijskih stanica. Četvrta televizija po vremenu koje je posvetila Kosmetu je TV Studio B sa 42 minuta programa ili 10,83 odsto, dok je peti na rang-listi minutaže bila TV Košava sa 11 minuta ili 2,83 odsto od ukupnog vremena posvećenog na svim analiziranim televizijama.

Kada su u pitanju ličnosti koje se pominju u prilozima informativnih emisija posvećenih Kosmetu, najzastupljeniji je bio predsednik Republike Srbije Boris Tadić sa 16,02 odsto pominjanja. Druga najčešće pominjana ličnost u prilozima o Kosmetu je premijer Srbije Vojislav Koštunica sa 13,06 odsto od ukupnog broja pominjanja svih ličnosti koje su se našle u prilozima svih informativnih emisija na analiziranih pet televizija. Vuk Drašković se našao na trećem mestu rejtinga pominjanja sa 10,09 odsto dok se Marti Ahtisari sa 9,50 odsto pominjanja našao na četvrtom mestu. Peto meso zauzeo je Danijel Frid sa 3,56 odsto pominjanja u informativnim emisijama elektronskih medija u periodu od 6. do 15. marta.
Zanimljivo je pomenuti da pojedinačno američki političari koji se bave problemom Kosmeta dobijaju pojedinačno znatno više prostora u informativnim emisijama od svojih kolega iz Rusije. Međutim, zbog većeg broja pominjanih ličnosti iz Rusije, odnos između njih je 4,15 prema 3,26 u korist Amerikanaca. Ali, kada je u pitanju pominjanje međunarodnih organizacija i država koje učestvuju u razrešenju kosmetske krize, pominjanje Rusija je bilo ubedljivo najbrojnije 58,33 odsto, pa Kine 13,89, NATO 11,52, SAD 8,13 kao i EU 8,13 odsto. Ovi podaci pokazuju da u odnosu najpominjanije Amerike u fazi pred Ahtisarijevo posredovanje, Rusija sa svojim principijelnim stavom dobija znatno veći značaj u finišu Ahtisarijevog promašenog posredovanja. Rusija je došla u žižu interesovanja zbog pretnje vetom i što je već mesecima njen stav nepromenjen kad je reć o rešavanju statusa Kosova i Metohije.

Na kraju, mora se reći da je primetna pristrasnost kod nekih elektronskih medija prema evroatlanskim integracijama Srbije u odnosu na evroazijske. Takođe se uočava i razlika u pristupu nacionalno-demokratskim političkim opcijama i liberalno-demokratskim, i to u korist ovih drugih.

Albanci na Kosovu i Metohiji odavno su se okrenuli ekstremizmu, separatizmu, iredentizmu, fundamentalizmu i integrizmu - sve ono negativno protiv čega je autentična Evropa. Problem je, međutim, u tome što oficijelna EU Albance pomaže u svemu tome. Zvaničnici iz Evropske unije ne žele da priznaju da su beli aparthejd i antislovenska tortura, koje sprovode militantni albanski ekstremisti nad Srbima, u biti antievropski i antihrišćanski.

U kom pravcu će se odvijati kosmetska kriza, ka razrešenju ili ka novim problemima?
- Kosmetski problem je složen i, po svoj prilici, osuđen je na dalja usložnjavanja. Kakva je situacija u ovom času, niti će Kosmet trenutno postati nezavisno, niti će se brzo, a pogotovu ne odmah vratiti u sastav Srbije. U politici su najgora, ali i najčešća nepotpuno određena stanja. Svi koji očekuju opšteprihvaćen konačni status Kosova i Metohije već su se suočili s nagoveštajima da nije reč o konačnom nego tek o nekom od mogućih statusa u budućnosti. Oni koji su se nadali da će kosmetski čvor biti presečen Ahtisarijevim mačem, prevarili su se. Sečivo Martijevog mača je bilo tupo, čvor tvrd, uplitanje čvora ne prestaje. Arijadnina nit vodi dalje u lavirint, sve do kapija Saveta bezbednosti UN, a možda i do neke nove sednice i nove rezolucije. No, ni to, verovatno, neće biti kraj zamršenom kosmetskom problemu. Jer, kao što postoje institucionalni i proceduralni okviri razrešavanja međunarodnih sporova, isto tako postoje i postupci njihovog mimoilaženja i ignorisanja. Otuda je razložno pomisliti da će u istoriju budućih komplikacija biti upisano i nastojanje proalbanskih krugova na Zapadu da izbegavaju svako ono mesto na kome bi albanski interesi za nezavisnim Kosovom bili ugroženi ili osporeni. Tako može da se desi da se čitava zapadna akcija amputacije Kosmeta od Srbije ubuduće vodi na vaninstitucionalnom planu, mimoilaženjem Srbije, kriptopolitički i unilateralno. Može da se dogodi da se famozna međunarodna zajednica podvoji na one koji ne priznaju nezavisno Kosovo i one koji ga, bez obzira na odnose sa Srbijom, priznaju. Srbiji će, naravno, takve okolnosti komplikovati ionako težak međunarodni položaj jer će biti primorana da se odlučnije uspostavi prema onima koji priznanjem nezavisnosti albanizovanog Kosova ne priznaju teritorijalni integritet i suverenitet Srbije na svakom delu njenog prostora.

Šta mislite o pominjanju talibanizacije Kosmeta?
- Albanski separatisti su po sebi politički nekorektni, ekstremisti i fanatici, daleko od svake pomisli na toleranciju i koegzistenciju sa Srbima. Za njih je demokratija stvaranje i to po svaku cenu druge čiste albanske države na Balkanu. Temelj velikoalbanskog nauka ukazuje na htenje albanske nacionalne države svugde gde ih ima i gde su nasiljem postigli relativnu etničku većinu. Albanski separatizam je ujedno i svealbanski fundamentalizam koji se od islamskog razlikuje samo činjenicom da u sebe uključuje i dva vida hrišćanstva. Mogućnost da se u svealbanstvu ispolje razne religije i ateizam, pružio je program Prizrenske lige albanske iredente. Albanci na Kosovu i Metohiji, dakle, primenjuju ekstremizam, separatizam, iredentizam, fundamentalizam i integrizam - sve ono protiv čega je autentična Evropa. Problem je, međutim, u tome što oficijelna Evropa Albance pomaže u svemu onome što je razorno i što nikako ne valja. Zvaničnici iz Evropske unije do sada nisu ispoljili želju, a ni sposobnost da shvate pravu prirodu albanskog ekstremizma na Kosmetu. Oni ne žele da priznaju da su beli aparthejd i antislovenska tortura, koje sprovode albanski ekstremisti nad Srbima, u biti antievropski i antihrišćanski. Neće da znaju da je albanski šovinizam nešto najdublje suprotno evropskim idealima multietničnosti i multikulturalizma. Začude se i tobože zabrinu tek kada uvide da među Albancima cvetaju narkokarteli, prostitucija, trgovina belim robljem, oružjem i terorizam. Naročito ostupnu kada otkriju, ono što ionako znaju, da među Albancima deluju zakleti antizapadnjaci, istomišljenici Osame bin Ladena i Al kaide. Tada ih, kao i u Bosni, tobože iznenadi pojava albanskih talibana. Ali, sve to je jako površno i manipulativno. Zapadnjaci, u stvari, vrlo dobro znaju za zulume OVK, Haredinaja, Čekua, Tačija... Nažalost, na Kosmetu je stvorena haotična kvazidržava, zloćudna Albanida i Islamida. Zato je evrounionističko išćuđavanje koliko prozirno toliko licemerno. Pa oni su, pobogu, sve to i zamešali!

Da li verujete u iskren i principijelan stav Rusije kada je reč o podršci Beogradu?
- Rusija Vladimira Putina nije Rusija iz vremena Borisa Jeljcina. Da bi se shvatila savremena Rusija, potrebna je korenita promena načina opažanja. U zapadnim krugovima još preovlađuju predrasude o Rusiji na kliskoj geopolitičkoj nizbrdici. Rusija je, međutim, u uzlaznoj fazi konsolidacije i jačanja koje joj postepeno vraća zahtevnu ulogu megasile. Najveća zemlja sveta vraća se na staro mesto u međunarodnim odnosima, što izluđuje kratkovide i privremene hladnoratovske dobitnike. Oni, naime, smatraju da je obnova bilo kakve moći Rusije ujedno i početak novog hladnog rata!?
Rusija, doduše, više nije neposredno politički aktivna na Balkanu, bar ne vojno, kako je bila u vremenu bipolarne konfrontacije sa Zapadom. Rusko prisustvo u regionu sve više se oslanja na atraktivnu moć kapitala, na geoekonomiju. Rusija je zainteresovana za energetske, saobraćajne i finansijske tokove, banke, industrijske i poljoprivredne kapacitete, zemljište... Reč je o novim i za mnoge iznenađujuće sofistikovanim interesima koje, kada god može, plasira revitalizovani ruski činilac. U tom smislu, koliko znam, Rusija se nikada nije odrekla uticaja na pograničnim rubovima srednje Evrope i Balkana da bi u ovom času morala da se strogo pridržava nekog javnog ili tajnog dogovora o preraspodeli interesnih sfera. Zato Rusija, koja za razliku od Amerike, ne vodi iscrpljujuće lokalne i regionalne ratove, štedeći dah, preuzima teret međunarodnog legalizma.

Mnogima u Srbiji se čini kao da Rusija svoj bolji položaj gradi prvenstveno na kosmetskom slučaju. Rusija je, međutim, univerzalni igrač, koji kosmetski problem, kao važan regionalni detalj, uklapa u svoj globalni nastup. Zato se na srpskoj strani najčešće nepotpuno sagledava ruski stav u raspravama povodom konačnog statusa Kosmeta. Jer, dok se s jedne strane ispoljava evroforična evroatlantska orijentacija - za koju se zna kakva je prema obnovljenoj Rusiji - s druge strane se očajnički, očekuje ruska uviđavnost i zaštita. To je, u najmanju ruku, nesavladana protivrečnost pomenute iskrenosti i principijelnosti. Naposletku, Rusija će sigurno zastupati sebe i svoje interese. Nema sumnje da se u najdublje i najdugoročnije ruske interese u Evropi na Balkanu ne uklapa evroatlantistička težnja redefinicije srpske države kroz oduzimanje Kosova i Metohije. Zato sam uveren da nagoveštaji ruskog veta nisu isprazna demagogija, već postupno i razložno ocrtavanje kontura ruske volje u sadašnjosti i budućnosti.

Kako ocenjujete upravo završne pregovore u Beču?
- Neuspeli bečki susreti predstavnika Srbije i kosmetskih Albanaca bili su vešto konstruisani alibi i teatralizacija unapred donete odluke Martija Ahtisarija i moćnih aktera u njegovoj pozadini. Pregovarače je mrzovoljni krizni menadžer iz Finske sveo na puke statiste u vetrovitom geopolitičkom igrokazu. Dok su srpski učesnici, verujući u moć elementarne ljudske logike i postojanost međunarodnog prava, ulagali mnogobrojne amandmane, Albanci su lenjo i sa lagodnim smeškom iščekivali farsični završetak nazovi pregovora. Albanci su, naime, bili svesni da njihovi zastupnici i lobisti punom parom rade za njih i umesto njih.

U bečkoj pregovaračkoj farsi je, dakle, isplaniran totalni neuspeh srpske strane i konačni uspeh miljenika zapadnih krugova - Albanaca. Kao u i Rambujeu, kao da se sve znalo unapred i ništa drugo i nije moglo da se očekuje od albanoljubivih likova poput Ahtisarija, Roana... Otuda su bečki pregovori, zajedno sa tzv. Ahtisarijevim planom, događaj koji će biti upamćen jedino po aroganciji i beskrupuloznosti medijatora, optužnom diplomatskom nemoralu i bezočnom pokušaju nametanja političke volje predstavnicima Srbije. Ubeđen sam da je reč o sramnom dokumentu koji je već upisan tamnim slovima u rđavu istoriju ucena i ultimatuma kojima je srpski deo evropskog sveta bio izlagan decenijama i vekovima.

Šta je, prema vašem mišljenju, najracionalnije rešenje za kosmetsku krizu?
- Granice država ne bi smele da se menjaju. Kosovo i Metohija je ustavnopravno i međunarodnopravno u državnom sastavu Srbije. Oblik pripadanja Kosmet Srbiji je pokrajinska autonomija. Oko političkog određenja oblika autonomije na srpskoj strani je postignut konsenzus. Reč je o suštinskoj autonomiji albanske nacionalne manjine ili albanske nacionalne zajednice u Srbiji. Sve drugo dovodi u pitanje utvrđene granice i time izaziva međunacionalne i međudržavne sporove, sukobe i ratove. Stvaranjem novih država Balkan i Evropa bi zapale u pogubni haos nerazmrsivih revandikacija, osamostaljivanja, odvajanja, pripajanja, teritorijalnih otimačina... Zato ne samo da se ne bi smelo iznutra deliti Kosmet nego se ne bi smela deliti ni Republika Srbija! Ukoliko se to, silom prilika i protivpravno ipak desi, u Srbiji će se sasvim očekivano razviti revizionizam i revanšizam. Malo ko bi se usudio da prizna legitimnost okupacije dela državne teritorije. Srbija bez Kosova je, isto tako, nazamisliva kao konstruktivni i lojalni član Evropske unije i NATO pakta. Ne treba imati iluziju, nikakvo članstvo i bilo čemu nije adekvatna zamena za amputaciju dela naroda i dela državne teritorije. Stoga je najracionalnije da svi zainteresovani činioci, velike sile pre svih, pronađu, uspostave i garantuju takav model u kome će se suzbiti albanski prohtevi, a život na Kosmetu uobličiti u ravni suštinske autonomije u Srbiji.

V. Đ.

piše: Dr Momčilo Subotić

Vilijam Montgomeri, bivši američki ambasador u Beogradu, nedavno je izjavio da je međunarodna zajednica, tj. Zapad na čelu sa SAD, još 1999. godine odlučila da Kosovo postane nezavisna država. Ako je to tačno, a po svemu sudeći jeste, onda je sveukupna diplomatska, politička i vojna aktivnost Zapada pre, za vreme i nakon bestijalnog bombardovanja Srbije i SR Jugoslavije bila usmerena ka razbijanju jedne suverene države. Stoga ne treba da čudi predlog Martija Ahtisarija da SB UN razbije Srbiju i da na njenoj teritoriji proglasi novu državu Kosovo, jer to predstavlja završnu fazu posla započetog u Rambujeu. To je nastavak Rambujea - novi ultimatum Zapada suprotan međunarodnom pravu, Povelji UN, Rezoluciji 1244, principima Kontakt grupe i Ustavu Srbije, na čijim principima počiva suverenitet i teritorijalni integritet države Srbije.

Podsetimo se. Glavni arhitekta ultimatuma iz Rambujea bila je Medlin Olbrajt, državni sekretar SAD, koja je to nedelo "argumentovala" sledećim rečima: "Podigla sam letvicu dovoljno visoko da je Milošević ne može preskočiti". I Ahtisari je podigao letvicu prilično visoko, ali ne toliko da je ne bi prihvatile neke, doduše minorne, političke stranke i pojedinci, koje svojom antisrpskom politikom pružaju legitimitet stranom rasparčavanju Srbije. Radi istorijske istine, imajući u vidu da su Srbi tragično zaboravan narod, treba podsetiti da ultimatum iz Rambujea, za razliku od ovog Bečkog, nije prihvatila nijedna srpska politička stranka ili političar, kulturna ili naučna ustanova, ni intelektualac u Srbiji.

		VLADIKA ARTEMIJE NEZADOVOLJAN OBNOVOM CRKAVA Vladika raško-prizrenski Artemije izrazio je nezadovoljstvo obnovom srpskih crkava i manastira u Pokrajini, uništenih u martovskom nasilju 2004. "Ne radi se ni o kakvoj obnovi, već o trošenju novca, o političkom marketingu kosovskih Albanaca, da bi u toku pregovora pred svetom mogli da dokažu kako su tolerantni i demokrate i kako brinu o srpskim svetinjama", izjavio je vladika Artemije agenciji Beta. Prema njegovim rečima, "radi se na sedam ili osam objekata ali nijedan nije završen ni obnovljen u pravom smislu reči". DRUGI KOSOVSKI RAT NA POMOLU Drugi kosovski rat za nezavisnost možda je svega nekoliko meseci daleko jer je, posle godina nerešavanja pitanja statusa, sada došlo vreme naplate dugova, ocenjuje britanski list Gardijan. "Došlo je vreme razračunavanja - a priča se opasno kreće naopako. Drugi rat Kosova za nezavisnost možda je udaljen samo nekoliko meseci. Marti Ahtisari tvrdi da se odluka o statusu više ne može odlagati. Mnogi očekuju veliko finale na samitu G8 u Hiligendamu u junu, gde će se zapadni lideri sukobiti sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Bombardovanje Srbije 1999. bilo je veliki trenutak za britanskog premijera Tonija Blera i trenutak poniženja za ruskog predsednika Borisa Jeljcina. Sada je Rusija jača - i vreme je za naplatu dugova - navodi Gardijan. Beta

DOS-ovska vlast je kosovski problem dugo, pojedinci nažalost i danas, vezala isključivo za Miloševićev nedemokratski poredak, i olako "lansirala" tezu da je kosovsko pitanje demokratsko pitanje, koje će DOS, kad uz pomoć svojih zapadnih saveznika sruši Miloševića i osvoji vlast, lako i bezbolno rešiti. Nisu priznavali da se ovde ne radi ni o kakvom demokratskom pitanju, ljudskim pravima i standardima, da Milošević nije izmislio kosovski problem, već da se radi o stogodišnjem nastojanju kosmetskih Albanaca da otcepe Kosmet od Srbije i stvore Veliku Albaniju. NJihov san o otimanju srpske zemlje, koji oni neosnovano zasnivaju na principu etničke većine i samoopredeljenju, postao je komplementaran s geostrategijskim i geopolitičkim interesima SAD i NATO u promenjenim globalnim konstelacijama na evropskom i svetskom prostoru. Uostalom, ako pitanje Kosova i Metohije nije geopolitičko nego demokratsko pitanje, zašto ga demokratska vlast u Srbiji nije rešila sa svojim zapadnim "prijateljima". Zašto prozapadna demokratska elita nikad nije zahtevala da se dosledno primeni Rezolucija 1244. U toj rezoluciji Kosovo i Metohija se smatra sastavnim delom Srbije i SR Jugoslavije i traži poboljšanje njegovog statusa u vidu proširene autonomije. Istine radi, insistiranje na Rezoluciji 1244 učinjeno je samo jednom. Učinio je to dr Zoran Đinđić, kad je shvatio da ga je Zapad izigrao i da od njihovih obećanja, prevashodno finansijskih, kako bi Srbija stala na svoje noge, nema ništa. Uverivši se da Zapadu nije stalo do prosperitetne Srbije, naprotiv, da Kosovo klizi ka nezavisnosti, Đinđić je shvatio "besputnost dolarske ideologije" i pokušao da se vrati u koordinate srpske nacionalne politike. Tražio je da se sazove "novi Dejton" za Kosovo, razrađujući više opcija za njegovo rešenje, od kojih je njegovu podelu smatrao iznuđenim, ali prihvatljivim rešenjem. To je, nažalost, bio njegov poslednji politički potez. Dotakao je pitanje koje je Zapad smatrao konačno rešenim. Za Zapad je Đinđić postao neupotrebljiv. Nekoliko sedmica posle toga on je ubijen.
Da nije tako, ne bi se desilo da se Marti Ahtisari, počasni član Međunarodne krizne grupe koja se otvoreno zalaže za nezavisno Kosovo, vrati na mesto "zločina", nakon nediplomatskog podmetanja lažnog dokumenta Slobodanu Miloševiću, kojim je definisana Rezolucija 1244, i kao nastavljač nedela Vilijama Vokera, arbitrira u konačnom otimanju Kosova od Srbije.

U svojoj zaslepljenosti zapadnom "demokratijom", DOS je na Rusiju gledao kao na nešto krajnje neželjeno, kao na nužno zlo. Ne prihvatajući da "mali svetski rat" koji Evropa i Amerika vode protiv Srbije ima karakter geostrategijskog i geopolitičkog rata, jer je taj rat nastavak hrvatskog "Bljeska" i "Oluje" protiv Republike Srpske Krajine i rata u Bosni protiv Republike Srpske. Globalni geopolitički interesi diktirali su nasilničko ponašanje moćnog Zapada prema malenoj i nejakoj Srbiji. Zašto bi, inače, Amerikanci na Kosovu sagradili Bondstil, najveću bazu i izviđački i operativni punkt za ekspanziju NATO prema evroazijskom prostoru, u kojem središnje mesto zauzima velika i energetskim resursima bogata Rusija. Sve što se dešavalo na prostoru bivše jugoslovenske države, naročito na srpskom etničkom i istorijskom prostoru, bilo je u funkciji eksperimentalnog poligona za obračun sa Rusijom. Srpski državni i etnički prostor tretiran je pritom kao kolateralna šteta, ali i kao remetilački faktor i tradicionalni ruski saveznik, s kojim se treba obračunati pre pohoda na Istok.

		NE TREBA PODLEĆI UCENAMA EKSTREMISTA Predsednik Srbije Boris Tadić pozvao je, povodom treće godišnjice nasilja na Kosmetu, relevantne međunarodne institucije da obezbede red i mir za sve građane Kosmeta i da konačno privedu pravdi organizatore i počinioce pogroma. Predsednik je istakao da UN i progresivne snage u svetu ne smeju da pokleknu pred ekstremističkim ucenama i da prilikom odlučivanja o statusu Kosova i Metohije uzmu u obzir međunarodno pravo i značaj principa nepromenljivosti granica za ovaj region.

I šta sad? Rusija je i u vreme agresije NATO na Srbiju, iako drugorazredni geopolitički igrač, prezadužena i zavisna od Zapada, zahtevala da se NATO zaustavi još u Bosni. Danas u neuporedivo boljoj ekonomskoj i političkoj situaciji, pod Putinom, Rusija traži da se NATO zaustavi na Kosovu, jer zna da je sledeća Belorusija i Ukrajina, a to je već "ruski teren". Konačni cilj je likvidacija Rusije kao globalnog faktora. Nadmeno uveravanje zapadnih zvaničnika da je Kosovo unikatan slučaj koji neće biti presedan za separatističke pretenzije širom sveta, prevashodno za Južnu Osetiju, Abhaziju, Pridnjestrovlje i Nagorno Karabah, čije bi osamostaljenje, inače, išlo u prilog Rusiji, jer bi se neke od njih pripojile Rusiji. Rusija se principijelno zalaže za poštovanje međunarodnog prava, kao temelja na kojem se zasnivaju međunarodni odnosi.

Stoga nam je neophodan ruski veto. Ali nelogično je da se u situaciji kad je "povuci-potegni", a tako nam je uvek bilo sa Zapadom, obraćamo Rusiji, kao da je aktuelna dosovska vlast Rusiju nečim zadužila, a politički, kulturno i civilizacijski se orijentišemo i priključujemo evroatlantskim organizacijama, koje Rusiju doživljavaju kao protivnika pa i neprijatelja. To govori da u našoj političkoj orijentaciji nešto krupno ne funkcioniše. Drugim rečima, potreban je potpun državni i politički zaokret, koji bi podrazumevao uspostavljanje najtešnjih veza sa slovenskim pravoslavnim državama, u prvom redu sa Rusijom. Samo na tom osnovu možemo da ulazimo u druge evropske integracije, sigurni da ćemo sačuvati kulturno-versku, etničku i državno-političku samobitnost.

U svesti svakog naroda postoji predstava, da mu njegova država mora osigurati bezbedan, samostalan i miran život. U tom smislu možemo shvatiti ulogu i organizovanje Srbije tokom proteklog, ali i u budućem periodu. U najrasprostranjenijem shvatanju zadataka i uloge države Srbije bezbednost je od iskona predstavljala njenu prirodnu ulogu. Verovatno je ovo i najstarija, najvažnija, a s obzirom na sadašnju bezbednosnu situaciju, najverovatnije će i ostati trajna i sve više dobijati na značaju. Bezbednost stanovništva, njegova egzistencija, teritorijalna celokupnost, očuvanje nezavisnosti... uprkos mnogobrojnim teorijama i teoretičarima, predstavlja najdublji i najaktuelniji smisao državne organizovanosti svake konkretne zajednice, pa tako i Republike Srbije.
+
Danas se pred Srbiju stavlja sudbonosno pitanje - biti ili ne biti potčinjen što je, istini za volju, i ranije predstavljao osnovni uslov egzistencije svih drevnih državnih zajednica od polisa do carstva. Iz bezbednosnih razloga manje zajednice i slabije države, u šta svrstavamo i Srbiju, su do sada opstajale samo potčinjavajući se ili sklapanjem saveza sa moćnijim od sebe. Bezbednost Srbije, spoljna i unutrašnja, je permanentno ugrožavana, a naročito poslednjih dvadesetak godina. Upravo smo svedoci, ovih dana, finalizacije najozbiljnijeg testiranja bezbednosti Srbije do sada. Čini se da ugrožavanje bezbednosti Srbije nikada nije bilo tako aktuelno kao danas jer se nastoji da se oduzme kolevka srpstva - Kosovo i Metohija.
Činjenica je da Srbija danas ne može sama da odbrani Kosmet, pa se neminovno nameće svojevrsna bezbednosna dilema - kojim putem krenuti i na koji način očuvati svoju nacionalnu bezbednost. Srbija se ne odriče, niti se sme odreći, prava na sopstvenu bezbednost - nacionalnu bezbednost, koja i danas treba da predstavlja njen najviši državni cilj.

Dakle, Srbija se nalazi u svojevrsnoj bezbednosnoj dilemi, a rešenje te dileme nesumnjivo će imati odlučujući uticaj za njen opstanak i dalje funkcionisanje. U suštini, bezbednosnu dilemu danas možemo u izvesnom smislu označiti i kao anarhično stanje. Čini se da je najvažnija dilema - od koga očekivati podršku za ostvarenje naših bezbednosnih interesa. Rešenje ove bezbednosne dileme bi bilo daleko lakše naći da Srbija ima jasno definisane nacionalne, pa otuda i bezbednosne interese. Ono što posebno čudi (zabrinjava) jeste nepostojanje ni bezbednosne politike. Ovo u izvesnom smislu predstavlja i bezbednosni paradoks. Međutim, bezbednosni paradoks u Srbiji treba shvatiti kao faktor koji direktno utiče na organizovanje subjekata bezbednosti, a prvenstveno na vojsku, policiju i dr. institucije.
Za razliku od donedavnog organizovanja, funkcionisanja i shvatanja uloge vojske kod nas, danas se uočava njeno kvantitativno smanjenje na račun kvaliteta. Ovo brojčano smanjenje vojske izaziva sumnju u njenu mogućnost da ostvari Ustavom predviđenu joj ulogu. Uz ovo treba dodati činjenicu da još nije usvojena strategija bezbednosti ili doktrina itd. Međutim, predviđa se učešće vojske u misijama NATO gde god to bude potrebno. U tom smislu se vrši njena organizacija, osposobljavanje starešinskog kadra, naoružavanje, finansiranje itd.

		MISIJA EU NA KOSMETU Evropska unija je dopunila plan za upućivanje svoje misije na Kosmet, zadužene za obezbeđenje vladavine zakona i nadzor sprovođenja odredbi budućeg statusa pokrajine, čiji bi šef trebalo da bude holandski diplomata Piter Fejt. Reč je o planu koji je usvojen prošle jeseni i otad u dva navrata menjan u očekivanju da EU preuzme ključnu ulogu u predviđenoj Međunarodnoj civilnoj misiji na Kosmetu. Brisel užurbano radi na konačnom uobličavanju buduće misije koja će naslediti Unmik na Kosmetu. Prema dopunjenom planu EU misije na Kosmetu, ona bi imala sedišta u Prištini i Kosovskoj Mitrovici, kao i "odeljenje za saradnju i veze" u Beogradu. U sastavu misije EU bi bila 72 funkcionera, a godišnji budžet Međunarodne civilne kancelarije na Kosmetu bi bio oko 19 miliona evra. Celokupna misija uključuje i više stotina međunarodnih sudija tužilaca i policajaca. Beta

Više je nego očigledno da su se poremetili odnosi između Srbije i SAD pri čemu se ne sme zaboraviti agresija NATO na SRJ 1999. godine kao i sadašnje odobravanje otimanja Kosmeta. Takođe i Evropa kojoj i mi pripadamo i kojoj smo oduvek bili usmereni, a koja je možda i najviše doprinela raspadu SFRJ i SRJ. Evropa je danas jedan od najvećih zagovornika - njeni legalni predstavnici to potvrđuju - potrebe nasilnog otimanja Kosmeta od Srbije. Za razliku od donedavnog blagonaklonog gledanja na nasilnu promenu državnih granica i teritorijalno proširenje, danas se otcepljenje Kosmeta opravdava potrebom stvaranja viših državnih formi i zadovoljenja njihovih interesa itd. Činjenica je da sa pravnog aspekta i agresija i secesija predstavljaju moralnu subverziju, ideološko-politički i ekonomski imperijalizam i hegemonizam uperen protiv nezavisnosti i opstanka Srbije. Nemoguće je ovom prilikom upuštati se u detaljnu raspravu kolika je moć zaista potrebna Srbiji da bi odolela, pre svega, spoljašnjim "prijateljskim" nastojanjima njene destrukcije. Odgovor po pitanju rešenja bezbednosne dileme Srbije se gotovo sam nameće. Međutim, ovaj problem je moguće uspešno rešiti samo ako se pristupi stvaranju i sprovođenju integralne bezbednosne politike. Ova politika, međutim, podrazumeva i nastanak određenih posledica jer zadiru duboko u državnu strukturu i zahtevaju razmatranje organizovanosti celokupnog sistema bezbednosti. Ono što se nije smelo, niti se sme, svrstati u bezbednosnu dilemu jeste insistiranje i isticanje temeljnih državnih vrednosti Republike Srbije, njenih nacionalnih interesa i ciljeva što predstavlja polaznu osnovu i vodilju bezbednosne politike i bezbednosnog organizovanja. Postavljene vrednosti i ciljevi su u visokoj korelaciji sa ocenama mogućnosti ugrožavanja bezbednosti Srbije.

Dakle, rešenost, jedinstvenost i odlučnost očuvanja kolevke srpstva kao neotuđivog dela teritorije Republike Srbije, odnosno njene nacionalne bezbednosti, treba da predstavlja najjasniji odgovor svim izvorima ugrožavanja. Neshvatljivo i nedopustivo je da u uslovima ugroženosti Kosova i Metohije, odnosno nacionalne bezbednosti Srbije, egzistira nepostojanje i nedefinisanost politike bezbednosti, strategije bezbednosti, državnih interesa itd. U tom slučaju i sam sistem bezbednosti Srbije, odnosno rešenost da Kosovo i Metohija kao srpska kolevka ostanu neotuđivi deo teritorije Republike Srbije postaje bezbednosna dilema. Dakle, rešenje bezbednosne dileme treba tražiti u odgovoru na pitanja šta čini njenu suštinu, i gde je ista primarno locirana - unutar ili izvan naše države. To je osnovni uslov za očuvanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije i kolevke srpstva, Kosova i Metohije, kao integralnog dela njene teritorije.

Studija "Kosovsko ogledalo" pojavila se u vreme kada međunarodni pregovori o rešenju statusa Kosova i Metohije, prema mnogim ocenama, ulaze u završnu fazu i kada je Srbiji, pored argumenata, činjenica i važećih principa međunarodnog prava, potrebno i mnogo mudrih, moralnih i sposobnih državnika i diplomata, koji su u stanju da istinu i principe međunarodnog poretka stave u službu odbrane države Srbije, njene teritorijalne celovitosti i suvereniteta.
U "Kosovskom ogledalu" upravo je data suština mogućeg rešavanja i odbrane najvažnijeg državnog i nacionalnog pitanja, koje se, prema rečima autora, rešava jednom na neodređeno vreme i koje svojim ishodom utiče na sudbinu i interese budućih generacija. Odlučujući o sudbinskim pitanjima matice, o njenoj suverenosti i teritoriji, o odnosu prema kulturnoj i duhovnoj baštini, o nacionalnom identitetu, današnja vlast u Srbiji odgovorna je za zaštitu interesa i položaja čitavog srpskog naroda.

O kosovskom pitanju su pisali mnogi autori. Ono postaje posebno aktuelno od nastanka moderne srpske države u devetnaestom veku, a naročito od momenta formiranja tzv. albanske lige u Prizrenu 1878. godine. Ono što izdvaja ovu studiju od drugih autorskih dela jeste i veoma uspešan spoj nekoliko celina koje daje kompletan sadržaj studije. To su: prvo obilje dragocenih istorijskih prikaza i geneze srpsko-albanskih odnosa u procesu rasrbljavanja južne srpske pokrajine i njena internacionalizacija. Ovaj proces, koji je usko vezan za projekat "velike Albanije", podržavale su velike sile Austrougarske i Italije, zatim nemačkog Trećeg rajha, a danas SAD i NATO, sa različitim pobudama i geopolitičkim interesima, ali je suština ostala ista, prekrajanje granica i oduzimanje Kosova i Metohije od Srbije i proterivanje srpskog naroda sa njihovih vekovnih ognjišta.

U "Kosovskom ogledalu" autor je prikazao ne samo produbljenu istorijsko-političku analizu stanja u južnoj srpskoj pokrajini već i suštinu te mračne igre svetskih oligarha. Stari i novi pridruženi protagonisti antisrpske geopolitike pretendenti na evropski jugoistok - SAD i NATO, uz snagu svoje medijske propagande i vojne tehnike, isturili su svoj živi štit - albanski narod na Kosovu i Metohiji i njihove nelegitimne aspiracije koje traju skoro 130 godine, u pokušaju ostvarivanja "velike Albanije" na prostoru susednih država Srbije, a zatim Crne Gore, Makedonije, Grčke.

U "Kosovskom ogledalu" veoma uspešno se razotkriva suština "novog svetskog poretka" na čelu sa SAD i NATO, koji od devedesetih godina u izmenjenim međunarodnim okolnostima, kada nestaje bipolarnost i blokovska konfrontacija promovišu nove geostrateške planove čija realizacija započinje upravo na Balkanu i u Jugoslaviji. Jugoslavija postaje poligon na kome se testiraju nove metode natovske koncepcije "izazivanja i upravljanja krizama" kao element tada još nevidljivog ali osmišljenog sistema upravljanja svetom u bliskoj budućnosti. Autor ukazuje da je ovo period kada međunarodne institucije, poput Oebsa, UN i dr, gube samostalnost i sve više postaju pokriće za američke planove.
Ugrožavanje srpskog, etničkog i državnog prostora na Kosovu i Metohiji danas ima i neke specifičnosti, pre svega, u broju aktera i širini antisrpskog osvajačkog fronta koji ne obuhvata samo najmoćnije sile Zapada, već budi i duhove islamskog fundamentalizma.

Kosovska drama ulazi u svoju završnu fazu. Kako slikovito ističe autor: "na delu je pokušaj alhemičara globalnog sistema da dođu do formule po kojoj bi oduzimanje postojbine srpske države, duhovnosti i kulture i njenu predaju albansko-terorističkoj vrhuški predstavili kao uspeh demokratske vlasti u Beogradu. U politici su moguća razna čuda, ali takav pronalazak teško je zamisliv čak i u konceptu globalnog sistema".
Očevidno je da je u ovom trenutku strategija SAD, NATO i EU usmerena na ubrzano opremanje Kosova i Metohije potrebnim državnim atributima, kao i pripremanje Srbije i njene javnosti da odustanu od svog legitimnog prava na Kosovo i Metohiju.

S posebnom pažnjom autor je u "Kosovskom ogledalu" analizirao stav Rusije prema rešavanju kosovskog problema. Imajući u vidu da je globalna strategija nastupa SAD i NATO prema Jugoslaviji, u stvari, preteča natovskih koncepcija za nastup prema Rusiji, to je u stvari, kako autor ističe, upravljanje ekspanzijom na Istok sa pogledom uperenim prema Rusiji i Evroaziji kao strateškom cilju.
Autor ocenjuje da dolaskom Putina na vlast politika Rusije prema Kosovu i Metohiji postaje aktivnija, jasnija i principijelnija. Ruski predsednik, naročito u ovom periodu kada Zapad insistira da se problem statusa Kosova reši što pre, zalaže se za principijelno rešenje statusa Kosova i Metohije u skladu s postojećim principima međunarodnog prava, s najavom mogućnosti ruskog veta u slučaju da konačno rešenje nema saglasnost obe strane, a posebno da je nametnuto srpskoj strani. Autor naglašava da ovi stavovi i interesi Rusije faktički predstavljaju podršku Srbiji i proširuju prostor za argumentovanje odbrane srpskih interesa. Očigledno je, kako i sam autor ističe, neprihvatljivo jednostrano rešenje za Kosmet jer Rusija štiti svoje interese u suzbijanju separatizma u ruskoj federaciji i postsovjetskom prostoru s već poznatim kriznim žarištima na Kavkazu, kao i problem Abhazije, Osetije, Karabaha i Pridnjestrovlja.

Stavovi Putina svakako daju izvesnu nadu u mogućnost da kosmetska drama bude rešena po principima međunarodnog prava. Ono što zabrinjava i što autor u "Kosovskom ogledalu" naglašava jeste još nedovoljno aktivan stav srpskog političkog vrha, kao i neusaglašena srpska politika sa stavovima Rusije. Srbija mora prvo da bude jedinstvena i da zna šta hoće.
I na kraju, naglasio bih "jasnu poruku autora "Kosovskog ogledala" Živadina Jovanovića: "Kosmetom se ne sme trgovati". U ovoj rečenici sadržana je poruka i državnika diplomate, političara, ali i poruka zabrinutog građanina Srbije koji odgovornima na vlasti u Srbiji, poručuje da se Kosovo i Metohija moraju sačuvati.