GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Podanički mentalitet

Bilo čime objašnjavali, ipak je čudno, da - sem uopštenih i samoreklamerskih fraza onih koji su na vlasti - nema ozbiljnijih analiza o tome šta je postignuto od 5. oktobra naovamo. Stvar je utoliko čudnija što je ta "plišana revolucija" jedina autentična svenarodna pobuna protiv vlasti u našoj istoriji.

Bivale su i ranije neke bune i bunice, ali su ih pokretale grupice ili pojedinci, i sami bliski vlasti, a ne i narod. Naš je narod poznat po tome da je spreman maltene goloruk da se digne protiv daleko moćnijeg zavojevača, ali nikad protiv sopstvenih gospodara. Zato prevrat 5. oktobra, još i izveden brz krvi, predstavlja jedinstven fenomen u istoriji naše dvestogodišnje državnosti i zaslužuje da bude predmet ozbiljnog razmatranja.

Neko će reći potrebna je veća vremenska distanca da bi se objektivno mogao sagledati tok i posledice tog događaja. Ja mislim da nije, bez obzira na to što promene još nisu uspele da se dublje ukorene u tkivo našeg društva za proteklih sedam godina. Ali se dobro zna šta smo hteli tim ustankom, pa je jedino pitanje: Jesmo li dosledni u ostvarivanju njegovih ciljeva? A, to se već sada jasno može sagledati.

Jeste da nas istorija uči da je u svim revolucijama bilo i kolebanja i rogobatnih nespretnosti, ali se kroz sve njih provlačila želja za promenama. Naš je zlosrećni narod predugo trpeo tiransku vlast knezova, kraljeva i diktatora, pa se veoma sporo oslobađa podaničkog mentaliteta i navikava na sopstvenu snagu. Zato oni koji uspevaju da se dokopaju vlasti još uvek Srbiju smatraju za svoju prćiju, kojom i dalje treba vladati samovoljno, kao da 5. oktobra nije ni bilo.

Otuđeni od naroda i od ciljeva revolucije, oni, pre svega, i bezočno nastoje da namire sebe, da iz nesređenosti "tranzicije" izvuku što veću korist za sebe, dozvolivši da se Srbija pretvori u zemlju bezakonja, afera, nasilništva i lopovluka, ne hajući za njen ugled u svetu i za dobrobit sopstvenog naroda, kome jedino preostaje da kudi i psuje vlast. I da se protiv nje, takve, bori jedino glasačkim listićima. Haos takozvane "tranzicije", međutim, ne traje večno. Makar i po cenu još jednog 5. oktobra.

Jer, takvi kakvi smo sada, mi u Evropu nećemo uskoro ući. Srbija mora, jednog dana, da postane sređena, normalna i demokratska zemlja, što njen narod i zaslužuje. Dozvolimo li politikantskim kombinatorima da još dugo vode svoju igru, obesmislićemo naša revolucionarna htenja i postaćemo slepo crevo Balkana i Evrope.

Stevan Babić, Novi Sad


Nema više groba prote Radoslava Marković u Inđiji

Posetivši Inđiju ne malo sam se začudio kad sam video da u porti više nema groba moga pradede prote Radoslava Markovića, upokojenog 1948. i sahranjenog iza oltara inđijske crkve. Prota Marković (1865-1948), došavši u Inđiju 1889. godine, osnovao je pevačko društvo, Žensku dobrotvornu zadrugu, Zemljoradničku zadrugu Rajfajzenovog tipa, prvu takvu u zemljama Austro-ugarske, Štedionicu, Sokolsko društvo i svima je on rukovodio.

Mnogo je putovao, držao predavanja, pa je opravdano nazvan ocem i apostolom srpskog zadrugarstva u krajevima preko Save i Dunava. Predavao je nekoliko godina u Bogosloviji. Bio je u više mahova poslanik na Narodno-crkvenom saboru. Pisao je pripovetke, koje su mu štampane, bilo u časopisima ili kao zasebne knjižice. Autor je dvanaest knjiga, pedesetak članaka, studija i priloga, a njegovim radom se bavilo desetak naučnika.

Njegove knjige su stizale i do Ruske carske akademije nauka, slavističkih seminara univerziteta u Skoplju i Ljubljani, kao i do Odbora za organizaciju Slovenskog instituta u Pragu. Zbog toga je primljen za člana Književnog odeljenja Matice Srpske. Bio je učesnik Prvog kongresa južnoslovenskih pisaca i publicista 1905. godine sa Lazom Kostićem u Beogradu. Nemci u inostranstvu i danas koriste njegove knjige za svoje radove o Inđiji i Vojvodini uopšte.

Preživeo je sve strahovite Prvog svetskog rata. Kao predsednik mesnog odbora pred oslobođenje, mnogo je doprineo mirnoj predaji vlasti. Između dva rata bio je poverenik za agrarnu reformu, neumorni govornik na kongresima Saveza zemljoradničkih zadruga. Bio je član Istorijskog društva u Novom Sadu. Biran je u vrhove najviših autonomnih crkvenih tela, kako u Karlovačkoj mitropoliji, tako kasnije i u SPC, isto i u Svešteničkom udruženju.

Za svoj rad bio je odlikovan od državnih vlasti sa dva ordena Svetog Save, zatim Jugoslovenske Krune i Belog Orla, a od crkvenih Naprsnim krstom. Poslednjih godina nadgrobna ploča sa njegovog, kao i sa susednog svešteničkog groba, bila je oštećena od parkiranja automobila. Sad je konačno i uklonjena, a grob, kao i staza oko crkve, popločana, poput nekog šetališta ili parkinga.

Tako je prota ostao bez ploče, koja je pokazivala mesto pokoja, i bez kamenog krsta, znaka zahvalnosti meštana i crkvenog odbora, koji je sklonjen u stranu i do pola ukopan. Kao predstavnik potomaka počivšeg prote, molim da se njegov grob dostojno obeleži, ili da nam se dozvoli njegova ekshumacija i prenos u porodičnu grobnicu.

Branislav A. Žorž, Beograd


Psi važniji od ljudi!

Dosta sam se kolebao da se u javnosti oglasim o temi zaštita životinja. Kolebao sam se zbog toga što volim životinje ali i zato što sam studirao i diplomirao 1964. godine na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu, baš na odseku za stočarstvo. Međutim, zbunjen sam time što je ozakonjena prednost pasa lutalica nad ljudima! Nemam ništa protiv pasa. Ali, zapostaviti čoveka i ne zaštiti od pasa nije u redu.

Takav odnos Društva za zaštitu životinja (mislim da se zove "Argos") a i zakonodavca zaslužuje hitno reagovanje merodavnih, jer su ljudi zaista zapostavljeni i, naravno, ugroženi i poniženi. Veliki broj ljudi je ugrožen i socijalno i stambeno, a izgrađuju se objekti za pse lutalice koji su pravi hoteli za te namene.

Tu je psima obezbeđen odgovarajući komfor. Samo im je onemogućena njihova ljubav (između polova). Često su po gradovima viđane, kako ih ja zovem, "kučeće svadbe". Jednog dana sam takvu "svadbu" video baš u parku ispred Opštine u Trsteniku. Tog dana predsednik nije bio u zgradi Opštine, pa nije mogao da "uživa" gledajući sve to.

Konačno, hvala Bogu te nikom iz društva za zaštitu životinja ne pada na pamet da zatraži i zabranu klanja domaćih životinja koje se gaje radi ishrane ljudi. Zakonom je još pre pola veka regulisan način (postupak) kako se mora ponašati prema životinjama.

Ali za razliku od sadašnjeg novog zakona, ranije su neškodljivo i humano odvoženi psi lutalice sa ulica u kafilerije. Tamo su ubijani i spaljivani, a spaljeni ostaci su korišćeni kao komponente za stočnu hranu u industriji stočne hrane. Javnost neka proceni šta je bezbednije, jevtinije i korisnije.

Radojko Dubičanin, Trstenik


U školi "Svetolik Ranković" nema droge

Direktor i nastavno osoblje osnovne škole "Svetolik Ranković" iz Aranđelovca demantuju tvrdnje o narkomaniji i narkodilerima u krugu njihove škole, objavljene u prošlonedeljnom broju Glasa javnosti, u kome je analizirana pojava povećanih zdravstvenih problema kod pojedinih učenika.

Tačno je da su tri devojčice imale u toku dva dana zdravstvene probleme. Jedna je kolabrirala, što je bila reakcija na dijetu. Tome je prisustvovala devojčica koja ima astmatične probleme, pa je dobila napad. Treća devojčica imala je zdravstvene probleme uobičajene u pubertetu. Dakle, nije se radilo o masovnoj pojavi, već su se samo ti slučajevi desili vezano. Na to jasno ukazuje i izveštaj hitne službe aranđelovačke bolnice, koji potvrđuje ove simptome.

Posebno oštra reakcija odnosi se na deo teksta u kome je izražena sumnja da se u dvorištima osnovnih i srednjih škola gotovo svakodnevno pronalaze iskorišćeni špricevi, kao i na tvrdnju nastavnika i profesora koji su hteli da ostanu anonimni da oko kruga aranđelovačkih škola obleću dileri narkoticima, koji svoju ciljnu grupu, zbog spuštanja starosne granice korisnika, traže sve više i u osnovcima.

Odbacujemo bilo kakvu mogućnost ovakvih pojava u našoj školi. Posebno je bolno što se na nepažljiv način sugerišu ove pojave upravo u našoj školi, što može imati katastrofalno loše posledice. Napominjem da naša škola ima dugu i uspešnu tradiciju i ovakve pretpostavke u velikoj meri mogu ukaljati renome naše ustanove.

Za pet godina, koliko sam u ovoj školi, nisam video nijedan jedini špric. Odgovorno tvrdim da u našoj školi nema droge, niti korisnika droge. Da ima, valjda bi neko od učenika, nastavnika ili roditelja to prijavio. Ne znam za druge škole, ali sasvim odgovorno tvrdim da u "Svetoliku" droge jednostavno nema.

Goran Mićić, Direktor osnovne škole "Svetolik Ranković" u Aranđelovcu


Pomozimo Tatjani Veselinović

Ime mi jeTatjana Veselinović, živim u Nišu i imam 26 godina. Rođena sam sa cerebralnom paralizom, zbog čega otežano hodam i imam bolove u kičmi. Pre dve godine, 22. septembra 2005, bila sam na operaciji koja mi je pomogla. Sada imam manje bolove u kičmi i lakše se krećem. Uspela sam da se vratim na fakultet i sada sam student druge godine na Pravnom fakultetu u Nišu.

Međutim, posle skoro dve godine od te operacije potrebna mi još jedna koju obavljaju ruski lekari ovde kod nas i koja košta 2.500 evra. Živim sa roditeljima, čija primanja ne mogu da pokriju troškove ove operacije.

Zato sam prinuđena da ovim putem zamolim sugrađane i sve ljude dobre volje da mi pomognu da sakupim potreban novac i odem na operaciju. Iskreno se nadam da ćete imati razumevanje za moju molbu. Svoje donacije možete uplatiti na tekući račun: 160-5400100212621-02
Unapred zahvalna,

Tatjana Veselinović


Pažnja bolesniku mnogo znači

Pre neki dan prisetim se bolesnog druga i prijatelja Hranislava. Okrenem brojčanik na telefonu i zovem ga, javi se on, upitah ga kako je, kako se oseća, je li štogod bolje? Reče mi da nije dobro, ne izlazi iz dvorišta, a u džepu mu je nitroglicerin.

Pozvao sam Hranislavljeve prijatelje Panteliju i Andriju i otišli su u posetu bolesniku. Hranislav treperi od zadovoljstva što smo mu došli u posetu. To malo pažnje za njega mnogo znači.

Ljudi boluju, a često u toku bolesti nemaju prave podrške i pomoći, a ona je dragocena za ozdravljenje. Treba samo poći od sebe, pa se prisetiti prijatelja. Prijateljstvo je najveće bogatstvo. Pomozimo ljudima kada su u nevolji, kada završe sa životom, ostaju samo sećanja a povratka nema.

Dragan Ugarčina, Čačak