Privremenost beogradskog utočišta kao da pojačavaju i njegove klimatske osobenosti. Visoka vlažnost vazduha, osećaj njegove ustajalosti i nedostatka svežine daleko su od one prelepe klime kosovske visoravni kada smo se, šetajući srpskom stranom podeljenog prištinskog korzoa, u sred leta morali ogrtati nekim toplim odevnim predmetom. Odista su bile retke letnje noći u kojima bi nas izneverio dah svežine sa Šare, Prokletija ili pak Kopaonika i tako nas podsetio na osobenost klime Kosova i Metohije koja je leti bila neka čudesna mešavina kosovske oštre kontinentalne klime i metohijske submediteranske. Zime duge, snežne i hladne, ali leta duga i topla, a večeri i tada prijatne u svojoj neobičnoj svežini. Proleće je u moj grad stizalo tek u maju i tek bi se tada razlistali dugi drvoredi prištinskih lipa koje cvatu tek u junu, kad njihov sladunjav miomiris opija šetače Vidovdanske ulice, Divan-Jola, Mikro-naselja, Studentskog grada...

Ne znam da li su veliki i moćni, bahato kvareći svet, uspeli da pokvare i taj divni Božji dar - kosovskometohijsku klimu, tek, ova je zima, makar u ostatku Srbije, bila nalik proleću, videsmo samo nešto nikoljdanskog snega, a kakvo li će tek kalendarsko proleće biti, to samo svedržitelj zna. Elem, proleće je uvek, po prirodi stvari, kasnilo na mome Kosovu, uvek više nego li u pitomoj metohijskoj kotlini. Sada, kada možda češće i dublje promišljam o zavičaju, zapravo znam da je to kašnjenje proleća zapravo bilo prirodan red stvari na Kosovu (i u Metohiji). Naravno, nije ovde reč samo prirodnom fenomenu u južnoj pokrajini. Proleće je, kao što znamo u ostatku Evrope zapravo bio drugi naziv za demokratske promene, otpore i bunt prema sili i nepravdi. Tako je "Praško proleće" bilo sinonim otpora Čeha prema Sovjetskim stegama, "Beogradsko proleće" drugi naziv za studentski bunt protiv Titove komunističke oligarhije itd. Dolazeći, državnim poslom, tokom aprila i maja meseca u Prištinu 2001. godine, zajedno sa mojim prijateljem i sugrađaninom Aleksandrom Simićem, iz blindiranog džipa američke pratnje primetio sam na zgradi studentskog restorana u Prištini veliki pano sa natpisom "Pranvera e Kosoves 1981-2001 (Kosovsko proleće 1981-2001). Albanski separatistički pokret je dvadeset godina nakon studentskih demonstracija, čiji je osnovni politički cilj bio sadržan u paroli "Kosovo - republika", taj događaj nazvao "Kosovskim prolećem". Nimalo slučajno, i ako on ni kalendarski, a kamo li suštinski, sa "prolećem" nema nikakve veze. Ali, proleće je sinonim bunta i to su stručnjaci za separatistički marketing dobro razumeli, kao što su petnaestak godina kasnije još bolje shvatili da je korisno drumske i šumske nasilnike, razbojnike i teroriste, nazvati "gerilom".

Te večeri, 11. marta 1981. godine, baš iz zgrade studentskog restorana, krenule su demonstracije albanskih studenata i nastavnika sa zahtevom da pokrajina postane republika. Nekoliko dana posle tih događaja, albanska komunistička vrhuška bestidno je tvrdila da su studenti zapravo iskazivali svoje nezadovoljstvo jelovnikom. Na "meniju" demonstranata našli su se "ustav", "republika" i drugi separatistički zahtevi. Među onima koji su gastronomskom kamuflažom prikrivali otvoreni i masovni separatizam kosovskometohijskih Albanca bio je i Sinan Hasani, tadašnji visoki albanski komunistički funkcioner i književnik, autor romana "Kad proleće kasni" - istorijski neutemeljene romanizovane verzije narodnooslobodilačke borbe na Kosovu i Metohiji.

Ove godine proleće na Kosovu i Metohiji ne kasni, došlo je pre nego što hiljadama godina dolazi. Ipak, "proleće" koje separatistički kosovskometohijski Albanci očekuju još nije došlo, uprkos karelijskom Fincu, "velikom bratu" i pretnji novim nasiljem, ono će večito kasniti. Takav je prirodan red stvari.