GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Utorak 13. 3. 2007.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

   vesti dana

   arhiva

   vaša pisma

   istorijat

   redakcija

   kontakt

   pomoć

   pišite nam

 


 

Obeleženo četiri godine od ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića

Ubijamo filozofe, negujemo ludake!

Ljudi su palili sveće, a potom, brišući suze, još dugo stajali sa strane, posmatrajući grob

Titrajući na povetarcu, promaljajući bojažljivo plamen iznad gorionika, kapala je sveća. Za njom druga, treća.... Posle samo pola sata, mesta za sveće skoro da nije i bilo, a ogromna gomila cveća već je pokrivala grob. Nije sunce juče pošteno ni ogrejalo nad Alejom zaslužih građana na Novom groblju, a kolona ljudi već se slivala ka mestu večnog počinka pokojnog premijera dr Zorana Đinđića.

Laganim hodom, ćutke se približavajući grobu stari i mladi... Pa čak i oni koji su tog dana, kada je pre četiri godine premijer ubijen u dvorištu zgrade Vlade Srbije, još bili u pelenama. Tišinu prekine poneki uzdah, pa sve ponovo utihne. U svakoj ruci po sveća i cvet. Mahom plavi ili žuti... Tek poneka zalutala crvena ruža.

Među prvima da oda poštu pokojnom premijeru, nešto pre devet sati, pojavio se Zoran Živković, sa suprugom. Ubrzo za njim, stigoše i članovi najbliže porodice - majka Mila, supruga Ružica, sin Luka...

Ulivao nam je nadu

Zanemela je Srbija tog 12. marta, jecala u neverici.. Tišina i konfuzija, sve nedaće i danas, četiri godine kasnije, veruju ljudi, a pravdaju se političari, ne bi postojale samo da je on još tu.
- Eto, vidite, dok je bio živ, svi su mogli da se dogovore, a sad - ko rogovi u vreći, ništa ne može. Svi bi samo u fotelju - briše suze devojka u beloj jakni.

- Od kada znam za sebe, znam za haos, ludilo, bezvlašće... Zoran je bio jedini koji je ulivao nadu da će život u ovoj zemlji postati zdraviji. Šta nam sad ostaje? Tog dana kada je ubijen, pomislila sam:"Brišem odavde". Ubijamo filozofe, a negujemo ludake - priča i dodaje da, iako je navikla na apsurdne poteze svih koji nam "rade o glavi", ipak joj nije jasno.

Gospođa Nevenka nije zbunjena. Ljuta je! Već treću godinu zaredom među prvima je spustila struk karanfila na grob dr Zorana Đinđića.
- Vidi šta ga se naroda nakupilo. I, dolaze svi, a ne kao kod onog zlikovca, što mu ni pop ni porodica na grob ne smeju priviriti - srdita je gospođa Nevenka, koja je ove godine sa sobom povela i podmladak - petogodišnjeg unuka Vuka.

Kaže, da se oduže Đinđiću za sve što je za Srbiju uradio, pa onda na Tašmajdan, u šetnju.
- Vakvi se ljudi, kao on, rađaju jednom u sto godina, samo što mi take nikad nismo znali ni mogli da sačuvamo - priča starica.

Nisu te sačuvali

Spomeniku, već prekrivenom buketima plavo-žutog cveća, prilazi i starac sa štapom. Pali sveću, a potom, brišući suze kao za rodom najrođenijim, još dugo, dugo, stoji sa strane, posmatrajući grob.
- Primitivci ga ubili! - dobacuje.

- E, sine moj - jecajući, gotovo grobnu tišinu zapara starica, spuštajući na grob usamljenu žutu ružu.
- Čuvali te, a nisu te sačuvali - više za sebe promrmlja, udaljavajući se od kolone.

Taman se učini da se ljudi razilaze, kad pristigne reka novih. Mada, rekoše nam iz obezbeđenja, ni približno sveta kao lane.
- Slikaj ti, samo, dete, slikaj - ohrabruje fotoreportere gospodin iz reda. - Da se vidi da ga Srbija nije zaboravila.

Pola grdeći, a pola kukajući, sredovečni čovek u zelenoj vetrovci, glasno traži krivca za Đinđićevu smrt. I, nalazi je, u svim pretendentima na titulu nastavljača lika i dela pokojnog premijera.

- Pa, da sad neko pita tog Čedu, Mihajlovića, Batića, što ga nisu čuvali, ako su mu toliki drugovi bili. Bar koliko draškovićevci čuvaju Vuka - uvek ih je bar desetoro tu. Ja, da znam da mi je drug u nevolji, skočio bih na njega, branio ga. A, njih - nigde. Pustiše da ga ubiju, dok su oni čapali i drapali. Što ga ne čuvaše, kad su već znali koga su imali - ogorčen je.

Student Goran Vukotić seća se kako mu je, za vreme uličnih protesta, otac, koji ga je nosio na ramenima, kupio bedž "Ja sam budući student BU!". Kada je srušena Slobina vlast, tek je pošao u srednju školu i, naravno, nije imao pravo glasa, ali je uvek znao ko mu je favorit.

- Jednom sam pomislio - zemlja je puna problema. Banke se zatvaraju, nemiri na Kosmetu, izbeglice, treba pronaći Mladića i Karadžića, suočiti se sa ovim ili onim... Ali, prošlo mi je kroz glavu - pa dobro. Premijer nam je sposoban, ne treba da brinemo - priča Goran, sadašnji student BU.

Suze i ruže

Goran se bavi prirodnim naukama, ali prati političku situaciju u zemlji još od detinjstva. Možda neprirodno za mladog čoveka, ali svakako svojstveno detetu sa ovih prostora. Sumnja da će iko od aktuelnih političara skoro pridobiti njegovo poverenje.

- Često mi prebacuju što sam za Čedu, ali ja verujem da je on ipak učio od najboljeg. Ako je Zoran verovao u njega i dao mu mesto šefa poslaničke grupe, zašto bih ja sumnjao - optimista je Goran i nada se najboljem.

Starijima je teško da poveruju u svetlu budućnost države koja je, kako kažu, dozvolila da umre najbolji, najenergičniji i najvredniji među nama.
- Njegov život značio je oslobođenje. Oslobođenje iz mraka cele Srbije i oslobođenje za moje dete. Sada, pri pominjanju imena Zorana Đinđića, osećam samo nesreću koja je zadesila njegov mladi život i sve nas. Neka ga Bog odmori, što je umro za sve ove ljude - pokazuje rukom na dugački red gospođa Viorika Vučetić.

Nije zadržala suze kada je juče stigla u Aleju zaslužnih građana da, kao i svakog 12. marta, položi tri ruže.
- Jedna je od mene, a ove dve u ime ćerke i poznanice, koje nisu mogle da dođu - objašnjava gospođa Vučetić, ukrštajući put s kolonom od stotinak građana koja se ka Đinđićevom grobu uputila predvođena Čedomirom Jovanovićem.

A. Klarić-Žak - I. Vranešević
Foto: Rajko Ristić


vesti po rubrikama

^tema

Obeleženo četiri godine od ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića
Srbija je vraćena u prošlost
Takmičenje u besedništvu u Zoranovu čast
 
 


     


FastCounter by LinkExchange