Među najmlađom populacijom čitalaca Slobodan Stanišić
slovi za najčitanijeg pisca. U bibliografiju je, pored četrdeset
zbirki pesama i šest zbirki priča, upisao je nedavno i dvadeset
prvi roman "Simonida", koji opisuje život vizantijske
princeze i najmlađe srpske kraljice.
Posle cara Dušana, napisali ste roman o još jednoj markantnoj
figuri srpske istorije Simonidi. Šta vas je, zapravo, potaklo
da ispričate nimalo običnu životnu priču najmlađe srpske kraljice?
Tri su osnovna povoda inspiracije: nedostižno poetsko ostvarenje
Milana Rakića "Simonida", Bojićeva drama "Kraljeva
jesen", koju brižljivo čuvam u dokumentaciji i mali zadatak
profesora Ratka Đurovića na času filmskog scenarija, pre više
od 30 godina. On je tada rekao da Simonida, u jednom momentu,
beži sa dvora kralja Milutina, međutim, na samoj granici, zaustavlja
kočiju i naređuje da se vrate. Zašto?... Posle mnogo godina pao
mi je na um moguć odgovor, tada je pisanje moglo da počne.
Poznato je da nema toliko sačuvanih spisa i podataka o Simonidi.
Koliko ste poteškoća imali prilikom prikupljanja građe, šta ste
sve morali da pročitate da biste ovako impresivno ilustrovali
lik vizantijske princeze?
Najviše teškoća se pojavljivalo ranije, dok sam pisao četiri romana
o mladosti Dušanovoj. Pri tom se stekne određena rutina. Ipak,
moram priznati, za Simonidu su mi od velike koristi bile knjige
"Teodor Metohit na dvoru kralja Milutina", "Vizantijske
princeze u srednjovekovnoj Srbiji"... Mihaila Laskarisa,
kao i "Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih", arhiepiskopa
Danila, koji se u mojoj knjizi pojavljuje kao iguman Hilandara
i jedan od glavnih junaka.
Knjiga je prevashodno zamišljena i namenjena najmlađoj čitalačkoj
publici. Kad uronite u to štivo, već na prvim stranicama shvatite
da nije tako, da je zapravo namenjena svima. Potvrđujete li i
ovom knjigom vaš poznat stav da zapravo ne postoji podela na knjige
za decu i knjige za odrasle?
Moj stav je nepromenjen, a izdavač "Simonide" Božidar
Popović potpuno podržava činjenicu da je knjiga namenjena svima.
"Simonida" je jedan veoma "filmičan" roman,
sav u impresivnim scenama koje čitaocu trećeg milenijuma verno
dočaravaju ambijent i sjaj Vizantije, kao i atmosferu na dvoru
srpskog kralja Milutina. Ima li nade da prema ovom romanu bude
snimljen film.
Pristalica sam mogućnosti da roman ima svoju dramaturgiju. Što
se filma tiče, na to nemam uticaja, mada bi me radovalo...
Već decenijama ste jedan od najčitanijih, najomiljenijih i
zacelo najaktivnijih pisaca za decu i mlade. Često se susrećete
sa svojim čitateljstvom. Da li je istina da deca sve manje čitaju
i da svet kompjutera potiskuje svet knjige?
Stalno sam sa njima pri susretima po bibliotekama i školama, zato
odgovorno tvrdim da naša deca još uvek vole knjigu i čitaju. Priče
o "potiskivanju sveta knjige" potiču od starijih.
Dobili ste više značajnih književnih nagrada, poslednju za
roman o caru Dušanu. Koliko nagrada znači jednom piscu, jednoj
knjizi?
Materijalno, ne bog zna šta, moralno - znači podsticaj, a skupa
- sve se kod nas brzo zaboravlja.
O čemu trenutno pišete? Hoćete li ostati negde u domenu srpske
istorije, hoće li vaš novi književni lik vaskrsnuti neku znamenitu
istorijsku figuru?
Trenutno pišem triler "Zgrabi Igora" / treći deo "Dvoje
na vetru" i "Igor u Lejkersima"/, a onda se vraćam
nastavku sage o kralju i caru Dušanu. Potpisao sam ugovor sa uglednim
izdavačem, plašim i da pomislim na to, pošto treba da ima još
šest nastavaka. Pripremam građu za prvi od njih koji će se, verovatno,
zvati "Lazar na dvoru kralja Dušana".
Poznato je da slovite za književni uzor kod najmlađih pisaca,
da li ste vi imali nekog svog omiljenog pisca na koga ste želeli
da se ugledate?
Od stranaca Selindžer, Skot, Dima i S. Maršak, od domaćih Ćopić,
Baranin i pesnici Miroslav Antić i Dragan Lukić.
Mila Milosavljević
