U svim segmentima života građanstva Srbije vlada nevolja. Vlada rasulo u moralnom i materijalnom stanju. Što je najbitnije, vlada totalna nezaposlenost. Zbog "privatizacije", jevtino su rasprodate veće fabrike, gde je radio veći broj građana. Postali su mnogi "višak" zaposlenih i sa 35 godina radnog staža. Ostali su i dalje u radnom odnosu, malo boljeg imovnog stanja, na koji način (nije za javnost). A siromasi, kojima je "zmija" zauzela mesto u novčaniku, ostajali su bez posla i bez penzija.

Skoro svaka firma ima nekoliko vrsta sindikata. Šta nedostaje: nedostaje ustav i normalni zakoni da zaštite zaposlene umesto sindikata.

Nizak natalitet, a sve je više staračkih domaćinstava, svakodnevna je tema celokupnog srpstva. Obično se kaže da se iz ljubavi rađaju deca, tačno je. Ali, koliko novca je potrebno za opremu i odeću novorođenčeta? Pri odrastanju deteta, povećavaju se i potrebe. A kako to ostvariti ako roditelji nisu zaposleni? Ajde da stanovanje zanemarimo, doći će, valjda, proleće i leto.

Sredstva za lečenje, školovanje, dobijanje pravde. Šanse su na strani imućnijih građana. Siroma i boluje i umire. Siroma nema šansu da svoju decu šalje na fakultetsko obrazovanje, i ako im dela imaju smisla za nauku. Obično je i pravda na strani bogatijih građana.

Penzioneri su stvorili sve: dužim vremenom "samodoprinosa" su obezbedili: bazene - branu Vrujci, pijaću vodu za sve građane Užica. Takođe, dugogodišnjim učešćem od dva odsto samodoprinosa sadašnjih penzionera izgrađeno je mnogo stambenih objekata i hotela. Sadašnji penzioneri su dugogodišnjim samoodricanjem uvećanih plata u korist proširenja novih pogona u cilju većeg zaposlenja novih radnika (za unuke, praunuke).

Pored svega što su stvorili za buduća pokolenja za vladu i za ministra za socijalna pitanja deluju kao da su višak i veliki balast, kojeg se treba "osloboditi".

Penzioneri su opljačkani. Od pre nekoliko godina visina penzija je počela zaostajati za porastom zarade zaposlenih. Prvo zakonsko pljačkanje penzionera nastalo je kada je ozakonjeno usklađivanje na svaka tri meseca. A prošle godine 2006. ozakonjeno je usklađivanje rasta zarada samo dva puta u celoj godini.

Industrijski radnici, zdravstvo, školstvo i ostala administracija vrlo često u godini imaju povećanje plata i to od 30 do 70 odsto, a penzije povećavaju samo dva puta godišnje, i to manje od 10 odsto. I ovde se, očigledno, primećuje nedostatak ustava i pravde.

Prema dugogodišnjim analizama, proizvodni radnici su zaostajali sa zaradama od činovničkih plata. Od kada je nastala "demokratija", ta razlika u platama zaposlenih u privredi i platama u vanrprivredi se drastično uvećava u korist vanprivrede. Očigledno i ovde nedostaje ustav.

Za pet-šest godina Srbija može biti bogata kao Holandija (podneblje je veoma slično). Ne kažem da treba ujednačiti zarade - plate u privredi i vanprivredi, već napraviti takav ustav i čvrste zakone da se daleko bolje nagrađuje proizvodni, stvaralački i inovatorski rad od administrativnog. Samo nova roba i bolja tehnika u proizvodnji nudi za državu Srbiju više sredstava u fondovima za zadovoljenje potreba i države i građana. Bez čvrstog i pravednog ustava, ne možemo dobiti sredstva za pokretanje učmale privrede.

Radisav Stanić, Užice

Otimanje Kosova i Metohije okvalifikovano je kao nezavisnost ili samoopredeljenje Albanaca i njihovo oslobođenje od ropstva Srbiji. Njoj su "robovali" za vreme turske vlasti kada su krali i klali Srbe! Mada su se Srbi opirali! Naučili su veštinu bežanja (iseljavanja). Onda su tu veštinu sasvim usavršili pod Josipom Jožom našim Brozom i milim nam komunistima! Toliko su se Šiptari množili, a i prelazili iz Albanije na Kosmet da su, hvala đavolu, postali većina!

E, onda je došla demokratija! Široka, belosvetska! Tek što ih je ta prigrlila! Kako ih tek demokratija voli. I žali. Sve zbog njihovog navodnog robovanja Srbima! A Srba, po njima, da nije na ovom, al' ni na onom svetu. Bio bi to svet. Ne bi morao toliko da ih napada, satanizuje, ubija i proteruje. Azija, AfrikaÖ sve bi propevalo i procvetalo.

A onima koji su od srpskih teritorija napravili svoje, savest bi se umirila. A takvih nije malo. Pomislimo samo gde su sve Srbi živeli, a sada ih nema. Čak ni na razmaku od Dinare do Save i na istoku do Ibra. Dovoljno je što ih je tamo bilo pre 1500 godina. Dok se u podrumima Vatikana nije rodila ideja o proterivanju Srba. Onda su navalili.

I "častili nas" ratom, onim u kome je ubijena Jugoslavija. I prva, i druga, i treća. Dokaz je to da se ubice vraćaju na mesto zločina. Dok postoji to mesto. A od demokratije živom sve gore. Ipak, važno je da se Zemlja okreće. To se ne može zaustaviti, pa u tom cilju potrebno je eliminisati kočničare? A mi Srbi smo stari kočničari. Zaglavimo se na svojoj zemlji, pa moraju da nas vade, čupaju.

Danka Višekruna, etnolog, Novi Sad

Za razumevanje nekih stvari često je neophodno imati vremensku distancu, neko vreme da sve dođe na svoje mesto. To se zove istorijska distanca. Nisam čuo za geografsku distancu, ali ona bi bila nešto upravo obrnuto - što ste dalje od zbivanja, sve se i slabije vidi.

Gospodin Bjelić nas uporno uverava da iz Amerike bolje vidi od nas kojima se stvari dešavaju pod nosom. Bjelić je poznat i po stavu da u Americi ništa ne valja - treba doći, pogledati i pod hitno pobeći, a tamo radi već nekoliko decenija. Mi znamo kako su se Šiptari decenijama organizovali u želji da ostvare ono što smatraju svojim glavnim nacionalnim ciljem.

Dobro znamo i kako mi to sve nismo videli (ili nismo hteli) i kako smo im čak išli i naruku podržavajući politiku koja je to omogućavala. Ispravno Bjelić kaže da sve to treba objasniti i Amerikancima. Nama odavde će to teško poći za rukom, ali Bjeliću, pretpostavljam američkom državljaninu i glasaču, ta vrata sigurno neće biti zatvorena. Vredi pokušati, mada se čini da je već prekasno.

I na kraju, Bjelić, govoreći, pretpostavljam, o "čelnicima" šiptarske strane, spočitava istim da ne rade dobro, da bi trebalo da se brinu jer imaju decu i da se ponašaju "kao da vide samo nekoliko godina unapred". Sa njihove tačke gledišta nije baš najjasnije šta to loše rade, kada im tako dobro ide. Kako bi im tek išlo da dobro rade. Uspeli su da se dogovore i da u celini stanu iza Ahtisarijevog predloga.

To je uradila i skoro cela međunarodna zajednica, pa čak i Makedonija, koja bi trebalo da bude poslednja kada je nezavisnost Kosmeta u pitanju. A to koliko godina gledaju unapred je poznato. Šiptari, kada je reč o osvajanju Kosmeta, ne misle o tome od juče, misle oni o tome već sto i više godina. Ne samo da misle, nego i rade. Zato smo i mi i oni, sada kada se stvari rešavaju, upravo tamo gde jesmo.

Miodrag Spajić, Beograd