Pritisla zorom magla izbeglički kamp u Šljivovici pod Zlatiborom, spustilo se nebo na zemlju, sipila je pomalo i kišica, pa su i izbegličke barake od iverice, i njihovi krovovi crni od vlage, i blatnjave staze između i ljudi koji su zamicali za uglove, iza baraka, kao da od nekog beže, i veš koji se sušio svuda okolo po žicama, izgledali turobnije i jadnije no inače.
- Puste kuće! Kuće puste totalno! Osta pusto sve... - zvonio je jutrom nečiji oštar glas iz jedne od baraka, grub da se od tog zvuka kosa na glavi podizala.

Onda je neko, čulo se to napolju sasvim dobro, šakom lupio o pregradni zid barake pravljen od iverice.
- Pusto sve osta... - jeknuo je još jednom onaj glas, a onda se sve smirilo.

U baraci sa donje strane prolaza, odmah iza vrata, oslonjen na radijator i štake, stajao je neki čovek glave spuštene na prsa. Desnom štakom šarao je po podu od polivinila, kad su se vrata otvorila, trgao se, onda se okrenuo, i polako, na štakama nestao iza vrata hodnika, krijući lice...

Još dvoja ili troja vrata niz hodnik izbegličke barake, na čijem se kraju jedva naziralo malo svetla, nakratko su zaškripala, iza vrata promolile su se glave, tek da vide ko je u hodniku, a onda su se jedna za drugim sa treskom zatvorila, a one glave nestale.
- Vidiš, iza ovih vrata skoro je umro jedan djed od tuberkuloze, šta ako su klice još tamo - rekla mi je koji minut kasnije žena koja se pojavila na hodniku i videla me da stojim kraj vrata sa leve strane.

Napolju, iz magle, niz put izbilo je njih troje. Išli da šetaju i ubiju dan.
- Kad doručkujem čekam ručak, kad ručam čekam večeru, kad večeram čekam da umrem, a smrti nema - kaže stariji muškarac pošto smo se pozdravili, razmenili nekoliko reči o vremenu, a ja ga pitao jesu li dugi dani u Šljivovici.

PLAŠE SE STARAČKOG DOMA Poslednjih nekoliko godina ljudima u kampu pokušavaju da pomognu i iz nevladine organizacije "Emiti" iz Beograda. - Radi se o starim i bolesnim ljudima o kojima nema ko da brine. Neki od njih imaju decu, ali su ona daleko, obično u Americi ili u Australiji i malo mogu pomoći... Neki od tih ljudi ne prihvataju ni starački dom, plaše se da će tako ostati i bez ono malo redovnih prihoda što imaju, novca sa kojim mogu da raspolažu i ja ih sa te strane, kada se zna šta su sve preživeli, donekle i razumem. Problemi su i socijalno-materijalni, skoro niko od njih nema posao, problem je neodgovarajući smeštaj, problem su samci koji niti su imali prvo da konkurišu za stan niti su za starački dom. Pokušvamo da im pomognemo koliko možemo, u timu su psihijatar i socijalni radnik, ali je sve to jako teško - nabraja nedaće izbeglica u Šljivovici Mira Vukićević Gledović, socijalni radnik, angažovana u NVO "Emiti".

NI ZA GAĆE PARA NEMAJU Drago Marković, upravnik Centra za smeštaj izbeglih i raseljenih lica, kako se ovo mesto zvanično zove, u kampu je od prvog dana. - Srećom, u Čajetini se podiže desetak stanova za izbeglice, opština dala plac i obezbedila komunalije a gradnju finansiraju Grci. Sedam porodica koje su sad ovde već su dobile stanove pa će imati kud kad dođe na red zatvaranje centra. Problem je za samce, oni nisu mogli da konkurišu za stan, neki od njih još nisu za starački dom - kaže Marković. U centru je sada, kaže, 53 izbeglica i 18 interno raseljenih sa Kosova. Centar finansira Republički komeserijat za izbeglice, u barakama je toplo, izbeglice i raseljeni imaju tri topla obroka dnevno, ali... - Nije sve u hrani. Nekoliko ljudi iz centra rade povremeno, ostali nemaju novca za higijenu, nemaju para sebi gaće ili košulju da kupe, žilet da nabave da se obriju... - kaže Marković.

Zove se Dragan Sagradžija, sa Korduna rodom, iz Vojnića, ima 54 godine, a lice mu izborano kao da je napunio barem 70. Dvadeset i kusur meseci bio logoraš u Glini, Sisku i Karlovcu. Bio osuđen na robiju, pušten, pa ponovo uhapšen. Jedino što ga teši jeste, kaže, što je pred Bogom sto odsto čist. Pred Hrvatima se i onako teško oprati.

- Ove barake su ti čekaonica smrti, ništa drugo. Samo što pričaju da će i ovo da ugase, da zatvore ove barake, a gdje ću ja onda čekati smrt? Ovima što imaju porodice daju stanove, onima što su stariji nude staračke domove, ja - niti sam pristao za stan, niti sam dovoljno star za starački dom, kud ću, šta ću, jadi me znali ako znam - kaže Dragan.

Bliže rodbine, veli, nema, dalju ima, ali oni od njega beže kao đavo od krsta. U zavičaj da se vraća nema kud. Još ga bole leđa od batina koje je dobio u Sisku i Karlovcu, a i sećanja sveža.
- Mi samci pojma nemamo šta će sa nama biti. Pojma nemamo... Nije nam sad u barakama ladno, ali ne znamo gdje će nas turiti kad ovo zatvore - išao je posle Dragan ispred mene i sve ponavljao dok me je vodio da vidim njegovu izbegličku sobicu.

Unutra, svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu stavio na jedan krevet. Malo nekih prnja - jedan kaput, kožuh, štedne pantalone, još neke izgužvane košulje, pod krevetom cipele, ali ni krevet nije njegov. Na zid iznad kreveta zalepio slike Karadžića, Mladića i Šešelja, na stolu kraj džezve i šoljice za kafu koje su takođe njegova imovina spustio pa zaboravio bedž sa slikom Slobodana Miloševića preko koje je u uglu prevučena crna traka.

U susednoj baraci, u prostranoj trpezariji stariji brko sam je sedeo uz radijator i čitao novine.
- Svega mi je pun k... a i novine su mi od pre 15 dana - rekao mi je toliko prosto kad sam nešto pokušao da ga pitam da je svaki dalji razgovor gubio smisao.

Za nepunih jedanaest godina kroz centar je prošlo 300 do 400 ljudi. Neki otišli dalje, dvadesetoro umrlo. Petnaestak kilometara odatle, na groblju u Čajetini, na parcelama uz samu ogradu, još stoje njihove krstače, pocrnele od sunca i kiša. Grobovi nekih skoro da se i ne poznaju. Kad padnu i satrunu drvene krstače, nestaće brzo ikakvog traga onima koje je sudbina tu dovela i ostavila.

- Istinu govore ove ljudi kad kažu da je ovo čekaonica smrti. Ovi mlađi što su dobili stan u Čajetini, i mogu se nečemu nadati, stariji ničemu... Skoro je umro jedan djed, Ličanin, iz Korenice... Sahranili ga nas dvojica iz kampa i pop. I ja sam već počeo da zaboravljam gde je ko sahranjen, padaju krstače i trunu, prolazi vreme... - kaže Upravnik centra Drago Marković.

Pred podne nad Šljivovicom se počelo razvedravati.
- Nema kod mene vedrine ni malo. Ama ždraka sunca da me hoće ogrijati, bio bi ja zadovoljan - kaže Dragan na prolazu između baraka.

O još jednoj strani izbegličkog života pod Zlatiborom u centru nerado govore. Mada, istina je da u kampu ima i ljudi koji imaju problem sa alkoholom, drugim je sasvim očigledno potrebna pomoć specijalizovanih bolnica i ustanova.

- Kad je u pitanju grip, visok pritisak, infarkt, pa čak i kada se radi o zubobolji, dođu lekari odmah, pomognu ljudima, i tu nema problema. Problem je šta raditi sa ljudima koji su ovde a kojima je potrebna pomoć specijalizovanih bolnica - pita Marković.

U kampu u Šljivovici februarsko prepodne dugo je kao gladna godina. Ljudi se okupe na jednom ćošku barake, pričaju pet ili deset minuta, premeste se na drugi ćošak pa tamo pričaju ili ćute još pet ili deset minuta, drugi obilaze oko baraka, besposleni i sami...

- Istina je da je ovo čekaonica smrti, ali, bio bi ja zadovoljan da mogu smrt ovde da sačekam, nego, ko zna šta će sa mnom biti kad ovo zatvore i u koju će čekaonicu preći da čekam smrt, a da umreš nazor - ne moreš... - ispričao mi je na uglu barake čikica izbeglica i ostao potpuno ravnodušan i utučen da kraj barake čeka smrt, kao da će ona sutra.

Tekst i foto: Zoran Šaponjić