Sunula onomad zorom mećava niz Čemernicu, u pet
ujutru, što od mraka, što od snega koji je šibao pravo u oči,
prst pred okom nije se video, a mala LJiljana Lazović, trinaestogodišnja
devojčica iz sela Jasenovačko Gornje Trudovo, stavila na ramena
đačku torbu sa sveskama i olovkama, skočila na leđa Ciga, planinskog
konjčeta, i pošla u školu.
- Stali Radoslav i ja, gledamo je onako malu na konju, ja povikah:
"Lelo, vrati se, ne možeš otići". Ona nas odozgo pogleda:
Nemojte da brinete, mogu ja"! Podbode konja i nesta u mećavi
- opisivala je juče scenu koja se zimi zorom često ponavlja pred
kućom Lazovića LJiljanina majka Milena.
Mala LJiljana jedini je đak iz Jasenovačkog Gornjeg Trudova.
Svako jutro iz svog sela ravno 13 kilometara putuje do škole "Knezovi
Raškovići", koja je u selu Božetići, bliže Novoj Varoši.
Kad je mećava i kad su pod Čemernicom smetovi, LJiljana prvih
pet kilometara puta do Božetićkog Trudova, gde je čekaju drugari,
drugi đaci, putuje na konju. Kad je lepo vreme, ovaj deo puta
pređe traktorom "tridesetdevetakom" koji sama vozi.
Dalje do Božetića, još osam kilometara, ili sat i po pešačenja
za nejake dečje noge, ona i njena družina pređu - pešice. A Čemernica
- samo joj ime govori kakva je. Više u njoj čemera ima no dobra.
Zimi planinu okuju sneg i led, vukovi se spuste do prvih kuća,
u proleće i leti česte su oluje, zna i da zagrmi i da naiđe pljusak
da LJiljana na konju pokisne do gole kože...
U ono malo kuća pod planinom, u selima na desnoj strani Uvca,
u kojima još ima živih, navikli su već da ih LJiljana ujutru budi
zvukom traktora, ili je po podne ugledaju na konju kako se vraća
kući.
- Za ovih sedam godina kako ide u Božetiće, LJiljana zbog snega
i smetova, a kod nas zna da napada i metar snega, nije ni tri-četiri
dana propustila a da ne ode u školu. Najgore je što ujutru mora
da ustane u pet sati, u pola šest da krene, a zorom zimi je pomrčina,
po šumi okolo ima vukova... Ostanemo u kući, strepimo, a ona nam
kaže: "Ništa vi ne brinite! Odoh ja", nestane u mraku.
Gore, na pola puta do škole ima babu i ujaka, moje - majku i brata,
ali i kod njih retko ostane da prespava, kakvo god da je vreme,
eto nje po podne, oko tri sata kući na konju ili u traktoru. Ove
godine, srećom, laka je zima, nema mnogo ni snega ni smetova pa
je lakše - priča LJiljanina majka Milena.
Škola u Jasenovačkom Gornjem Trudovu zatvorena je pre sedam godina
baš kad je LJiljana trebalo da pođe u prvi razred. Lazovićima
je nešto bliža škola u Močiocima, do nje je tek šest kilometara,
ali put vodi sve kroz šumu, pa je LJiljani, đaku sedmog razreda,
opet lakše da putuje u školu u Božetiće.
- Pođem traktorom u pola šest, kad je sneg, tata stavi lance
na gume, i polako... Kad napada i 20 do 30 centimetara ne plašim
se, prođem traktorom i kroz smetove na Raskrsnici, na Lokvi i
na Krstu, jedino kad je poledica, onda mi tata ne da da vozim
traktor i tada me do Božetićkog Trudova nosi konj Cigo. U traktoru
me nije strah, jedino kad sam na konju, strah me je, ali samo
pomalo, uz Bjeljak, tamo je potok i oko potoka okolo šuma i veliki
je mrak - pričala je juče LJiljana u školi u Božetićima.
LJiljana je traktor naučila da vozi još kad je bila u sedmoj
godini, a kao prvačić već je znala da ode u štalu i pomuze krave.
- Kad je poledica, blato, ili kad je malo veći sneg, Radoslav
joj ne da da ujutru u školu ide traktorom. Strepimo, a računamo
opet - lakše joj je na traktoru nego na konju da ide u školu,
dalek je put, na konju se i smrzne i okisne. Sa druge strane,
sigurna je i pouzdana, ma kud da je pošaljemo i šta god treba
uraditi na nju možemo da se oslonimo - kaže Milena.
- Tata me pušta samu da vozim traktor do Božetićkog Trudova već
tri godine, a traktor znam da vozim skoro sedam godina. Leti,
privlačim plašće traktorom, odem do rodbine da uzmem priključne
mašine i više se niko ne čudi kad me vide da vozim traktor. Srećom
nisam imala problema, samo mi je jednom pukla guma na putu. Ja
nisam mogla ništa drugo nego sam do kuće došla vozeći na felni
- kaže LJiljana.
Kad posle bezmalo sat vožnje ili putovanja na leđima Cige stigne
do Božetićkog Trudova, LJiljana parkira traktor u šupi kod babe
Stanimirke Džekulić i ujaka Radovana, ako je došla na konju, veže
konja i baci mu malo sena. Kad ima vremena, dok je napolju još
pomrčina, svrati i u kuću kod babe i ujaka, da se malo ogreje,
a dalje je već lakše. Pridruže joj se drugarice Jelena Vulović,
đak osmog razreda i sestre Slavica i Milica Mažić koje idu u treći
i peti razred i vesela družina nastavi ka Božetićima preko Čuka
i Paleža, preko Trudovačke reke i Tisovice... Po podne do Božetićkog
Trudova LJiljana i drugari stignu pešice, LJiljana svrati do babe,
nakratko, onda uzme traktor, ili sedne na konja, pa nazad kući.
U školi je LJiljana jak vrlodobar đak, malo fali pa da bude odlična,
najbolje joj, kaže, ide ruski jezik. U svemu ostalom, devojčica
ispod Čemernice ne vidi ništa neobično ni čudno. Zamakne u šumu
sa svojom družinom, njih četiri devojčice, koje pod Čemernicom
žive nezaboravni život đački.
Tekst i foto: Z. Šaponjić
