Gospodin Milan St. Protić iznosi stavove, poruke, pouke i svoje viđenje sadašnjeg stanja Kosova i Metohije.
On smatra da Kosmetu treba dati nezavisnost, a neslaganje sa skoro svim ostalim političkim partijama i pokretima objašnjava rečima: "Ako se stranke ne razlikuju po krupnim pitanjima, onda nema demokratije".

Za nešto možemo da imamo različita mišljenja, ali kada je reč o najkrupnijem od svih krupnih pitanja - sudbina otadžbine, onda mora postojati samo jedno - patriotsko mišljenje, što nam nijedna demokratija ne bi zamerila. Kao što nam nikada ne bi bilo oprošteno kršenje sopstvenog Ustava i pristajanje na otimačinu dela svoje teritorije, suprotno svim međunarodnim pravima, konvencijama, sporazumima i pravdi.

Gospodin Protić nas podseća da su mnoge zemlje nastale menjanjem granica. To je tačno (slučaj Čehoslovačke, Nemačke, bivšeg SSSR-a...), ali je tačno i to da su sve na to imale pravo, da je to urađeno međusobnim sporazumima, ali bez oružanih sukoba, zločina, američkog bombardovanja, etničkog čišćenja, jednom rečju - na silu, kao što bi to bio slučaj sa Kosmetom. Pristati da se na takav način na vekovnoj srpskoj zemlji rodi još jedna albanska država je van svake pameti i ispod svakog nivoa osećaja časti i dostojanstva srpskog naroda.

I na kraju, najblaže rečeno, drskost istoričara Protića: "Setimo se kako je De Gol priznao narodu da nema ništa od Alžira, (po njemu ni od Kosmeta), ali je zato potrebna ozbiljna, odgovorna i hrabra politika".

Takvim postupkom bilo kog našeg političara sve bi te zaista visoke moralne vrednosti i vrline u istom trenu sagorele i pretvorene u njihovu suprotnost i sve zajedno obeleženo jednom jedinom rečju - izdaja. Nije valjda slučaj Alžira i Kosmeta istovetan. Pristankom da Albancima damo ono što nikada nije bilo njihovo već vekovima naše izgubili bi za svagda kolevku našeg postojanja (tamo je naš izvor i naše ušće) i sve ono što čoveka čini čovekom. Francuzi nisu ništa izgubili jer su vratili ono što nikada (do kolonizacije) nije bilo njihovo već svojina alžirskog naroda.

Vratiti tuđe a ne dati svoje (valjda i po gospodinu Protiću) predstavlja (pored mnogo čega još) znak i potvrdu poštenja hrabrosti, pravde, odgovornosti, patriotizma i, naravno, demokratičnosti jednog
(u ovom slučaju srpskog) naroda.

Udruženje raseljenih sa Kosmeta "Ognjište",predsednik Vladislav Raičković

Pitanje kako su Albanci prvo sa Kavkaza doseljeni u Italiju, a zatim u Albaniju i Kosmet proučavao je jedino naš istoričar Jovan Deretić.
Međutim, postoji jedna pojava u srpsko-albanskim odnosima koju sve više ističu albanski lobisti: ako se Albancima ne da nezavisnost, oni će izazvati velike nerede na Kosmetu. Otkuda tolika agresivnost kod Albanaca? Moguće je da je odgovor samo jedan: nacionalno piće Albanaca je kavkasko-gruzijski čaj, ali ga mnogi Albanci piju u tolikim količinama - da to postaje droga. Takvo ispijanje čaja stvara veliku nervnu napetost, pa ima slučajeva da je Albanac u stanju da za jednu reč ubije čoveka.

Od tog čaja veoma su zavisni, pa i na radna mesta donose čajnike. Da li čaj ima uticaja na njihovu agresivnost - to nije niko istraživao. Albanci, takođe, nemaju pravi emocionalni odgoj jer je najvažniji zadatak albanskih žena da rađaju što više dece, a ne da od njih stvaraju humane ličnosti. Zato ne treba da nas čudi što Albanci, bez griže savesti atakuju na srpsku decu. U kafiću u Peći ubijeni su srpski mladići, u Goraždevcu, takođe, u Crkvenoj Vodici... Braća Mazreku siluju srpske devojčice, ubijaju ih i spaljuju u krečani. Sadik Ćuflaj, član Čekuovog UČK, snimljen je sa satanskim, bolesnim osmehom, kako drži odsečenu srpsku glavu. U Drugom svetskom ratu, u selu Velika, ispod Čakora, vezali su za šljivu osmogodišnjeg Tomislava Vučetića i živog ga odrali pred izbezumljenom majkom, pa i nju ubili...

Eto, takvim "proslavljenim" prodavcima droge, ubicama Srba i srpske dece Ahtisari nudi našu teritoriju.

Dragomir Đorović, Beograd

Čitam vaš list, ali najčešće više puta pročitam pisma čitalaca jer sam vezan za izvorne stvari, u koje verujem.

U broju od 14. februara pročitao sam pismo Milovana Nikolića iz Sombora, koji je zapamtio poučne reči svog dede. Prvog dana zasedanja novog saziva Skupštine Srbije tema isto kao i u vreme starog Solunca - Kosovo i Arnauti. Mislio sam da u novoj skupštini neće biti vređanja i podela na izdajnike, strane plaćenike i patriote. Podelili se u dva tabora, jedni u crnim odelima, drugi u belim majicama, na prvi pogled učinilo mi se da se radi o nekom krosu. Rasprava je tekla po ustaljenom stilu, za sve ista priča, mi ne damo Kosovo - on je srpsko, pominje se međunarodno pravo, integritet, celovitost, nemaju Arnauti pravo na samostalnost. Počeše beli orlovi da prozivaju one koji se rukuju sa Čekuom, ko se slika sa Bušom, Blerom, Solanom, Renom...

Ostoja Filipović, Beograd

Dok očekujemo novu vladu, razmišljamo o Skupštini. Čekamo formiranje nove vlade sa nestrpljenjem. Vreme prolazi, deluje "tehnička vlada", Skupština se sastala, verifikovani su mandati usvojena je Rezolucija o Kosovu. Dakle, nešto se u startu uradilo.
Pred nama su i mnoga druga pitanja koja očekuju novu vladu i skupštinu. Moraćemo što pre menjati neke zakone: Zakon o radnim odnosima, zdravstvenoj zaštiti, penzijama, posebno o socijalnoj zaštiti.

Ali ovom prilikom želim da kažem nešto o Narodnoj skupštini, kažem narodnoj, al' osećam da to nije pravi termin. Pravi bi bio stranačka skupština jer narod bira stranke - partije a one biraju - imenuju poslanike. Takav nam je izborni sistem da ga obavezno treba menjati. Treba ići na većinski sistem izbora kako bi Skupština stvarno bila narodna. Pred nama su izbori za lokalne organe vlasti. Posebno ističem potrebu izbora odbornika po većinskom sistemu. LJudi se u opštini, u mesnoj zajednici i dobro poznaju i treba da biraju po imenu i prezimenu.

Drugo što želim komentarisati jeste struktura poslanika Narodne skupštine. Prema objavljenim podacima, u Skupštini je najviše pravnika (53), zatim ekonomista (28), profesora (23), lekara (21), po jedan književnik, zemljoradnik, dvoje umetnika i dalje da ne nabrajam. Pitam se gde su ovde radnici i zemljoradnici. Gotovo ih nema, a oni su u ukupnom broju birača većina. Šta je sa onom odredbom da građanin ima pravo da bira i bude biran. Ono da bude biran se ne ostvaruje, ne može dok je ovakav izborni sistem.

Ili sastav po polu, muškaraca je 198, a žena 52. Ili, jedna žena, a četiri muškarca. Kako obezbediti veći procenat žena? Da bi se to obezbedilo opet se mora na većinski sistem i žene se moraju same boriti za veće učešće u organima vlasti. One su biračko telo, veće od muškog dela.

I ne treba žene birati po nekom ključu koji je zadat zakonom. Žena ima obrazovanih i sposobnih kao i muškaraca i po tom osnovu treba da ih bude više u organima vlasti.
U Skupštini je oko 80 odsto poslanika sa fakultetskom spremom. Zar to nije u odnosu na radnike VK, KV, na SSS neka vrsta diskriminacije, a oni su nosioci proizvodnje i svih drugih delatnosti. Ali, i sami su krivi što ih više nema, kao i žena. Moraju se sami izboriti za svoje mesto u društvu. To samo govori da su nam radnici, nažalost, izgubljeni, zbunjeni, nezainteresovani, a njihova organizacija iscepkana i ne predstavlja snagu koja bi morala biti, mislim na sindikat.

Nešto se mora menjati kod sledećih izbora za poslanike ako želimo napred, ako smo za pravdu i istinu. Ne može jedan pravnik, ekonomista ili lekar da u pravoj meri oseti uslove rada i položaj radnika u procesu rada. Mi imamo mnogo sposobnih i kvalifikovanih radnika samo im treba pružiti priliku. Bilo bi to korisno za društvo u celini za razvoj u svim oblastima.

Dragan Ugarčina, Čačak

Izbori prođoše. Gledajući prvu sednicu parlamenta Srbije u novom sastavu, moj utisak je po onoj narodnoj "ne pada sneg da prekrije breg nego svaka zver da svoj trag pokaže". I TV ekran je nemilosrdan. Samo za nekoliko minuta otkrije sve pozitivne i negativne osobine čoveka. Na toj sednici čudna je pojava jedne male novonikle političke stranke koja se lako odriče delova teritorije svoje države.

Novorođena strančica jedva se probila preko tarabe koja se zove "cenzus". O lideru ove strančice proteklih godina mediji su izveštavali kako je putovao na relaciji: Šilerova - Centralno zatvor i veoma sumnjive prošlosti. Čudi me pojava i ponašanje ove strančice, ali me teši jedan visoki Čačanin koji ima običaj da kaže da je u politici sve dozvoljeno i dopušteno, što u ovom slučaju ne bih tolerisao. Gospoda iz G17 plus su nedavno zahtevala da se zabrani rad SRS tobože što su joj uvredili "gospođu ministarku", člana njihove stranke. To je zanemarljivo prema onome kako su se na pomenutoj sednici parlamenta izjasnili članovi ove strančice. Nama se, pod izgovorom reforme i demokratije, nameće sve i svašta.

Milivoje Maričić, Kovilje kod Ivanjice

Teško je biti ravnodušan, a ne kazati ništa o problematici kosovskometohijske oblasti. Svakodnevno smo pod presijom elektronskih i pres medija kako rešiti status Kosova u Republici Srbiji, uz posredovanje međunarodne zajednice?

Da se podsetimo, nekih uzroka i konflikata. Građani Srbije na Kosovu, albanskog porekla, teško ili nikako nisu mogli da se uklope u pravni sistem Republike Srbije. Zbog neplaćanja komunalija, ispaše stoke na srpskim imanjima i mnogih drugih postupaka koji se kose sa zakonom dolazili su u sukob sa policijom, često potežući i oružje. Mrtvih je bilo na obe strane. Šiptari su sve više napadali policijske punktove Srba i srpske kuće. Netrpeljivost prema redu i zakonu prebacivali su na nacionalnu diskriminaciju. U tom košmaru "izlegli" su se ultranacionalisti koji zagovaraju separatizam od države Srbije. Predstavljajuči to iskrivljeno stanje drugim državama uspeli su da su za konflikt na Kosovu okrive Srbe. I sad, kad naše policije nema više godina, dešavaju se ubistva Srba i rušenje raznih objekata.
Smatram da Albanci mogu ravnopravno da žive u Srbiji, kao svi ostali građani i druge manjine u Srbiji, ali oni to neće.

Radovan Vučetić, Beograd