Slovi za jednog od najperspektivnijih srpskih pisaca mlađe generacije. Mesto na domaćoj književnoj sceni obezbedio je sebi romanima "Više od nule" i "Četiri zida i grad". Zaobišle su ga najprestižnije književne nagrade(NIN-ova i Vitalova) iako je bio u najužem izboru. Ona, za svakog pisca najvažnija, koja se naziva čitanost na sreću nije, iako je sudeći po interesovanju koje vlada za njegov poslednji roman "Četiri zida i grad" Zvonko Karanović je dobro nagrađen pisac.

		DECENTRALIZACIJA KULTURE Deo ste misije decentralizacije kulture na neki način. Mislim tu na putešestvija Laguninih autora. Kako vi vidite tu misiju? Pisci na plakatima, bilbordima i flajerima, pisci na turneji, su stvari već odavno podrazumevajuće u državama Zapadne Evrope. Kod nas, Laguna je samo prva počela da primenjuje principe tržišne ekonomije u praksi. Lagunina "Meridijan turneja" ne doprinosi nikakvoj decentralizaciji Srbije jer tako nešto ne postoji. Srbija je mala zemlja u kojoj se svi važniji ljudi međusobno poznaju. Preko jedne jače TV stanice Srbija može da se pokori kako politički tako i književno.

Poslednja dva romana obezbedila su vam dobro i vidno mesto na srpskoj književnoj sceni. A kad pogledate unazad?
Ako već moram, onda najkraće: pisao sam poeziju 25 godina, živeo u Nišu, imao svoju muzičku prodavnicu i gledao svoja posla. Iako sam objavio sedam zbirki poezije, bio sam prilično pasivan učesnik u književnom životu, potpuno zanemarujući ono što se zove ,"književna karijera". Onda sam 2004. napisao prvi roman ,"Više od nule" i sve se odjednom preokrenulo. Više je nego jasno da živimo u romanocentričnoj književnosti jer su se, preko noći, medijska pažnja, kritike, intervjui i tiraži knjiga - upetostručili, a da pri tom, nisam ni malo promenio svoje gledanje na književnost: teme koje me interesuju i dalje su iste, spremnost da ne pravim nikakve kompromise i dalje je za mene vrhunski prioritet. Jednostavno, pišem ono šta sam celog života pisao, samo se forma proširila.

Kada ste došli na ideju da krenete put ove, baš ovakve književne trilogije? Koliko je ovo ovde vaše lično ispovedanje, koliko potreba za tim ispovedanjem, da li je to dug nekome, nečemu, sebi možda?
Još u zbirci pesama "Tamna magistrala" (2001.) počeo sam obračun sa devedesetim kroz dve poeme, sada se to nastavilo i kroz zamišljenu trilogiju romana. Decenije sam proveo na ulici, uronjen među ljude, i to iskustvo mi je možda najdragocenije u pisanju: previše toga sam video, čuo i doživeo, upoznao previše divnih, talentovanih ljudi koje su slomili grad, droge, provincija, ratovi. Potreba da napišem trilogiju ,"Dnevnik dezertera" je taj strašan poraz koga je urbana populacija doživela kroz devedesete, poraz od primitivizma, seljačije i turbo folka. Zbrisana nam je budućnost bez ikakvog ozbiljnijeg otpora, makar u književnosti. Taj poraz svetla od ",sila mraka i bezumlja" čini mi se centralnom tačkom mog života i otuda ta opsesivna potreba da i ja kažem nešto o tome.

Za polazište koristite stvarne i konkretne likove (sve i da nećete, sačinili ste galeriju "tih divnih gubitnika"). Hoćete li im barem u vašoj novoj knjizi ostaviti malo nade, malo svetlosti, ili je ta surova slika koju ste dali ovde ustvari samo realistična, jedina prava, te da zato nema optimizma ni u tragovima?
Svetlosti i optimizma ima u oba moja romana. ,"Više od nule" jeste posveta mladosti, koja uprkos teškom i smutnom vremenu kraja devedesetih pokušava da otme od života što više, pokušava da ostvari male pobede koje, uostalom i čine život. To isto važi i za roman ,"Četiri zida i grad". Taj životni vitalizam glavnih junaka ne odnosi se isključivo na fizičku superiornost mladosti, već na gotovo fanatičnu rešenost da se zadrže svoji životni stavovi uprkos sivoj ekonomiji, NATO bombardovanju, blatu politike. Glavni junaci tvrdoglavo odbijaju da prihvate pravila sveta u kojem žive jer znaju da taj svet koji ih okružuje nije onaj kome pripadaju. I to od njih čini ,"fantome slobode", ,"gradske duhove", "divne gubitnike", "heroje iz susednog ulaza" nazovite ih kako hoćete.

Rat, rat... Reče vaš junak da je rat DNK čoveka. Da li se slažete s njim?
Nažalost, rat je u genima čoveka, iako se mi stalno trudimo da glorifikujemo ljubav, plemenitost, dobrotu. Čovek je najopasnija životinja na planeti, koja uništava prirodu, istrebljuje druge životinje, ubija druge ljude. U graničnim situacijama kao što je rat ta ,"mračna strana čoveka" se ispoljava u svom najčistijem obliku. Kroz istoriju imamo bezbroj primera surovosti podstaknutih pohlepom, osvetom, sumanutim idejama. Tokom poslednjih 3420 godina ljudske istorije bilo je samo 268 godina bez ratova.

Da li se u Srbiji može živeti od pisanja?
Ne. Naročito ako ne pišete eskapističku literaturu za očajne, nesrećne i nezadovoljne ljude, koji ujutru moraju rano da ustaju za posao i progutaju svu težinu svojih života u ovoj tranzicionoj zemlji.

Postigli ste divnu meru, vaše knjige su istovremeno i tražene, a reč je o kvalitetnoj literaturi. Kako vi to komentarišete?
Kada pišem ne razmišljam o publici, kritici, nemam nikakve kalkulacije niti očekivanja kada objavim knjigu. Želim samo da tekst koji objavim bude što bolji u književnom smislu i uvek se trudim da pružim maksimum. Spreman sam i da prestanem sa pisanjem ako spoznam da više nemam šta da kažem. Nepotkupljivost, poštenje, iskrenost, su danas arhaični pojmovi, ali prava literatura se i dalje vrti oko tih stvari, naravno uz književni talenat i rad koji se podrazumevaju.

Šta mislite o klanovima na našoj književnoj sceni?
Književni klanovi su postojali, postoje i postojaće ne samo ovde, već i u svim zemljama. Organizovanje ljudi u interesne grupacije od ekonomskih, političkih, pa do književnih, potpuno je legitimno. Mislim da ne treba obraćati pažnju na to. Kvalitet knjiga je vrhovni kriterijum.

A o neafirmaciji naše književnosti van srpskog govornog područja?
Danas se u svetu proizvodi previše informacija, ljudi su prezasićeni. Knjige koje se proizvode u Srbiji moraju da budu mnogo bolje, zanimljivije i snažnije da bi se neko napolju zainteresovao za njih. Mi moramo da shvatimo gde nam je mesto. Slika koju imamo o veličini i kvalitetu naše književnosti je, čini mi se, precenjena. Trenutni dometi su nam bivše Jugoslavije i Balkana, eventualno Istočna Evropa. Moć zemlje i jezik odlučuju ko će biti veliki pisac.

Mila Milosavljević