Puške iz Prvog srpskog ustanka, kao i one koje su borci koristili u kasnijim borbama - kada bi znale da pričaju, sigurno bi imale šta da kažu. U koliko navrata su samo poslužile srpskom ratniku kao oslonac i sigurnost u bici. Kada je bilo potrebno, ona je bila i najmekši jastuk. Često je puška bila jedino društvo borcu u besanim noćima. Umele su one i da rasplaču ranjenika, ali i da nadaleko najave svatove... Istorija Srba obiluje mnogim dobijenim i izgubljenim bitkama. Da bi približili bar jedan deo te ratničke istorije, Vojni muzej na Kalemegdanu je, povodom Dana Vojske, 15. februara, izložio više od 200 primeraka oružja iz raznih perioda.

Među mnogim eksponatima izložena je i sedefom ukrašena puška Jakova Nenadovića, sekretara kralja Petra Prvog. Takođe, zainteresovani mogu videti oružje Živka Davidovića, divizijanta, i civilni karabin Stevana Knićanina. Kada je u Orašcu doneta odluka o podizanju ustanka, a Karađorđe izabran za vožda, javila se opravdana potreba za oružjem. Prema rečima Branke Milosavljević, savetnika ovog muzeja, u prvim danima ustanka zanatski izrađene puške su donekle zadovoljavale potrebe ustanika.

- Kada su Turci osvojili Srbiju, uništili su kompletno naoružanje. Međutim, oni su poveli svoje majstore koji su izrađivali oružje prema ugledu na Persijance, tako da su jatagani i puške bili ukrašeni srebrom, zlatom i dragim kamenjem. Srpskom življu nije bilo dozvoljeno da poseduje bilo kakvo oružje. Kao jedino realno rešenje, ustanicima je ostala ilegalna nabavka ratnog materijala u susednoj Austriji i to već zastarelog formacijskog oružja - kaže Milosavljevića.

Istorija je tekla i sa sobom nosila žestoke slobodarske bitke srpskog naroda. Svakom novom borbom zahtev za modernim oružjem se povećavao. Tokom Drugog srpskog ustanka, odnosno prvih godina vazalne autonomije i pojave uniformisanih vojnika korišćene su uglavnom austrijske "komisijske" puške M1754 iz vremena Prvog ustanka. Tek Hatišerifom sultana Mahmuda Drugog od 1830. godine, vazalnoj Srbiji je dozvoljeno da drži "neophodne" regularne trupe, a samim tim i da legalno nabavlja oružje. Od 1854. do 1884. godine Srbija je nabavljala gotovo oružje ili je otkupljivala licence u Austriji, Belgiji, Rusiji i Nemačkoj. Milosavljevićeva ističe da je u tom periodu srpska vojska bila snabdevena sa "vensenskim" puškama, zatim sa "kašikarama".

- Posle oslobodilačkih ratova 1876-1878, Srbija se odlučila na korenitu modernizaciju naoružanja. Vojni vrh se opredelio za izvrsnu konstrukciju jednometne puške 10,15 milimetara "mauzer-milovanović" M1880. Od tog momenta Mauzerov sistem ostaje trajno opredeljenje Srpske vojske - objašnjava Milovanovićeva.

Uprkos mnogim bitkama i izvojevanim pobedama, Srpska vojska se mogla pohvaliti svojom hrabrošću, ali ne i puškom domaće izrade. Hroničari su zabeležili da je tek 1928. godine konstruisana prva domaća puška. Tokom Drugog svetskog rata partizani i četnici su koristili nasleđeno oružje Kraljevine Jugoslavije i zaplenjene puške od okupatora. Kada su partizani uspeli da zauzmu fabriku oružja u Užicu, 24. septembra 1941. godine, od zatečenih delova pušaka M1924 i M98 započeli su sklapanje neobičnih "užičanki". Osim toga, širom oslobođenih teritorija pokrenute su improvizovane radionice oružja.

Zadatak Vojske Srbije danas je da se, u skladu sa obavezama u Partnerstvu za mir i kasnije u severoatlantskom savezu, preoruža prema zahtevima 21. veka. Sigurno da će jedan od oslonaca ovog zahteva biti i dalekometna puška M93 132, 7 milimetara, zvana "crna strela".

M. Dudvarski