Cenim da se ambasador SAD Majlk Polt obratio ljubaznim tonom i nuđenjem "ruke prijateljstva i razmene mišljenja, ne samo meni već i svima u Srbiji.

Gospodine Polt, pozdravljam Vaš stav da treba zaboraviti prošlost i okrenuti se budućnosti, ali isto tako molim Vas da Amerika zaboravi Miloševića i pozivajući se na njegova (ne) dela prestane da kažnjava nedužni srpski narod, koji već sedma godina ima demokratske institucije, vladu i sve aktivnosti usmerava prema demokratskom svetu. Naše političko i državno rukovodstvo i na najteže udarce, nanete od američke politike prema Srbiji, odgovara u formi velike obazrivosti, a Vi možda prvi put čujete pravu reč i argumente naroda koji preživljava patnje, ucene i pokušaje oduzimanja vekovne kolevke srpstva - Kosovo i Metohiju.

Srbi hoće da znaju "koji je to posebni interes Amerike za otcepljenje (okupaciju) Kosova i čime su to ugroženi interesi i sigurnost Amerike ako Kosovo ostane u Srbiji". To srpski narod doživljava kao klasični oblik okupacije i kolonizacije. Američka baza "Bondstil", usmerena na širu kontrolu i osvajanje ovog dela sveta, treba da bude sigurna u rukama (potkupljenih) kosovskih Šiptara, a bez prisustva ijednog Srbina na tim terenima. U Americi svojina je svetinja. Vi dobro znate da je i nekoliko stotina hektara na kojima je izgrađen "Bondstil" srpska zemlja. I ostala srpska bogatstva, imovina proteranog naroda, crkava i manastira, preduzeća i države, sada se, pod okriljem Amerike, predaje u ruke albanskih secesionista. Po kom pravu se to čini?

Praksa je porekla Vašu tvrdnju da "ne postoje nejednaki standardi". Albanci imaju pravo na svoj nacionalizam i nasilje prema Srbima, a srpski pomen o nacionalnim pravima za Ameriku je "ugrožavanje mira na Balkanu". Zar to nisu nejednaki aršini?

Kritika na Ahtisarijevu ulogu je samo retorička kamuflaža istine. Svima je jasno da je on samo figura u rukama Amerike.

Srbi (i ja lično kao ekonomista) cenimo pomoć koju je SAD (usmereno) dao našem narodu. Kako Vi kažete na stotine miliona dolara. Ali, ne možemo zaobići i činjenicu da je niz blokada, ograničenja i ucena od strane Amerike, nama uskratilo više milijardi dolara i evra MMF, Svetske banke i mnogobrojnih drugih finansijskih institucija i potencijalnih investitora, koje su u više navrata zaustavili stavovi SAD prema Srbiji. To je drugi oblik torture - "finansijsko-ekonomske".
Pomenuli ste Vaš ustav i prava koja iz njega proističu, ali Vas iskreno molim da respektujete i naš ustav i naša ljudska prava jer nema univerzalne demokratije i prava, primenjivih za sve narode, vere, geneze, kulture i druge oblike života, a Amerika nastoji da svoj kliše celom svetu nametne. Uvažavati druge je preduslov da neko bude uvažen.

Ekselencijo, iskreno bih želeo da su sadašnji odnosi Srbije i Amerike onakvi kakve ste ih Vi predstavili. Da bi došli približno opisanom, Amerika bi trebala da radikalno promeni svoj stav prema Srbiji. To dobrim delom i od Vas lično zavisi ako budete sugerisali srpske vrednosti i istine o nama, ali bez iskrivljenog ogledala.
Mi smo mali (u odnosu na Ameriku) i osiromašeni narod, nismo u situaciji, a i ne želimo nikom da pretimo, ali onaj ko planira da otcepi, okupira, oduzme Kosovo i Metohiju od Srbije morao bi prvo da uništi sve Srbe! Nama ostaje da se nadamo da će pravda i Bog na ovom svetu pobediti i da će nasilje i nepravda biti poraženi.

Ivan S. Koprivica, Beograd

Oštećen sam jer nisam u mogućnosti da redovno pratim Glas javnosti, jer u Žarkovu na kioscima nema redovno ove novine. Verovali ili ne, s posebnom pažnjom čitam tekstove u rubrici Glas čitalaca i uglavnom se divim tim ljudima i njihovoj želji, volji i snazi da pripomognu i sebi i nama da živimo kao ljudi, bar približno, u datim okolnostima, vremenu i stanju sveukupnog duhovnog i materijalnog života "na ovim prostorima".

Ali, povremeno dođem kod svog rođaka koji živi u centru Beograda koji svakodnevno čita ovaj list. Ponekad mi javi telefonom šta ima zanimljivo u Glasu. Tako je bilo i ovih dana.
Rođak i ja zajedno smo čitali i komentarisali tekst "Amerika i Srbija su prijatelji", od 10. februara 2007. godine, autora Majkl. K. Polta, ambasadora SAD u Beogradu.

Zahvaljujem ambasadoru na svakoj reči i o nama, a i o sebi. Imam zasad samo jedan predlog da SAD građanima Srbije, koji žive u Kosovo i Metohija daju onakav "državni" status u svetskom niovu i ophođenju kakav ima bilo koja od oko pedesetak država SAD. Jedna ambasadorova konstatacija glasi: "Želim i radim svakog dana da to isto bude omogućeno narodu Srbije i Kosova". Ovom izjavom, on smišljeno i namerno čereči Srbiju na narode, tako da se može očekivati da će neki novi ambasador želeti to isto narodima Srbije i Vojvodine, ili Srba, ili takozvane "preševske doline", ili...
Nije mi poznato to da li je Srbija zvanično protestovala protiv te Vaše - zle izjave i namere. Ako nije, to mora odmah da učini. Jer se Vi direktno i javno mešate u unutrašnji život Srbije, čiji građani ne znaju šta rade i kako žive narodi SAD i narodi Ilinoisa, Kalifornije...

Milovan Radisavljević, Žarkovo

Čeda Jovanović i njegova družina jedino nisu glasali za skupštinsku Rezoluciju o odbijanju Ahtisarijevog predloga za rešenje statusa Kosmeta. To je problem s posledicama koje mnogi nedovoljno uviđaju.

Ukazivanje da je Čedin stav prema Kosmetu protivustavan, s pravne tačke gledišta ispravno. Ali je politički na klimavim nogama jer se uvek lako može podvesti pod pojam "demokratskih sloboda". Ima ljudi koji tvrde da Čeda o Kosmetu kaže samo ono što drugi ne smeju da kažu, to jest da je Kosmet izgubljen upornim nastojanjem Amerike da ga preda Šiptarima. Ali, problem nije šta Amerika namerava, već da li se takvoj nameri treba suprotstaviti. U trenutku kada još nije sve izgubljeno, davati podršku agresoru je veliki moralno-politički prekršaj.

U politici, onoj ratnoj, poznat je naziv kvislinga. Norveška vlada je svog originalnog Kvislinga, Viklunda Kvislinga predsednika pronemačke norveške vlade za vreme Drugog svetskog rata poslala na robiju.

Čeda Jovanović je srpski Kvisling. Zato se zalažem da se obelodani njegovo dosije, šta je sve i zašto radio u vezi sa Zemuncima, ko ga finansira i politički podržava. Da li ga podržava i neka (velika) strana zemlja. I zašto Antička priča o Trojanskom konju je uvek aktuelna.
I nije u pitanju samo Čeda Jovanović. Ima i drugih, možda manje problematičnih "političara" i javnih ličnosti koje rade protivno interesu srpskog naroda i Srbije. U tom kontekstu treba pokrenuti i pitanje demokratskih sloboda. Možda i zato da se vidi šta jeste, a šta nije demokratija.

Mirko Kalezić, Sombor

Danas, kada satiričari i humoristi imaju o čemu da pišu, suočeni su sa drugim problemom - nemaju gde da objavljuju to što napišu. Nekada je bilo mnogo humorističko-satiričnih emisija na radio stanicama, a isto takvih rubrika i u novinama. Sećam se koliko ih je samo na Radio Beogradu bilo: "Razgovori u porodici Jovanović", "Veselo veče", "Selo veselo", "Klub ranoranilaca", "Autobus u pola šest" i emisija "Tup-tup". Sada postoji samo emisija Karavan i to mnogo skraćena. Izlazilo je dosta listova koji su objavljivati satiru i humor. Najstariji list Ošišani jež izlazio je nedeljno, pa petnaestodnevno, a zatim mesečno. Sada je i on u krizi.

Ako neki lokalni list i objavi nešto što satiričari napišu, to im niko ne plaća. Godinama sam objavljivao humorističke i satirične priloge u lokalnom listu Ibarske novosti u Kraljevu bez ijednog dinara honorara.

Eto, tako, nama satiričarima ostaje da pišemo samo za sebe.

Ilija Šekuljica, Kraljevo

Duboko sam uvređen tekstom o proslavi 300. epizode emisije "Jedna pesma, jedna želja", od petka 9. februara. Uvredilo me je to što se nigde u tekstu ne spominje igra i članovi KUD "Krsmanac". Mislim da su svojim nastupom zaslužili da budu spomenuti. Oni nisu obični prolaznici kroz emisiju već su to ljudi iza kojih su godine rada, žrtvovanja, koncerti, pehari, diplome... Koliko vremena je tog dana bilo potrebno jednom igraču u narodnoj nošnji, da se spremi za ovu emisiju. Mnogo više nego jednom pevaču.

Ovo vam ne pišem zato što želim da istaknem važnost "Krsmanca" jer nisam njihov član, ali jesam član nekog drugog isto tako velikog društva i pišem vam u ime svih nas koji smo naše živote posvetili folkloru. U vašim novinama često možemo da pročitamo razne članke o umetnicima, široj javnosti nepoznatim, o strancima, a o folkloru, turnejama, i nastupima tek ponekad, skoro nikad i vrlo kratko. Da li znate kolika populacija je direktno vezana za kulturna umetnička društva u Srbiji, koliko članova ima jedno društvo, a koliko jedan fudbalski ili košarkaški klub. Mnogo više, ali nam se malo, ili nimalo prostora daje u medijima.

Momčilo Trtić, Beograd