Za očuvanje naše ćirilice dostavljam samo malo onoga što posedujem. Prvo, Francuska je još u vreme De Gola imala zakon o zaštiti jezika. Drugo, u knjizi "Put duhovne obnove" Ivana Iljina, napisanoj pre 70 godina, u jednoj rečenici daje značaj i važnost jezika: "Jezik na tajanstven i koncentrisan način sadrži u sebi celokupnu dušu, celokupnu prošlost, celokupni duhovni sklop i celokupne stvaralačke zamisli naroda".

Eto, mi imamo široku temu razgovora i zajedničku ljubav - ćirilicu. Obaveza svih nas je da je koristimo, čuvamo, afirmišemo i unapređujemo. Naime, naše druženje sa ćirilicom jeste prvi korak na planu očuvanja srpskog identiteta, a ako se ne učini ni taj prvi korak, nećemo doći ni do hiljaditog, kaže Kinenska mudrost. Dragi ljudi, mi obični građani smo revnosniji u čuvanju ćirilice od onih koji su za to plaćeni.

Obaveza je da se zakoni u pravnoj i demokratskoj državi poštuju dok su, naravno, na snazi. No, u zemlji Srbiji to nije slučaj. Nadležni ne primenjuju, niti poštuju Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. Kladim se da je Bernard Šo, slavni engleski dramski pisac, bio u pravu kada je ostavio testamentom novac kao nagradu onome ko uspe da izvrši reviziju engleske abecede po uzoru na srpsku azbuku.

Ćirilicu je Šo smatrao najboljim, najlogičnijim i najjednostavnijim pismom na svetu. Smatrao je da ju je moguće naučiti za dva dana i nadao se da će neko uspeti da, poput Vuka Karadžića, izvrši efikasnu reformu engleskog pisma. Jer, po njegovom mišljenju, Vuk je izvršio genijalno pojednostavljenje - 30 slova kao konačan i trajan vid ćirilice, standardnog pisma srpskog jezika.

No, svi ne misle o ćirilici isto, evo primera. Poglavnik Nezavisne Države Hrvatske u kojoj su živote izgubile stotine hiljada Srba, isto tako hiljade Jevreja, Roma i drugih naroda, samo petnaest dana nakon proglašenja fašističke tvorevine Ante Pavelić potpisao je zakonsku odredbu o zabrani ćirilice 25. aprila 1941. godine.

Taj zakon ima samo dva člana:
1. Na području Nezavisne Države Hrvatske zabranjuje se uporaba ćirilice.
2. Ova zakonska odredba stupa na snagu danom proglašenja u Narodnim Novinama, a provedenje povjerava se ministarstvu unutarnjih poslova.

U Zagrebu, 25. travnja 1941.
Dobri ljudi, da li nam ovaj zakon dovoljno kaže?
A, šta da kažemo za sledeće:
"Odlukom Beča Ćirilica je proglašena za ravnopravno pismo sa latinicom. Prvi zvanični akt priznanja ćirilice kao ravnopravnog pisma bio je carski ukaz o naimenovanju Save Kosanovića za sarajevskog mitropolita - 20. decembra 1880. godine. Taj ukaz bio je napisan ćirilicom... Kako je zabeleženo u Bosansko-hercegovačkim novinama (broj 30, od 14 aprila 1881. godine), car Franc Jozef se potpisao - "čvrstom rukom i odveć lijepo ćirilicom..." - Vaso Kazimirović, "Srbija i Jugoslavija 1914-1945".

Neki kažu da ćirilica doprinosi bržem dostizanju umnih stanja. Ćirilica budi moć uma. Za osnovu ćirilica ili bolje rečeno ćirilična slova čine drevni znaci vinčanskog (beogradskog), erturskog (rašanskog) i grčkog (pelaškog) pisma. A, bogami, to su pisma mnogo starija od latinice!!!

Takođe, kod ćirilice imamo paradigmu - obrazac: čitaj kao što pišeš, piši kao što govoriš, govori kao što misliš i misli kao što ćeš da uradiš. Da zaključim: Ne treba da molimo nikoga, već da zahtevamo od nadležnih državnih organa da poštuju Ustav Republike Srbije i njegovu odredbu po kojoj je službeno pismo u Republici Srbiji ćirilica.

Mr Milorad S. Kuraica
selo Plavno kod Knina sada u Subotici

U svim otcepljenim republikama bivše SFRJ rešeno je stambeno pitanje pripadnika JNA, ali nije rešeno jedino u Srbiji i Crnoj Gori. Zbog nametnutog rata od strane paravojnih formacija separatističkih republika (sada država) Slovenije, Hrvatske, BiH po naređenju ondašnjeg najvišeg državnog rukovodstva i Vrhovne komande Oružanih snaga, aktivne starešine bivše JNA izvršile su povlačenje, odnosno predislokaciju na teritoriju SRJ.

Bilateralnim ugovorima i sporazumima u prisustvu UN EZ sva nepokretna imovina (kasarne, komandne zgrade, karaule, odmarališta), kao i stanovi starešina predata je otcepljenim republikama, odnosno, novostvorenim državama.

Da bi ostvarili već stečena prava koja su im oduzeta "višom silom" (član 123 Ustava SRJ) beskućnici su 1998. godine osnovali Udruženje vojnih penzionera SRJ, odnosno SCG. Posle otcepljenja Crne Gore sada postoji Udruženje vojnih penzionera Srbije, a pečati su izrađeni ćiriličnim pismom. Prema zvaničnim podacima, koje su autoru ovih redova dali nadležni organi, bez stanova je ostalo 13.000 pripadnika bivše JNA sa 60.000 članova svojih porodica. Oni čekaju na dobijanje krova nad glavom punih 15 godina.

Ni nova demokratska vlast, koja je 5. oktobra 2000. godine srušila socijalistički režim, iako se obavezala, nije ništa učinila da vojnim beskućnicima obezbedi, zakonom stečene, adekvatne stanove. Demokratska država SCG, odnosno Srbija u sukcesivnom procesu nije ni na pokušala da od nasilno otcepljenih republika potraži stanove koje je izgradila bivša JNA i tako reši probleme beskućnika koji žive u kasarnama i napuštenim vojnim objektima pod nenormalnim uslovima.

Ukidanjem Vrhovnog vojnog suda nastao je pravni vakuum, jer još nije osnovan sud koji će rešavati upravne sporove. Nažalost, vojni beskućnici nemaju kome da upute tužbu radi ostvarenja već stečenih elementarnih ljudskih prava. Naime, njima je, dok su bili aktivne starešine, od plate obustavljana velika suma novca za izgradnju vojnih stanova.

Grčka vlada je krajem 2003. godine donela odluku da iz sredstava Helenik plana za rekonstrukciju Balkana finansira izradu projekta "Program za pribavljanje stanova za pripadnike vojske SCG" čiji je nosilac EI u Beogradu. Nažalost, tadašnje ministarstvo odbrane (ministar) kao ni najviši državni funkcioneri, iz nepoznatih razloga, nisu došli na sastanak koji je zakazao grčki admiral Vasilis. Inače, Helenik plan je predviđao izgradnju 20.000 stanova do 2010. godine.

Zbog nerešenih stambenih problema u Srbiji, vojni beskućnici i dalje čekaju živeći bedno i umirući u kolektivnim, neuslovnim za život smeštajima. I to je je jedan od razloga, što se više u Srbiji ne čuje tradicionalna pesma "Rado ide Srbin u vojnike".

Imajući u vidu kako su prošli i kako žive penzionisane starešine, sve je manji broj kandidata koji se javljaju u Vojne akademije. Analogno svemu navedenom narušava se i sistem Vojske Srbije kao i bezbednost države u celini.

Petar Knežević, Beograd

Mediji nas ne informišu dovoljno o sportu, posebno elektronski, gde isto veče ne saznajete šta se događalo na utakmicama Uleb kupa i Evro lige u košarci, koji su postignuti rezultati učenika po grupama, s kim ko igra u sledećim kolima, izjave trenera, igrača. Kao da smo svi postali političari, i ako je ta pojava bila i pre izborne kampanje! U to se možete uveriti kada izađete na Internet, ili na HTV.

"Nacionalni servis" kao što je RTS, koji plaćamo, obavezan je da to učini. Na RTS je ta rubrika bila uvek popularna, jer smo navijači, sportistiÖ Na kraju, takva saznanja, koja nisu bajata, nas relaksiraju kao građane.

U ovoj predizbornoj kampanji, gde u programu TV Pink piše jedno, a prikazuju drugo, izgubili su kod gledalaca ugled radi profita! Zato smo odustali od gledanja njihovih sapunica u udarnom terminu od 17 časova, kao i njihovog dnevnika. Jer, gledalac se ne sme obmanjivati, ići na drugi elektronski medij van Srbije da bi saznao ono što se mora gledaocu pružiti i dati po zakonu o informisanju.

Još postoji jedna vrlo ozbiljna stvar. Aljkavost i neodgovornost uredništva pisanih i drugih medija, koji ne odgovaraju kada im šaljete svoje pisane redove iz kulture, života, filma, politike, literature! To je uzelo takvog maha da vi ne znate, kao autor, da li je vaš tekst feljtona, romana stigao u redakciju, izdavačku kuću, gde vas samo skinu sa vrata kada ih zovete, pa bilo da su to sekretarice ili urednici rubrika? Vreme je da se radi da postoji ozbiljnost i odgovornost u poslu, poštovanje prema čitaocu i autoru, jer i on je jedna vrsta potrošača.

Radoman Mlađenović, Niš

Radio sam u Gornjem Milanovcu punih 25 godina u privredi: PIK "Takovo", JKP "17. septembar" i Modna konfekcija "Rudnik". Radio sam šezdesetih i sedamdesetih godina kada je stvarano i nastalo poznato "Milanovačko privredno čudo". Bilo je to vreme burnog razvoja privrede i društvenih delatnosti. Vreme napornog rada radnika i rukovodilaca, vreme samoodricanja radi razvoja. Ali bilo je to vreme velike sloge među ljudima, radnicima i rukovodiocima.

Firma je firmu pomagala kada se nalazila u teškoćama, pomagala finansijski, u kadrovima, u svakom drugom pogledu. Nije se dozvoljavalo da neka firma propadne, već se sa novim programima tražio izlaz iz problema. I uvek je nalažen. Cela opština, privreda i društvene delatnosti su bile kao jedna složna velika porodica. Opština je prema svojim mogućnostima koordinirala, pomagala, inicirala.

Moram ovom prilikom istaći neke od predsednika opština koji su se značajno angažovali u tom razvoju, pre svega Milojka Veljovića, zatim Bora Novakovića, Jovana Tomovića, Stanimira Jovanovića, Todora Popovića, Slobodana Stanojevića, kao ekipa stručnih ljudi koji su radili. Političari su okupljali pre svega stručne kadrove svih potrebnih profila. Zahvaljujući svemu tome nastalo je "Milanovačko privredno čudo", južna i severna industrijska zona sa više od 20 fabrika - pogona. Broj radnika porastao je za to vreme sa 800 na blizu 20.000 radnika.

A sada čitam u novinama šta se dešava u Gornjem Milanovcu, u kome sam proveo najveći deo rada i života. Sećam se onih divnih, radnih, uspešnih godina, kada sam se ponosio što sam iz Gornjeg Milanovca. Sada me je sramota i ako živim u Čačku, dvaput većoj opštini, ali u kojoj, koliko mi je poznato, nema u tom obimu ni izbliza takvih smena, tužakanja i suđenja. Partije se nisu opametile i posle privremenih smena skoro ukinutih. Možda su prerano ukinute, možda ih treba ponovo uvoditi. Kakvo je to ponašanje prema ljudima, smeniti 500 ljudi po partijskim linijama.

Nije to pojava samo u Gornjem Milanovcu. To je pojava u gotovo svim opštinama kao i na republičkom nivou. Najznačajnije delatnosti se dele po strankama, tako da svaka vladajuća partija ima svoj "posed". To je naše veliko zlo, koje nas vuče nazad.

Dragan Ugarčina, Čačak