GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Subota 20. 01. 2007.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

forum

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

intervju : Sanja Domazet o aktuelnim pozorišnim tendencijama

Industrija zabave krije besmisao egzistencije.

Mislim da sam ispunila svoj zadatak ako je jedan čitalac ili gledalac onoga što ja radim otišao kući ispunjen i sa bar jednim novim uvidom ili uverenošću da ovo naše trajanje, lebdenje između dva ništavila, ima razloga i smisla

Pred novogodišnje praznike počele su na velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta probe novog komada Sanje Domazet, "Disharmnonija" (rađenog po istoimenom romanu Aleksandra Jugovića), u režiji Nebojše Bradića. Ovu spisateljicu upoznali smo preko dva romana "Ko plače" (nagrada "Žensko pero" i "Meša Selimović") i "Azil", knjige eseja "Anatomija zanosa" i knjige drama i priča "Moć maske". O savremenoj pozorišnoj sceni, teatru, književnosti kod nas i u svetu, razgovarali smo sa Sanjom Domazet, koja, osim što piše, predaje i na Fakultetu političkih nauka i piše za dnevni list Danas.

Nesumnjiva je vaša fascinacija pozorištem...
- Teatar jeste fascinacija po sebi. Pamtim prvu predstavu koju sam gledala, a da nije bila dečja, bila je to Nušićeva "Pučina" u režiji Dejana Mijača. Imala sam sedam godina i nepogrešiv utisak da prisustvujerm nečemu važnom, lepom, sa dubokom unutarnjom snagom i emocijom. Od tada, pa do danas, teatar za mene ostaje vremenska mašina koja vam omogućava sve ono što vam život uskraćuje: putovanje kroz vreme i prostor, besmrtnost, čudo, mogućnost da stavljanjem na lice samo jedne maske promenite identitet, sudbinu. Crnjanskog je u vezi sa teatrom uvek intrigirala ta igra svemoći. Gledajući predstave u Italiji, slušao je kako publika, po završetku predstave, traži da na scenu izađu i glumci koji su tokom predstave, u drami, umrli i zove ih da se poklone. Publika je skandirala: "I mrtvi, i mrtvi", tražeći ih na sceni. To, za mene, jeste mala replika jednog od najvećih čuda, kada Hrist iz mrtvih doziva Lazara. Teatar za mene jeste čudo u pokretu, trajanju i zamahu. Mogućnost igre, jer svaki je čovek, pre svega, homo ludens.

Vaš novi komad "Disharmoniju" gledaćemo na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta?
- Krajem februara komad će biti premijerno izveden. O Disu je pisao Aleksandar Jugović istoimeni roman. Inspirisana tim romanom, napisala sam predstavu. Letos sam išla na Jonsko more, na Krf, Dis je, kao što znamo, ostao tamo, posle potonuća lađe "Italija", koja je bila torpiljirana, more je postalo njegova humka. Htela sam da se približim, da budem blizu mesta gde traje njegov san. Po povratku u Beograd, napisala sam komad. Sada komad pripada reditelju Nebojši Bradiću i glumačkom ansamblu. Disa tumači Dragan Petrović Pele. Scenografiju radi Miodrag Tabački, a muziku Zoran Erić. Veoma sam, veoma srećna, što će se Dis naći na pozorišnoj sceni, što će sa scene progovoriti onaj koji je napisao stihove: "Noćas su me pohodili mrtvi..."

Imate li uzore u teatru?
- Učimo od najvećih. Ne mogu govoriti o uzorima, ali mogu da spomenem samo neke od onih čije delo poštujem. Piter Bruk je nesumnjivo jedna od najzanimljivijih teatarskih figura dvadesetog veka. On je zanimljiv višestruko, pre svega kao neko ko je teatar promišljao i teorijski, ali pre svega praktično, kroz rad na najrazličitijim predstavama. Deo Brukove prakse je da, na primer, urađenu Šekspirovu predstavu izvede u obdaništu, pred petogodišnjom decom, pre no što predstava ima premijeru pred odraslom publikom. Deca pažljivo prate predstavu, ali u momentu kada tokom predstave zažagore, Bruk taj deo komada izbacuje odmah, čak i ako je u pitanju Hamletov monolog. On smatra da pozorište ne sme biti "mrtvačko", a da je dosada jedna od prvih odlika lošeg, mrtvog tetra.. Ako proširimo ovu priču, odmah ćemo se dotaći i dosade o kojoj posredno govori Kafka, o kojoj govore i egzistencijalisti, ali i o dosadi koja je zavladala planetom. Nije ni čudo što je ovoliko razvijena industrija zabave svuda oko nas. Tu dosadu treba nečim sakriti, prekriti, industrija zabave služi da sakrijemo obesmišljenu egzistenciju od sebe samih.

U vašem novom romanu "Azil" čini se da je uveden elemenat pozorišta. Junaci se nalaze na jednom ostrvu...

- Šekspir nas je učio da život jeste pozornica. Život jeste pozornica i za nas, u ovoj stvarnosti, koja je, takođe, možda, za nekoga roman, (ovu tezu je divno razvijao Borhes), ali je život pozornica i za junake romana. Napete, različite sudbine, sudbine koje su i implozivne i eksplozivne, a o kojima pišem u "Azilu" imaju u sebi i nečeg teatarskog. No, kada pišete roman, ne očekujete nikada aplauz, kao u teatru. Prilikom pisanja romana, istražujete moć, sve moći tišine.

Šta sanjate da ostvarite u teatru?
- Teatar je sam san, san po sebi, sačinjen je od tkiva koje je i snoliko i vidljivo i nevidljivo. Ali živo. Duboko u sebi osećam da je pozorište ostatak kulta, religije. Teatar jeste hram. Mi znamo da je postojala boginja pozorišta. Nedavno sam saznala da su Kinezi imali i Boga književnosti i sa mnogo ljubavi, često, kroz istoriju, vajali njegovo čelo, strogih očiju, ali nasmejanih usana. I umetnost, čini mi se, jeste, upravo to, ozbiljna igra u kojoj polažete celog sebe da biste ušli u taj prostor igre, ali sve to činite sa veseljem. Mi sanjamo teatar, ali i teatar sanja nas. Dodir tih snova - jesu predstave.

Koliko ste u pisanju "Azila" imali u vidu "Ostrvo " Meše Selimovića?
- Imala sam u vidu kompletan Selimovićev opus, njegovu svetlu, zaigranu rečenicu, melodioznost njegovih pasusa, koji su često meni nalik na muzičke pasaže. Tačan je postulat da je svaki čovek i ostrvo, zauvek odeljen od ostatka sveta. Ali mi težimo da tu odvojenost, na koju smo rođenjem osuđeni, prebrodimo. Otuda književnost, umetnost. Mi težimo da prestanemo da budemo ljudi-ostrva. Kada uspemo u tome, kažemo da nas je pohodila sreća.

A Vasko Popa i Vaša beza sa njim?
- Za jedino naše profesionalno Rumunsko pozorište u zemlji, napisala sam dramu po Popinim stihovima, "Pupoljci". NJu u Vršcu režira Stevan Bodroža. Popa je stanovao u ulici u kojoj ja živim. Ponekad sam ga sretala kada se vraćao iz šetnje, iz Tašmajdanskog parka. Naravno da se nikad nisam usudila da mu se obratim. Prvi put sam mu se obratila - ovim dramskim tekstom.

Mila Milosavljević


vesti po rubrikama

^kultura

Gost Beograda: Pola Šer, čuvena američka dizajnerka
Počela restauracija kapija Tadž Mahala
intervju : Sanja Domazet o aktuelnim pozorišnim tendencijama