GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Upadanje u reč - neizbežan deo televizijskih panel diskusija

Politička kultura ili kultura političara

Ponašanje mnogih političara u panel diskusijama na televiziji je postalo nepodnošljivo: netolerantno, necivilizovano, nevaspitano, nasilničko, nekulturno i u krajnjoj liniji - glupo, čak i sa gledišta njihovih sopstvenih interesa.

Gledaoci sa dva uha
Pre neki dan sam slušao svađu, tj. raspravu na televiziji između g. Čovića, g. Dačića i gđe Pešić. Ako donekle izuzmem damu koja je, ipak, ispoljavala kulturu javnog nastupa, druga dvojica su se bukvalno sve vreme svađali, vikali jedan na drugog, vređali se, obligatno ne dozvoljavajući jedan drugom ni pola rečenice da završe. Čim bi jedan uzeo reč, posle dve sekunde bi drugi upao u reč i nastavio da priča svoju priču nezavisno što je i prvi nastavio da priča svoju priču. Tako da su gledaoci morali da upotrebe oba uha u različitim linijama da prate istovremeno dva govora. A to je bilo užasno naporno i ponižavajuće. I tako se taj paralelni krug neprestano otvarao i zatvarao i glasovno pojačavao jer su dva učesnika diskusije smatrala da, ukoliko budu glasnije vikali, utoliko će njihov argument biti ubedljiviji. Nekulturni političari mogu da viču jedan na drugog i da se međusobno vređaju, ali ne na televiziji, već na nekoj poljani gde nema sveta koje bi uznemiravali.

U takvom TV vašarskom uzvikivanju, gde se reči nisu birale, oslikavala se politička kultura ili kultura političara. Gledaocu nije ostalo drugo nego da se upita: zar nas, ovakvi političari treba da vode i predstavljaju u svetu.

U klupe i na TV-u
Za to vreme, nesrećna, bespomoćna voditeljka je pokušavala da bude ukrotitelj bikova, bez ikakve šanse na uspeh. U stvari, voditelj/ka i nema prava da na takav način igra tu ulogu. Po mom mišljenju, voditelj bi pre emisije morao da učesnicima diskusije nametne jasna, gvozdena pravila ponašanja: da jedan drugog ne prekidaju, da ne mogu da govore u jednom trenutku duže od dva minuta i da se prema sagovorniku kulturno, tolerantno odnose. Međutim, pošto političari, mnogi po prirodi osioni, ne poštuju takva pravila, predlažem da voditelj primeni ekstremni model. Učesniku koji nastavi da govori preko određenog dogovorenog vremena, treba isključiti mikrofon.

Onda on ima dve solucije: ili da demonstrativno napusti studio, ili će nastaviti da priča za sebe, a da ga publika ne čuje. U takvoj situaciji, drugi učesnici imaju alternativu: ili da ustanu i prošetaju se po studiju, malo proćaskaju sa voditeljkom o vremenu ili modnoj kreaciji njene haljine, ili da iz tašne izvade novine i udube se u čitanje crne hronike ili stars rubrike. Sve dok govornik ne završi kazivanje svog romana. Takav scenario, sigurno bi bio veoma atraktivan za gledaoce, ali i poučan i podsticajan za političare da se, ili na večernjem kursu civilizuju, ili da odustanu od javnih nastupa na televiziji, što je za njih neprihvatljivo jer ih više u politici ne bi ni bilo. Jer nije "stvar" i ekskluzivno pravo televizije da dozvoljava ili ne dozvoljava necivilizovane emisije. Svaka televizija je javni servis i gledaoci su ti koji treba da ocenjuju da li se može nešto tolerisati ili ne. Pogotovo se to odnosi na RTS koji plaćamo.

Sve naše televizijske stanice bi trebalo da sačine zajednički kodeks ponašanja učesnika u TV emisijama i da taj kodeks rigorozno poštuju. I po cenu sankcija.

Čedomir Cvetković, Beograd


O Mesićevom prijemu kosmetskih Srba

Bio sam zaprepašćen vešću da je delegacija Kongresa kosovskih Srba išla u Zagreb kod Mesića da ga, eto, upozna sa aktuelnom situacijom na KiM i položajem etničkih zajednica, posebno srpske. Da čovek ne poveruje. Ko im je uopšte dao mandat i u čije ime su otišli na noge čoveku čija je politika praktično dokrajčila srpski narod u Krajini, Slavoniji, Dalmaciji, Baranji.

Srbi u tim krajevima su teško obespravljeni, nemaju posla i često su bez ikakvih sredstava za život. Fizičko i svako drugo maltretiranje je svakodnevna pojava. Ubistva se i dalje dešavaju, a većinu tih slučajeva policija i sudstvo kvalifikuje kao samoubistva. Medijska hajka na Srbe ne prestaje. Oko 50.000 srpske dece je pokatoličeno što je zločin do neba. Oko 300.000 Srba ne smeju da se izjasne svojim nacionalnim imenom jer se plaše za svoju bezbednost. Povratnici se masovno hapse, svi ostali i bez ikakve krivice se osuđuju na višegodišnje zatvorske kazne. Komšije Hrvati, čine Srbima svakodnevne štete na imanjima, zasejanim njivama, kućama i nikad zbog toga ne odgovaraju. Na svakom koraku, Hrvati su istakli table na kojima piše: "U spomen žrtvama srpskih zločina".

Prave zločine, međutim, pretrpeli su Srbi, ali oni to nigde ne smeju da istaknu. Da li su o svemu ovome nesretnici iz delegacije sa Kosmeta pričali s Mesićem? Da li su sa njim govorili o uskraćenim pravima tamošnjih Srba da kao konstitutivni narod odluči o svojoj sudbini i kad će to pravo da im bude vraćeno? Jesu li govorili o Mesićevoj otvorenoj podršci šiptarskim secesionistima, koji su za razbijanje Srbije uzeli isti metod kao Hrvati za razbijanje Jugoslavije 1991. godine? Teško. Kosmetski Srbi treba hitno da ih eliminišu iz svih institucija. Uvek se pitam zašto i mi nemamo predstavnika kakve imaju svi drugi narodi.

Jovica Avramović, Vrčin


Niko još ne reaguje na feljton Glasa iz 2002. godine

Crvena oluja nad Beogradom

Ovih dana, po Internetu se razbuktala polemika povodom knjige Srđana Cvetkovića, "Između srpa i čekića" - represija u Srbiji 1944-1953. godine. To je bio povod da se setim vašeg "pionirskog poduhvata", ankete rodbine žrtava "divljeg čišćenja" Beograda u periodu oktobar - novembar 1944. godine kada je stradao i moj otac Dragoljub, sanitetski potporučnik, koji je ceo rat proveo radeći na Prvom unutrašnjem odeljenju Glavne vojne bolnice u Beogradu, u svojstvu nemačkog zarobljenika. Pod izgovorom da nije predao uniformu, partizani su ga ispitivali od 22-25. oktobra 1944. godine u 9. kvartu (Vojvode Milenka 40) nakon čega moja majka nije uspela da sazna ništa o njegovoj sudbini.

Posle ankete, usledio je vaš feljton "Crvena oluja nad Beogradom", koji je prvi otvorio tabu temu naše istoriografije, kada su za dva meseca po oslobođenju, samo u Beogradu, partizani po pravilu bez suđenja i u ogromnoj većini nevine (saradnici okupatora su na vreme pobegli) streljali oko 10.000 građana. Ovaj sramni pogrom nad sopstvenim narodom - ideološkim neistomišljenicima, može se u maloj meri pravdati prethodnim bratoubilačkim ratom, ali se ne mogu pravdati šestogodišnje demokratske vladajuće garniture ignorisanjem postojanja više desetina masovnih grobnica na teritoriji grada, koje nisu ni obeležene ni opojane.

Tako da se danas šetamo parkovima i igramo fudbal na stadionima ne sluteći da gazimo po najvećoj svetinji - ljudskim posmrtnim ostacima. Da ne govorimo što im ne pada na pamet da podignu makar jedno skromno spomen-obeležje koje bi potsećalo na njih.

Slobodan Đurić, arhitekta, Beograd


Pokriće za obećanja

I u susret ovim izborima, imaćemo priliku da vidimo i čujemo dosta prepucavanja i ostalog između kandidata i stranaka koje ne dolikuje posmatrano od strane razvijenog sveta.

Biće mnogo obećanja do izbora, kao i do sada, a zna se koji su nerešeni problemi kod nas u Srbiji bitni za građane - nezaposlenost velika, lični dohoci ne podmiruju ni osnovne potrebe za život itd. Postavlja se pitanje: Ko će izaći na glasanje? Izaći će starije generacije, dok mlađe ne interesuje glasanje jer nemaju nikakvu perspektivu. Svi koji dobiju na izborima sada, moraće da rade u interesu naroda i građana jer su ih oni izabrali. Lepo je u vezi odgovornosti i obećanja narodu izneo naš poznati glumac Bata Živojinović da ko ne ispuni ono što je i obećao građanima, snosi odgovornost i može biti kažnjen ako je to regulisano zakonom.

Mi glasači i svi građani očekujemo od svojih kandidata i stranaka da svoja obećanja ispune jer to je njihova obaveza prema građanima za bolju budućnost svih nas, a naročito mlađih generacija. Brže ćemo u Evropu, ako počistimo ispred svoga praga.

Miodrag Nikolić, Kusadak