GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Da li će posle 21. januara tajkunima biti još bolje

Ispitivanjem porekla do državnog blagostanja

Zanimljivo je "pogledati izbliza" predizborne poruke naših partijskih lidera. Na stranu što su sva ta obećanja neiskrena, odnosno samo svrsishodna. Ali, ako se pažljivo čita šta nam ko i kome obećava, lako je uočiti da su obećanja upućena onim pojedinačnim kategorijama čije glasove partije nastoje da privuku: penzionerima, seljacima, izbeglicama, nezaposlenim, mladima... Dakle, onima koji su, kao celina, na niskoj socijalnoj lestvici. Istovremeno, partije obećavaju da će učiniti sve da nam svima bude bolje.

Decu školuju u Americi
I tu je glavni "nesporazum". Ja, na primer, sa svojom penzijom, uopšte ne tražim da mi bude bolje dok ne bude bolje velikom broju siromašnih građana Srbije. Ne treba da bude bolje ni svim penzionerima, ni svim seljacima, ni svim nezaposlenima, ni svim izbeglicama, ni svim mladima... Pogotovo ne da bude još bolje našim tajkunima, raznim novopečenim "biznismenima". Zvuči čudno. Ali, zar nije istina da i među penzionerima, mada takvih nije mnogo, ima onih kojima je sadašnja penzija baš ugodna. I, šta će im više kad su im i potrebe smanjene; da među seljacima - čast vrednima poljoprivrednicima - ima i pravih bogataša koji su to postigli napornim radom; da i među zaposlenima ima onih kojima odgovara da rade na crno i dodatno dobijaju džeparac od države; da i među izbeglicama ima onih koji su se previše dobro "snašli"; da je sinovima tajkuna koji se školuju na prestižnim univerzitetima u Americi i Engleskoj dovoljno dobro da im bolje nema smisla da bude...

Zanimljivo je da nijedna partija nije pomenula kao svoj cilj "društvo blagostanja" koje je decenijama bio karakterističan društveni sistem u nordijskim zemljama. I danas još. Taj sistem nije pogodovao svim kategorijama stanovništva, već većini naroda. Visokim progresivnim porezima i drugim merama, imućni su "pomagali" državni budžet iz koga se finansirao razvijeni socijalni sistem. Besplatno školovanje, subvencionirano zdravstvo, izdašni dečji dodaci, pomoć porodicama koje planiraju prinovu, pomoć starima i mladima, sportu itd. Stvoren je sistem "društva blagostanja" u kome je u znatnoj meri ujednačen životni standard celog stanovništva.

Privrednicima, poslovnim ljudima je omogućeno da razvijaju svoje poslovanje, povećavaju investicije u proizvodnju i tako zapošljavaju novu radnu snagu, ali i da žive pristojno. Samo ne da razlika u životnom standardu bude "drečeća". Istina, taj veoma progresivan nordijski model ne blista danas kao nekada jer je popustio pod pritiskom globalizacije i multinacionalnih kompanija, ali se ipak održava u koliko-toliko zadovoljavajućoj meri.

Nordijski model uređenja
Kod nas je uvezen sistem ranog kapitalizma, tzv. prvobitne akumulacije, veoma surov koji kapitalu omogućuje da nesmetano deluje na bazi osiromašivanja zaposlenih. Verovatno samo u zemljama tzv. tranzicije postoje milijarderi koji su to postali preko noći i ogromna većina siromašnog naroda kojoj su sve više jedini izvor opstanka kontejneri. Dovoljno je samo pogledati kakve glamurozne limuzine krstare našim gradovima. Čovek se ne može da otme zaključku da je lice za volanom takve lađe, ili utajio porez, ili na drugi način opljačkao državu. Zašto, dakle, da "svima bude dobro".

Glasao bih za onu partiju koja bi proklamovala kao svoj cilj - ne da "svima bude bolje", već bolje samo onima kojima danas nije dobro. Dakle, "društvo blagostanja". Ako neko od političara ne zna šta to znači i kako je takvo društvo organizovano, neka pošalje delegaciju stručnjaka u Švedsku, Norvešku, Finsku, Dansku i na Island. Bilo bi korisnije nego da šalje seljake u Brisel.

Dr Damjan Dragojević, Novi Beograd


Trgovina ambasadama ruši nam ugled u svetu

Dok traju pregovori o statusu Kosmeta, pregovaračka grupa veliki broj ambasadorskih mesta u Evropi i svetu je već duže vremena upražnjen. Ako se uzme u obzir da su ambasadori ili generalni konzuli ti koji predstavljaju državu Srbiju u stranim zemljama, onda se nameće pitanje kako uopšte možemo da govorimo o bilo kakvim pregovorima o Kosmetu, o poziciji koju treba da zastupamo kod nadležnih međunarodnih instanci.

A u EU, kao i Americi, postoje važna strateška mesta pred kojima bi morala da se brani želja srpskog naroda da Kosovo i Metohije ostane srpsko. Isto tako, da u prijateljskim zemljama, bile one na istoku ili zapadu, treba da postoje važne institucije pri srpskim ambasadama, koje delaju indirektno u pravcu srpskih nacionalnih interesa. Upražnjena ambasadorska mesta su, međutim, samo odraz nezainteresovanosti, ali i neodgovornosti, na koje međunarodna zajednica odgovara na adekvatan način.

Naveo bih kao primer diplomatiju našeg generalnog konzulata ovde u Strazburu, sedištu Saveta Evrope i Parlamenta od 1989-2000. Devedesetih godina poslove je vodila sekretarica konzulata, Hrvatica udata za Francuza, koja je propagirala Hrvatsku kod svih institucija, a danas je savetnica evropskih deputata. Kasnije je bio konzul jedan Crnogorac koji je govorio samo "crnogorski" i pisao ćirilicom, što će neki nazvati "patriotizmom", a posle njega jedna lepa crnokosa ženska koja nije imala druge brige nego da sebi nađe muža, po mogućnosti Francuza.

Posle nje je došlo do preokreta, gde je pravi konzul i diplomata uspostavio odlične odnose sa dijasporom, zatim sa EU institucijama, i francuskim građanima preko raznih kulturnih i drugih manifestacija, intenzivnom i besprekornom radu, ali kasno jer je sve ranije bilo upropašćeno iz navedenih razloga.

Neki domaći mediji navode da su upražnjena mesta diplomatskih predstavništava rezultat trvenja između predsednika i premijera, što je za svaku osudu, jer diplomatija nije lična stvar pojedinaca već opšti interes nacije, kao što je i vođenje te nacije.

Dragan Rakić, Strazbur


Povodom obraćanja istoričara o rehabilitaciji Ravnogorskog pokreta

Vreme je za pomirenje i narodnu slogu

Sa izrekom "Pobednici pišu istoriju" suprotstavljam se jednostranom dizanju glasa 19 istoričara Drugog svetskog rata, sa dr Dragoljubom Petrovićem na čelu. Pomenuti sadržaj od 4. januara ove godine o rehabilitaciji Draže Mihailovića s porukom da bismo se zamerili bivšim republikama SFRJ postao bi značajan samo u vreme 60-ih godina prošlog veka jer bi verovatno pozitivno uticao na separatizam bivših republika, posebno Slovenije i Hrvatske.

Krvavi Sremski front
Iz sledećih razloga smatram da imam moralno pravo, ali i obavezu na javni komentar. Naime, moj otac Radivoje bio je učesnik NOR-a na Sremskom frontu i četiri puta ranjen. Formacijski je pripadao Izviđačkoj četi koja je žrtvovana ubacivanjem u Nemačku i ustašku pozadinu. Za verodostojnost ovih podataka imam originalni feljton objavljen pre 30 godina u Ekspres politici. Istovremeno, napominjem da je kao zaslužni borac 1944. godine odbio da bude član SKOJ-a. Međutim, glavna poenta jeste da, pored takve partizanske borbe, ostaje tragedija za srpski narod jer još uvek postoji ustaško-nemačka pozadina!

Takođe, moj stric Milivoje (1927) Šumadinac, sa našim poreklom iz Zubinog Potoka, bio je mobilisan u osvajački rat "Trst je naš", kojim je Slovenija trebalo da se proširi. Nasuprot tome, dvolični Josip Broz naseljava 200.000 Albanaca i to na Svetu srpsku zemlju. Glavni strateg je revolucionar Tempo koji nije dozvolio povratak desetine hiljada terorisanih Srba na svoja pradedovska ognjišta.

Pojednostavljeno, tako je počelo otimanje Kosmeta. Nažalost, pomenuti istoričari nemaju hrabrosti da naučnom analizom dokažu posleratni kolaps Srbije. Zašto ne zauzmu jedan razboriti stav da je Srbe podelila ideologija na partizane i četnike. Valjda se i zbog toga naš rodoljubivi premijer Koštunica energično suprotstavlja podeli Srbije.

Razumno iskustvo nas uverava da su žrtve nesloge ogromne, za jedan mali i ponosan narod. Međutim, za kompleksno sagledavanje naše tragične prošlosti i sadašnjosti neophodno je studioznije proučiti vreme NDH ustaša Pavelića, Jasenovca, Brozovog generala Tuđmana, pa sve do Mesića. Samo je u ustaškim logorima ubijeno preko 500.000 nevinih Srba. Taj genocid u vreme Hitlera nastavljen je ustaškom politikom Franje Tuđmana i Mesića, naročito ratnom "Olujom", koju su pomogli američko-nemački lobisti. Taj segment tragične srpske istorije zaslužuje mnogo veću animaciju, nasuprot podelama i mržnji između partizana i četnika jer po toj nacionalnoj logici Nemci bi ekstremno bili podeljeni na fašiste i antifašiste.

Dosta podela
Narodnim jezikom rečeno, neka istoričari i naučnici sagledaju našu vekovnu nesrećnu prošlost i to ne samo kroz otadžbinske i svetske ratove, nego u kontekstu ideološke suprotstavljenosti do međusobnog uništenja. Zato postoje "suštinski" razlozi, a glavni je opstanak srpskog naroda. Konačno, neka samo formalno postoje partizani i četnici sa zajedničkom porukom: Samo sloga Srbina spasava.

Zvonimir Jeremić, Pančevo


Dve lutalice pred "Šumatovcem"

Svi stanovnici našeg grada koji se ukrcavaju u trolejbuse i autobuske linije koje staju pred zgradom Politike suočeni su sa mučnim prizorom koji traži najhitniju intervenciju. Naime, na jednoj od klupa, neposredno ispred, nažalost, zatvorene kafane "Šumatovac", koja je bila simbol toga dela Beograda, danima susrećete jednog (nekada i dvojicu) siromaška koji tu spavaju.

To nije bilo normalno ni u letnjem periodu. Nažalost, da je sve još tragičnije, sada, u ove hladne dane, preselili su se na trotoar u Cetinjsku ulicu valjda u potrazi za toplijim prostorom, demonstrirajući na taj način nebrigu o ljudima koji se nalaze u ovakvom stanju. Stoga apelujem na sve one u okruženju zgrade RTS-a, Politike, Skupštine opštine Stari grad da učine sve da se pomogne ovim osobama i smeste ih u jedan od staračkih domova i time pokažu da je Svetogorska ulica zaista ulica "Plemenitog srca".

Dragiša Stanić, Beograd


Stručnjaci ne znaju da je privilegija raditi

Ovih dana, tačnije 28. decembra 2006. godine, pojedini radnici iz Narodne banke Srbije primili su po pet prosečnih plata, negde oko 400.000 dinara, na ime provedenih 10, 20, i 30 godina u NBS.

Ti stručnjaci iz G17 plus zaboravili su da promene taj član pravilnika jer je dovoljno što su privilegovani pa rade u Narodnoj banci. Ali su na istom skupu, bedno, isplatili i penzionere sa jednim zlatnikom, negde ispod 5.000 dinara, iako znaju da penzije nisu velike jer se uzima celi radni vek i da penzije rastu sporo. U vreme našeg rada u NBS, nije bilo takvih stručnjaka kao G17, ali nije bilo ni "kofera". Bilo je rad i samo rad, deca su nam rasla bez roditelja, a zauzvrat dobili smo otkaze. I ako je gospodin Dinkić rekao da niko neće ostati bez posla od radnika bivšeg ZOP-a, znači da nije govorio istinu, pa su najbolji inspektori ZOP iz Smederevske Palanke i drugih mesta ostali bez posla. Još jednom kažem, poštovani čitaoci, ne nasedajte na obećanja Dinkića. Ako sve radi kao što je uradio sa eminentnom bivšom SDK i našim bankama, lepa mu kuća njegovoj stručnosti. Gde su ogromne pare iz bivšeg ZOP-a. Još jednom čitaoci pišite. Javljajte se, ne dajte da nam Dinkić soli pamet.

Olgica Mitrašinović,Smederevska Palanka