GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Godišnjica Sedme banijske divizije

U Domu boraca i RVI u Beogradu, sekcija Sedme udarne banijske divizije organizovala je svečanost i proslavu obeležavanja 64-godišnjice divizije.
Svečanosti je prisustvovalo više od 200 boraca, potomaka i poštovalaca Banije, predstavnici Republičkog odbora SUBNOR-a Srbije i Beograda sa predsednikom Slavkom Popovićem na čelu i drugi gosti sekcije ratnih jedinica iz Beograda.
Na skupu je govorio general dr Zdravko Kolar, prvoborac i nosilac Partizanske spomenice 1941, koji je istakao - uslove i težinu borbe boraca i naroda Banije, počev od početka otpora okupatorskim i ustaškim snagama, žrtvama koje su borci i narod Banije dali u petogodišnjoj borbi za slobodu, ne samo svoje banijske teritorije, već i teritorije tadašnje Jugoslavije. Kritički je govorio i o raznim skretanjima od tih ideala koja su doprinela i egzodusu naroda Banije s prostora na kome je živeo vekovima.
Na ovoj svečanosti, promovisana je i knjiga prvoborca Stane Džakula Nidžović "Trnovite životne staze". Ovo je četvrta knjiga ove vredne autorke koja na ovakav način gradi svojevrsne spomenike borcima i narodu Banije i dokumentovano iznosi svedočanstva o njihovoj hrabrosti, žrtvama i doprinosu za oslobođenje od stranog okupatora i njegovih domaćih sluga.

U ovoj knjizi, Stana govori u prvom licu i upoznaje čitaoce sa ekonomskim prilikama života Srba na Baniji, njihovim običajima, patrijahalnom odnosu prema ženskoj populaciji, skojevskom zanosu za pravdom, istinom i slobodom, njihovoj nesebičnosti i spremnosti da se sa borcima i narodom Banije organizuje i učestvuje u svim fazama borbe 7. banijske divizije.
Knjiga slikovito prikazuje događaje i doživljaje ne samo autorke već i brojnih učesnika, koje ona pominje imenom i prezimenom, počev od prvih akcija omladine i boraca Banije do kraja rata. U istom stilu Stana ističe i period posleratne izgradnje ratom opustošene zemlje i složenost iz tog perioda. Ona daje i ocene stanja koje je dovelo do progona naroda Banije tokom opustošene histerije u akciji Oluja.
Recezenti knjige su pukovnik Milan Đurić, dugogodišnji upravnik Centralne vojne biblioteke i Dušanka Lukić, diplomirani istoričar i magistar političkih nauka. Oba recezenta su istakla značaj ove knjige koja će uvek biti aktuelna kao svedočanstvo, za očuvanje istine o vrednostima NOR-a i doprinosu njenih boraca u antifašističkoj borbi i preporučili je čitaocima kao zanimljivo štivo.
Na kraju ove svečanosti, novinar Frankfurtskih vesti Milan Đurić, predsednik Inicijativnog odbora za osnivanje Udruženja Banijaca, potomaka i poštovalaca Banije, dao je informaciju o značaju formiranja udruženja u Beogradu i šire, pri čemu je istakao cilj i programsku orijentaciju na planu gajenja tradicija oslobodilačkih ratova, kulturnih nasleđa i tradicija naroda Banije i drugoga.
Svečanost je obogaćena izvornim pesmama naroda Banije u izvođenju članova KUD "Banija" iz Beograda, koje je predvodila Sava Putnik.


Miloš Begović, predsednik Sekcije Sedme udarne banijske divizije,
Beograd


Gašenjem ćirilice lome nam kičmu

"Ravnopravnost pisma", Glas 15. decembar '06.

Još početkom tridesetih, komunisti su objavili da se na Balkan može uvesti boljševizam ako se slomi kičma Srbima i srpskom pravoslavlju. I zaista, lomljenje kičme srpskog naroda je do te mere uspešno izvedeno da smo skoro izgubili i jezik i pismo - a takvim gubljenjem, kao što je dobro znano, gubi se i identitet jednog naroda.
Onima koji se bore da sačuvaju najdragocenije obeležje naroda kome pripadaju najteže pada činjenica da posle više decenija komunističke vlasti postoji ogroman procenat stanovništva koji, ne samo da ne shvata o čemu se radi, nego, kao g. Radulović u svom dopisu, nas koji smo svedoci užasnog satiranja našeg pisma naziva neznalicama i nenormalnim ljudima! I nije mu to prvi put. To je učinio i 11. decembra 2002. godine u istom listu.
Sećam se da sam mu odgovorio da se čovek koji pročita kako se (po g. Raduloviću) u Hrvatskoj neguje srpska ćirilica, razneži i od miline i rasplače. On me takođe optužuje za neznanje pa mu ja predlažem da sa g. Spajićem i Damjanovim odemo u Hrvatsku i pokušamo da bilo gde, u bilo kojoj prilici, bilo šta napišemo ćirilicom. Takođe da pođemo autobusom na kome će (recimo) "Lasta" da bude napisana našim pismom. Pa da brojimo kamenje koje će nam biti upućeno.

G. Radulović želi da jednog novinara Glasa i njega pozovem u svoj stan pa da svi zajedno vidimo koliko je latinice u njemu! U tome i jeste katastrofa srpskog naroda. Sa svoje strane, ja pozivam da svi zajedno pođemo u Bugarsku i to od granice pa do Sofije, Plovdiva i dalje do Svilengrada na tromeđi Bugarske, Grčke i Turske pa da se svi uverimo kako se u pomenutim državama poštuje svoj jezik i svoje pismo.
Dopis na koji se osvrćem je do te mere neozbiljan i detinjast da me autor pita da li bih zabranio svojoj deci da uče latinicu! Čoveče! Nije ovde u pitanju znanje ili neznanje, nego nešto sasvim drugo. Onima koji zagovaraju upotrebu latinice u srpskom jeziku nije ćirilica ni teška ni nepoznata. Oni su zadojeni mržnjom prema svemu to je srpsko. Pa tako i prema srpskom pismu.
I još jednom: ne postoji država na svetu sa dva (ravnopravna) pisma.

Milutin Živković, Beograd


Zakon o državnim simbolima mora da reguliše pitanje himne

O, Bože pravde...

Nedavno (27.11) Tanjug je u Pres-centru organizovao tribinu o "staroj-novoj" srpskoj himni "Bože pravde", o čemu je i objavljena vest u vašem cenjenom listu, ali nije imala adekvatan prostor.
Glavni uvodničar na ovom skupu bio je dr Milivoje Pavlović, naš bivši ministar za informacije i kulturu iz prethodnog nam režima, "profesor, doktor i aktuelni dekan (novokomponovanog fakulteta za kulturu i medije), inače po struci "himnolog", što će reći, čovek koji se bavi proučavanjem himni (a nije muzičar). Kad može: "grafolog", "zoolog", "ornitolog", "ćutolog" - zašto ne bi moglo i "himnolog".

Argumenti i kontraargumenti


U svom uvodnom pledoajeu bivši ministar odmah poče da pljuje po ovoj našoj aktuelnoj himni, navodeći kako nema umetničku vrednost, kako je autor teksta Jovan Đorđević (tadašnji dramaturg Narodnog pozorišta) minoran pesnik, kako Davorin Jenko i nije neki naš kompozitor, kako je nedopustivo da se himna peva "u jedan glas", što se desilo prilikom inauguracije predsednika Republike Borisa Tadića (što mu se daje za pravo)... itd, što je sve zajedno, posle njegovog izlaganja, ostavilo utisak na većinu prisutnih da je ova himna loša i da je treba ponovo menjati... "O tempora, o mores".
Međutim, situacija se donekle izmenila kada sam izneo neke svoje kontraargumente, rekavši, između ostalog:

1. Da je ova srpska narodna himna postala državni simbol još 1882. godine, u tek nastaloj Kraljevini Srbiji pod Milanom Obrenovićem;
2. Da se ona pevala u narodu i dizala moral vojnicima za vreme naših pobedničkih ratova (1912. godine - Kumanovo, 1913. - Bregalnica, 1918. - Kajmakčalan), pa zatim u "trojednoj" Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, i od 1929. godine kao himna (u aranžmanu St. Biničkog) Kraljevine Jugoslavije pod Karađorđevićima, a što je ona doskora gotovo nepoznata Srbima, valjalo bi upitati komuniste i ljude iz prethodnih režima od 1945. godine, a čiji dični vođa, najlukaviji i najdovitljiviji komunistički disident J. B. T. i danas mirno počiva na Dedinju, u neposrednoj blizini dvora Karađorđevića, čiji umrli članovi leže delom na

Oplencu, a delom po inostranim grobljima.
Pomenuo sam tada i Stevana Mokranjca koji je sa svojim Beogradskim pevačkim društvom pevao ovu himnu širom zemlje i inostranstva. Pomenuh još i to da je 1893. godine isto to BPD sa Mokranjcem išlo u Dubrovnik - tada pod austrougarskom vlašću - da na svečanosti otkrivanja spomenika Ivanu Gunduliću položi venac i otpeva himnu, a takođe da je godinu dana kasnije na svojoj turneji po Bugarskoj i zatim Turskoj otpevalo srpsku himnu i sultanu Abdul Hamidu u njegovoj rezidenciji u Ilidiz-Kiosku, na Bosforu.

Država bez simbola

O ovome i o nekim drugim važnim polemičkim replikama, vaš list ništa nije napisao, verovatno zato što su svi prisutni novinari dobili od organizatora tribine tekst u kome su izneta samo izlaganja g. Milivoja Pavlovića, dok su ostali učesnici tribine pomenuti samo imenom i prezimenom.
Na kraju ove tribine moglo se čuti ipak i jedno usaglašeno mišljenje da je potrebno što pre doneti zakon o državnim simbolima koji će da reguliše primenu i upotrebu himne. Međutim, ostaje jedno zanimljivo pitanje: Kome to još nije jasno koji su to državni simboli Srbije i čemu služe ove tribine!

Konstantin Babić, Beograd

 


Promenjen smisao

Poštovani, dana 12. decembra 2006. uputio sam vam tekst za rubriku Glas čitalaca. Objavili ste ga 15. decembra u obliku čija suština nema ničeg zajedničkog sa mojim originalom.
Umesto, citiram: "Da li je u stvarnom interesu Srba i Srbije da Kosovo i Metohija ostane u sastavu Srbije", ono u vašoj verziji glasi: "Kakav će biti status Srba i Srbije ako Kosovo i Metohija ostane u sastavu Srbije?"
Na taj način ne samo da je ste grubo preoblikovali moj tekst dodeljujući mu sasvim drugi smisao, nego ste se nedozvoljeno poslužili mojim imenom i njime ga potpisali. Stoga se, na ovaj način, odričem pisma koje ste 15. decembra o. g. objavili pod mojim imenom.
Pozivajući se na vaše moralne i zakonske obaveze, molim vas da ovaj moj protest na odgovarajućem mestu objavite. S poštovanjem,

Bodin Rakić, Beograd



"Šargarepa" (Daucus carota)

Ovih dana "šargarepa" stiže u Srbiju sa svih strana. NATO nam je iz Rige poslao vagone i vagone ovog "povrća". Natpis na vagonima "Partnerstvo za mir". "Mi smo najzaslužniji za taj poklon", nadvikuju se DS i DSS, iako u našem narodu to "povrće" nije omiljeno.
Italija nam oprašta jedan od mnogobrojnih dugova koji su naši "sjajni" ministri finansija napravili. Šef kancelarije Vlade Srbije za pridruživanje EU u Briselu vredno radi na otpremanju velike količine "šargarepe". Očekuje se da "šargarepa" preplavi Srbiju do izbora, kada će taj uvoz prestati i početi uvoz "batina"!
Prvu specijalnu "batinu" dobiće Srbija od svog "velikog brata" SAD na kojoj je posveta: "nezavisno Kosovo - Dž. Buš". Najviše batina dobiće Srbi na Kosovu jer je KFOR ojačan jedinicama Nacionalne garde Ohaja, zatim nemačkim, austrijskim i slovenačkim jedinicama - osvedočenim "prijateljima" Srba. Najveća zasluga za ovo pripada našem vrhovnom komandantu koji je, naporno radeći da brigu zvanu Kosovo "skinemo s vrata", stigao čak do Ohaja i Angele Merkel. Ostali su posao obavili u LJubljani i Beču.

A šta radi naša vojska, odnosno bolje reći vojna policija, jer od dobro poznate i hrabre vojske nije skoro ništa ni ostalo? Ona je snabdevena američkom "šargarepom" toliko da ne mora da je nabavlja dok god postoji. A što se tiče "batina" - to će se tek videti. Ako dobro obavi posao obezbeđenja i snabdevanja NATO trupa u pokretu ka Kosovu i ulogu vodiča jedinica KFOR po pokrajini, kada ove budu jurile pobunjene Srbe - batina neće biti. Ali, biće batina s druge strane! Vojska koja neprijatelja dočekuje goveđim konzervama i svežim pecivom i ne zaslužuje ništa drugo od naroda do prezir i psovke!


Stevan Mirković, general u penziji, bivši načelnik GŠ JNA, Beograd