GLAS JAVNOSTI  

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja 10. 12. 2006.

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

vesti dana

forum

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


 

Radomir Smiljanić, pisac, predsednik Akademije Ivo Andrić

Hag je naša prokleta avlija

U novom romanu junak, novinar, povlači se, razočaran svim i svačim, ulazi u jednu vetrenjaču gde dobija snagu i hrabrost i počinje da piše roman U mom romanu spominju se Kurir, Večernje novosti, kao i Glas

Akademija Ivo Andrić od juče je ušla u petu godinu svog postojanja. Tim povodom kao i povodom 45-godišnjice dodele Nobelove nagrade Ivi Andriću juče je u Udruženju književnika Srbije održana svečanost ove institucije. Tom prilikom dodeljene su i nagrade za ovu godinu koje nose ime našeg slavnog nobelovca. Radomir Smiljanić, njen predsednik, umnogome je doprineo da Andrićeva akademija preraste u ozbiljnu instituciju koja okuplja najumnije i najznamenitije književnike iz zemlje i dijaspore.

Kako ste došli na ideju da osnujete Akademiju Ivo Andrić? Koji su njeni prevashodni ciljevi?
Namera nam je bila da Akademijom Ivo Andrić stvorimo i mogućnost za utemeljenje i afirmisanje onih književnih vrednosti koje su na andrićevskom tragu. Književna dela u otporu sudbinskom čovekovom ograničenju, odnosno njegovom zatvaranju u proklete avlije, podsećam na čudesan Andrićev naslov koji, zamislite nije dobio NIN-ovu nagradu. Andrić je naime jedan od velikana, poput Pekića, Bulatovića, i još nekih zaslužnih koji nisu dobili tu nagradu. Mi smo se orjentisali na sve ono sa čim se Andrić u svom delu obračunava, a to je zatvaranje čoveka u proklete avlije, nasilja, istrebljenje pojedinaca i naroda, opšte i pojedinačno stradalništvo i nasrtaji ekstremnih grupa, individua. Dobili smo nekoliko značajnih dela od kojih smo odabrali najbolje. Želeli smo, takođe, da pospešimo stvaranje književnih dela nasuprot nasilništvu, a u cilju pomirenja, razumevanja, zbližavanja, saradnje ljudi, naroda i vera, tih blistavih, plemenitih građevina, tih Andrićevih "ćuprija na Drini", tih "mostova na Žepi". Zanimljivo je da je Andrić, kada je pre četrdeset pet godina dobio Nobelovu nagradu, imao žestoku konkurenciju. U užem izboru su bili jedan Marlo, Darel, jedan Sartr. Bila je velika senzacija da se nagrada dodeli čoveku iz jedne male zemlje, iz jedne književnosti o kojoj jedva i da se čulo išta u svetu osim naravno o Bori Stankoviću i o Vasku Popi. Andrić je, prema mišljenju žirija, dobio Nobelovu nagradu zbog Bajagin novi spot "Pod jasenom""epske snage sa kojom je prikazao prošlost svoje zemlje". Ja bih samo dodao da on nije, u stvari, prikazivao samo prošlost, već je kroz prošlost želeo da utiče i na sadašnjost i u tome je i uspeo. Osim toga, on nije pisao samo o svom narodu i svojoj zemlji. Smatram da od Andrićeve "Travničke hronike" nema boljeg dela o usponu i padu Napoleona. U jednom malom segmentu gde piše o Travniku, Andrić genijalno opisuje naročito onaj period koji se odnosi na pad ovog carstva.

Povodom jubileja, godišnjice Nobelove nagrade, dodelili ste, između ostalog, i visoko internacionalno priznanje Akademije Dojni Galić-Bar, našoj spisateljici koja slovi za jednog od najvećih intelektualaca u Americi.
Dojna Galić-Bar predstavlja jedno značajno ime u srpskoj književnosti. Ona je napisala dva istinska remek-dela, "Plavi golub" i roman "Zvona i vetar" koji je ovenčan visokim internacionalnim priznanjem Akademije Ivo Andrić. To je nešto što mogu da poredim jedino sa Tomasom Manom. Opis muzike koji ona daje u ovom romanu mogao je samo jedan Tomas Man da da u svom čuvenom delu "Doktor Faustus". Ona je tako iskazala tu kraljicu umetnosti, muziku spisateljskom moći i snagom da vi prosto slušate. Ona govori o Sibelijusu ne rekavši da je to Finlandija. Ona piše o tonovima "koji dolaze u talasima koji se smenjuju". Čitajući njene opise mi zapravo slušamo muziku.

Andrić je iza sebe ostavio briljantno delo "Prokleta avlija". Čini se da smo nekako još u njoj. Kako biste vi opisali ovu našu prokletu avliju u kojoj već dugo obitavamo?
To je naše pitanje svih pitanja. Naša prokleta avlija! Bili su nekada sejmeni, pa paše, sećate se onoga groznog paše iz knjige Janka Veselinovića "Hajduk Stanko" koji je tiranisao narod na najstrašniji način. Onda su se ređali svi tirani kako ko je stigao. Onda su dolazili oni zapadnjački, germanofilski tirani koji su imali svoju koračnicu "Srbija mora da umre". Čak su pristali da zbog nemogućnosti preciznog prevoda da bi im se rimovalo pevaju "Srbija mora da umre". Da ne govorim o onoj strašnoj koračnici i krilatici "Svi Srbi kleti moraju mreti". Dve koračnice, dva marša tokom Prvog i Drugog svetskog rata posvetili su baš nama, o našoj propasti i smrti i jedan o Francuzima. Eto, i to smo izdržali, kao i solunsku golgotu, ceo taj period pripreme Hitlera, ubistvo kralja Aleksandra. Sad se dešava isto, evo, čovek nam takoreći umire u Hagu, doktor Vojislav Šešelj. To personifikuje sudbinu srpskog naroda. Kad onaj isti Finac iz one Finlandije, ne dao Bog Marti Ahtisari kaže "Srbi su krivi kao narod", istrčava gospođa Nataša Kandić, vajna Srpkinja kod Bećkovićke u emisiji i kaže "pa, čovek je rekao činjenicu". Znači, Hitler je pobio ceo jedan narod, a niko ne optužuje i nije optužio za to nemački narod. Nemci, dakle, nisu krivi, a Srbi su "krivi kao narod". I Nataša Kandić istrčava da javno kaže "jeste, čovek je rekao činjenicu". Ja sam, inače, u listu Kurir nazvao Kandićevu i njene drugarice, Biserko, Pavićevićku i Vučo "četiri jahačice srpske apokalipse", jer one donose srpskom narodu kugu, rat, glad i smrt. Tu su sve oni pritisci, one ucene, muke koje mi danas imamo poput Haga. Hag je naša "Prokleta avlija". Taj veliki genijalni pisac koji je, između ostalog, bio i veliki državnik, znamo da je bio u Stojadinovićevoj vladi, u Ministarstvu spoljnih poslova, i da je kao takav bio poslat u Berlin da posreduje i nekako spreči taj rat, tu katastrofu u koju smo ušli 27. marta. Ali nije prihvatio Hitlerovu ponudu da ode u Švajcarsku, da živi u jednoj vili, već je rekao: "Izvinite, ekselencijo, ja moram da se vratim u Beograd, da uradim ono isto što biste i vi uradili, da podelim svoju sudbinu sa stradalničkim srpskim narodom". To je rekao Andrić. I drugi veliki otpor toj prokletoj avliji Andrić je pružio 1942. godine, kada su hteli da ga uvrste u jednu antologiju narodnih srpskih pripovedaka, a on je otišao kod urednika i rekao da ne želi da se nađe u toj knjizi. Dok strada moj narod ja neću da živim u javnosti. "Dok traje rat neću da radim ništa!" treba spomenuti i Gebelsovu izložbu "Neprijatelji Trećeg Rajha" u "Cvijeti Zuzorić"koju je on organizovao u pokorenim evropskim gradovima ne počevši ni od Pariza niti od Varšave, već baš od Beograda. Tu se našla fotografija Ive Andrića ispod koje je pisalo: "Čovek koji je obmanuo Firera". Posle toga su ljudi iz pokreta otpora organizovali Andrićevo skrivanje, uspeli su da ga odvedu u Sokobanju, tako da je on izbegao Gestapou. To je inače i tema mog novog romana koji bi trebalo uskoro da bude i objavljen.

Šta ima novo u književnoj radionici Radomira Smiljanića?
U novom romanu junak, novinar, povlači se, razočaran svim i svačim, ulazi u jednu vetrenjaču gde dobija snagu i hrabrost i počinje da piše roman o jednoj novini. U mom romanu spominju se Kurir, Večernje novosti, kao i Glas. To je roman sa mnogo autentičnog materijala, događaja, fotografija. Takođe, radim roman pod nazivom "Afere i skandali". Mislim da naslov ove knjige govori sve. Završio sam i jedan roman o Ginteru Grasu i njegovoj esesovštini. Poznavao sam ga i prijateljevao s njim i Vaskom Popom. Bio sam zapanjen činjenicom da je on bio esesovac. Taj moj roman predstavlja zapravo moju polemiku sa njegovom autobiografijom. Roman se zove "Hitler, kolekcionar i autobiograf". Mi iz Akademije smo napisali Ginteru Grasu jedno pismo gde smo mu predložili da se odrekne Nobelove nagrade.

Da li je bilo reakcija na vaše pismo Grasu?
List Danas bezočno nas je napao. Čak su bez razloga napali i Dobricu Ćosića, Vasilija Krestića i Slobodana Rakitića koji tu nisu ni luk jeli ni luk mirisali. Oni su jedni od osnivača Akademije Ivo Andrić, ali pismo sam potpisao ja, a ne oni. NJima je, izgleda, bilo atraktivnije da napadnu jednog Dobricu Ćosića. Malo-malo pa ga neko napadne. Naravno, iza tog napada stoji Borka Pavićević koja je uporedila esesovštinu sa našom Srebrenicom. Pazite, uvek znak jednakosti između Manjače i Aušvica i između Srebrenice i esesovskih milionskih zločina.

Mila Milosavljević


vesti po rubrikama

^kultura

Narodno pozorište iz Leskovca u BDP-u
Turski pisac izazvao je ogromno interesovanje u Švedskoj
"Odbrana prirode" u Superspejsu
Radomir Smiljanić, pisac, predsednik Akademije Ivo Andrić
Miroslav Ilić uoči večerašnjeg tradicionalnog koncerta u Centru "Sava"
Novi album Zdravka
Bajagin novi spot "Pod jasenom"