TOPOLA - Ima mesta u Šumadiji, što su se
poput bisera skrili u školjci, satkanoj od šuma, brda i planinskih
rečica. I dok se ta školjka ne otvori i ne zaviri u nju, ne može
se dokučiti kakvi se sve biseri tu kriju. Jedno od takvih mesta
je i manastir Nikolje, smešten pod Rudnikom, na dvanaest kilometara
od Topole. Kada se iz sela Šatornja skrene uzanim putem prema
istočnim padinama Rudnika, na samo nekoliko kilometara ulazi se
u potpuno drugi svet.
Na ulazu u dvorište, igumanija mati Jeodikija obradovala se posetiocima.
Otvara crkvena vrata i odmah počinje o istorijatu.
- Crkvu posvećenu Svetom Nikoli podigao je 1425. godine Nikola
Dorjanović, ugledni vlastelin despota Stefana Lazarevića. Freske
koje su naslikane na zidovima, svaka za sebe predstavlja po jednu
priču koja je vezana za Svetog Nikolu. Interesantno je da je crkva
zidana mermerom sa Brača, jer u to vreme venčački još nije bio
pronađen.
 |
 |
|
OD VEROVANJA DO ISTINE
U manastir Nikolje, prema pričama ovdašnjih ljudi, dolaze
i oni za koje je izlečenje njihove bolesti ova crkva poslednja
nada. Mnogo je svedočanstava o onima koji su svoje boljke
izlečili posle molitvi u ovom manastiru. Posebno se priča
o nerotkinjama koje su posle molitve za porođaj ostajale
u drugom stanju i rađale zdravu decu. Ovde ih sve i po imenima
znaju, ne bi da otkrivaju identitet, ali kažu da te porodice,
a naročito deca, redovno obilaze manastir. Ipak, sestrinstvo
skromno tvrdi da to nije njihova zasluga, te da o tome ne
vole mnogo da pričaju.
- Sve je to volja božija, i dobročinstvo našeg Svetog Nikole.
Ali, sigurno je jedno: ko god se iskreno i čisto pomoli
i zatraži pomoć, Sveti Nikola te želje usliši. Samo treba
iskreno, i čvrsto verovati - kaže mati Jeodikija.
|
|
|
 |
|
|
|
|
- Tokom 15. i 16. veka naročito je razvijen bogat monaški život,
a kasnije, u 18. i početkom 19. veka manastir je bio kulturni
i duhovni centar gde se narod okupljao i dolazio da se pomoli
bogu da im podari snagu da izdrže sva iskušenja i poniženja koja
su im Turci nametali - govori igumanija.
Neposredno pred Prvi srpski ustanak, 1803. godine, brat Kučuk
Alije, Sali Aga, koga su zvali "rudnički bik", u pohodu
je opljačkao i potpuno spalio manastir. Sve zgrade su izgorele.
Izgorela je i škola sa četrdeset učenika i dva učitelja kaluđera.
- Kada smo radili na podizanju konaka, nailazili smo na vrlo
malim dubinama u zemlji na ostatke kostura. Kostiju je bilo na
sve strane po dvorištu, pronalazili smo dečije šake, bilo je strašno.
I dan-danas kada treba da se kroz dvorište prokopa nešto za telefon
ili struju, strepimo da ne povredimo ostatke kostura ljudi koji
su u tom požaru stradali - kazuje mati Jeodikija.
No, manastir je nastavio da živi sve do 1836. godine, kada je
upokojen poslednji monah Josif Vukmirović, i od tada je manastir
pretvoren u mirsku crkvu. Konačno, posle skoro dva veka u kojima
je manastir delio sudbinu naroda sa ovih prostora, 1990. godine,
zalaganjem blagopočivšeg episkopa šumadijskog Save, manastir je
obnovljen kao ženski manastir.
- Osim manastira, podignuti su i konaci, kapela, biblioteka, i
ostali prateći objekti. Ne može se rečima opisati kako je sve
ovo pre radova izgledalo - kazuje mati Jeodikija.
S. Simonović (Sina)
